03:04 19 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Spomenik caru Nikolaju II Romanovu

    Do istina i pretresanjem istorije same istoriografije

    © Sputnik / Radoje Pantović
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 110
    Pratite nas

    Na istoričarima je ne samo da otvaraju nove teme i da traže nove izvore istražujući one stare, nego i da se, takođe, bave istorijom same istoriografije. Na tu potrebu ukazala je konferencija „Srbija i Rusija 1916-1917, dometi istoriografije“.

    Centralna tema dvodnevne konferencije „Srbija i Rusija 1916-1917, novi dometi istoriografije“, koju je organizovao Institut za noviju istoriju Srbije, bile su okolnosti nastanka Jugoslavije i uloga Rusije. O tome su gledište izneli srpski i ruski istoričari, baveći se usko periodom nastanka Kraljevine Jugoslavije, koji se podudario sa Ruskom revolucijom, odnosno Prvim svetskim ratom kao graničnom linijom jedne epohe. To je nametnulo i pitanje korena stereotipa o srpsko-ruskim odnosima u periodu od 1914. do 1918. godine.

    Današnji moderator diskusije, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju dr Goran Miloradović je, sumirajući raspravu, napomenuo da je većina istoričara ukazala na to da je nestanak ruske imperije 1917. godine i izbijanje Revolucije bio presudan faktor koji je uticao na to da se Vlada Srbije po okončanju Prvog svetskog rata opredeli za stvaranje Jugoslavije. Ocenjeno je da će taj širi koncept, a ne samo ujedinjenje teritorija naseljenih većinskim srpskim stanovništvom, imati i podršku na drugim stranama, pre svih južnih Slovena u Austrougarskoj monarhiji.

    Jugoslavija kao iznuđeno rešenje

    On je ukazao na činjenicu da srpska vojska posle sloma 1915. godine više nije imala odakle da mobiliše i pojačava svoje trupe za Solunski front formiran godinu dana kasnije. Podsetio je, takođe, na Londonski dogovor iz 1915. godine koji se odnosio na podelu Bosne i Hercegovine i odstupanje Srbije do Ohrida. Zbog toga je borba Srbije, pre svega, morala da bude politička. To znači zalagati se za princip koji će u datim okolnostima moći najviše da donese, a to je bila Jugoslavija, ukazao je Miloradović.

    On je dodao i da je motivacija Slovenaca i Hrvata bila da će u Jugoslaviji spasiti mnogo više teritorije i svojih interesa, nego da nastupaju samostalno, pogotovo što su bili deo poraženih snaga u Prvom svetskom ratu.

    „Ako bi trebalo da zaokružim sve što je rečeno tokom dvodnevne konferencije, onda bi to bilo da smo u Jugoslaviju ušli tako što smo doživeli brodolom dva državna projekta, jedan sa centrom u Beogradu, drugi sa centrom u Zagrebu, i od ta dva razbijena broda napravili jedan splav koji nas je nosio kroz 20. vek sa više ili manje uspeha“, rekao je Miloradović za Sputnjik.

    Svoje slabosti ta zemlja je pokazala u kriznim periodima. Dva puta se raspadala i sada, kako kaže, živimo na posledicama svih nerešenih pitanja i problema koji su se otvorili izbijanjem Prvog svetskog rata.

    Prevrednovati istoriografiju

    Iz nekih komentara i izlaganja na konferenciji bilo je razumljivo da je jugoslovenska istoriografija bila ideologizovana ne samo u smislu komunističke ideologije, nego i one jugoslovenske.

    „Mnogo toga je tumačeno, sagledavano, istraživano, upravo s obzirom na državne interese, a država je bila Jugoslavija, a ne Srbija. Tako da mi istoričari ne samo da sada otvaramo nove teme, nego se i trudimo da nađemo nove izvore kojima bi smo istražili stare teme. Moramo takođe da se bavimo istorijom istoriografije“, ocenio je Miloradović. Istoričari, smatra on, moraju da pokušaju da sagledaju šta je to bila politička i ideološka deformacija u tumačenjima ranijih generacija istoričara.

    „Mogli smo da čujemo jedan pledoaje za novu istoriografiju koja bi počela prevrednovanjem dosadašnjih istoriografija“, zaključio je Miloradović. On je zbog toga posebno ukazao na izlaganje istoričara Aleksandra Silkina iz Moskve koji je skrenuo pažnju na to da treba praviti razliku između sovjetske i ruske istoriografije.

