23:51 17 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Mihail Miloradović

    „Krilati“ ruski general srpskog porekla

    © Wikipedia
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše ,
    4812
    Pratite nas

    Nakon bitke kod Borodina, general Miloradović je zamenio svog večitog rivala Bagrationa, koji je podlegao povredama, a kasnije je postao i čovek broj dva u ruskoj vojsci, iza Kutuzova, ako ne i broj jedan.

    Mihail Andrejević Miloradović (Sankt Peterburg, 12. oktobar 1771. — Sankt Peterburg, 26. decembar 1825), potomak srpske plemićke porodice Miloradović iz Hercegovine, bio je ruski general koji se istakao u Napoleonovim ratovima.

    Mihailov čukundeda Ilija Miloradović, naslednik uglednih Miloradovića čija je zadužbina poznati srpski manastir Žitomislić u okolini Mostara, sa sinovima Mihailom, Gavrilom i Aleksandrom početkom 17. veka odlazi u Rusiju.

    Prema rečima arhimandrita Nićifora Dučića, Miloradovići su emigrirali jer „porodica vjerom nije htela da prevrne, pa je radije pristala da tužna srca napusti svoju otadžbinu“. Zaista, skoro dva veka ova hercegovačka plemićka porodica slavno je služila pravoslavnoj veri stojeći na braniku ruskog pravoslavnog carstva.

    Još kao dete, Mihail je upisan u gardiste i brzo postaje podnarednik u čuvenom Izmailskom puku. Vojne veštine učio je i u inostranstvu, prvo u Nemačkoj, a potom u Francuskoj.

    Bio je omiljeni učenik velikog Suvorova, pod čijom komandom je služio u ratu protiv Turske i Poljske. Istakao se u ratu u Italiji i Švajcarskoj 1799. godine, a 1805. postao je general-potpukovnik i učestvovao je u bici kod Austerlica pod Kutuzovljevom komandom. Mnogo puta se istakao u Rusko-turskom ratu (1806-1812).

    Odavanje pošte ruskom generalu Mihailu Miloradoviću u Sankt Peterburgu
    © Sputnik /
    Odavanje pošte ruskom generalu Mihailu Miloradoviću u Sankt Peterburgu

    Godine 1806. nagrađen je mačem ukrašenim dijamantima na kome je pisalo „Za hrabrost i spasavanje Bukurešta“. Ponovo je pobedio Turke kod Obileštija u Rumuniji 1807. godine. Posle pobede nad Turcima 1809. kod tvrđave Rasevat u Bugarskoj, unapređen je 1810. u general-pukovnika.

    Aleksandar Bondarenko, istoričar i autor knjige „Miloradović“ za Sputnjik kaže da je Mihailo Miloradović bio čovek široke duše, pravi vojskovođa, koji se nikada nije odvajao od svojih vojnika, zajedno sa njima gladovao je tokom vojnih pohoda.

    „Jednom su ga vojnici počastili kašom, a on im je zauzvrat dao jedino što je imao — parče sira. Miloradović je cenio podvig običnog vojnika, recimo, naredio je da se dodeli jednom husaru 17 červonaca (170 rubalja) — po broju rana koje je dobio na važnom zadatku“