    Takođe moderator današnje diskusije, viši naučni saradnik Instituta za slavistiku Ruske akademija nauka, dr Silkin je ukazao na to da Kraljevina SHS, odnosno Jugoslavija, od 1918. do 1941. godine nije bila predmet naučnog istraživanja u Sovjetskom Savezu.

    Sovjetski naučnici koji su se bavili tim periodom nisu uspeli čak ni da rekonstruišu redosled događaja, ni njihove učesnike, rekao je Silkin za Sputnjik.

    Imperijalističke Versajske tvorevine

    Umesto da bude predmet naučnog istraživanja, prema Kraljevini Jugoslaviji postojao je ideološki pristup od samog njenog nastanka, jer su, kako objašnjava Silkin, sovjetski istoričari tada bili pod uticajem jugoslovenskih i bugarskih komunista koji su dolazili u Moskvu. Tamo su bili predavači na školama Kominterne pod čijim su uticajem bili.

    Prema rečima Silkina, taj ideološki kostur se posle Drugog svetskog rata oblačio u radove jugoslovenskih istoričara, koji su objavljivani u FNRJ i SFRJ, koji nisu bili istomišljenici, ali su bili jedini izvor informacija za sovjetske istoričare.

    Neki od tih sovjetskih istoričara bili su, navodi on, pravi naučnici, poput akademika Pisarjeva koji se bavio ulogom Srbije u Prvom svetskom ratu. Ali, dodaje, kada on piše o Kraljevini Jugoslaviji posle 1918. godine to nije na nivou istorijskog rada. Ta tradicija ideologizovanog pogleda na Jugoslaviju se nastavlja i uočljiva je u savremenim ruskim radovima objavljenim i pre deset godina, pa i danas, smatra Silkin.

    On je podsetio na stereotipe među kojima je naročito popularan onaj da je Jugoslavija tamnica naroda, koji je popularan i u zemljama stvorenim na prostoru nekadašnje Jugoslavije, osim u Srbiji. Izvor tog stereotipa je, kako naglašava, nezadovoljstvo onih naroda koji su izgubili Prvi svetski rat, a zna se koji su to narodi.

    Silkin objašnjava da su takvi stereotipi imali uporište u Sovjetskom Savezu zato što je njegova zvanična politika bila da je Prvi svetski rat bio imperijalistički, nepravedan za narode i radničku klasu. Stav je bio da su sve njegove, odnosno tvorevine Versajskog ugovora, imperijalističke tvorevine i da će nestati kao rezultat narodnih revolucija u tim zemljama, kakve su Jugoslavija, Poljska, Mađarska, Čehoslovačka.

    Na pitanje kakva je sada situacija u Rusiji, on kaže da postoji pluralizam gledišta.

    „Ima onih koji se drže stereotipne tačke gledišta, ima onih koji gledaju sasvim suprotno na tu temu. Sada je situacija normalna, nema vladajuće ideologije, dogme. Rođen sam 1976. godine i istoričari koji su hteli da se bave naukom nisu išli na katedre koje se bave novijom istorijom jer se znalo da je ta istorija ideologizovana do najveće mere. I kada je ona napuštena mnogi istoričari su iskreno promenili svoja gledišta. Tako da ne mogu da obezvređujem čitavu sovjetsku istoriografiju. Radilo se u uslovima koje je diktiralo vreme u kojem su živeli“, zaključio je dr Silkin.

    Međunarodna naučna konferencija „Srbija i Rusija 1916-1917: novi izvori, novi dometi istoriografije“, održana u Institutu za noviju istoriju Srbije nastavak je saradnje sa Institutom za slovenske studije Ruske akademije nauka (RAN), koja je po rečima direktora Instituta u Beogradu dr Mileta Bjelajca, podignuta na viši nivo.

    „Imamo saradnju koja predviđa organizaciju zajedničkih skupova, zajednička izdanja i promovisanje istraživačkog rada saradnika iz Srbije u ruskim arhivima i jednako tako promovisanje i pomaganje rada ruskih istoričara u Srbiji u našim arhivima“, precizirao je Bjelajac.

    Iako saradnja dva instituta traje već više decenija, na viši i redovniji nivo ona je podignuta prošle godine skupom u Moskvi, kada su srpski i ruski istoričari raspravljali o srpsko–ruskim odnosima u 20. veku.

     

    Slično:

    Šta za Srbiju znači obnovljena ruska moć?
    „Treća Jugoslavija“ bi bila mrtvorođenče
    I Jugoslavija je rasturena referendumima
    Tagovi:
    Prvi svetki rat, Kraljevina Jugoslavija, istoriografija, istoričari, Mile Bjelajac, Aleksandar Silkin, Goran Miloradović, Jugoslavija, Srbija, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga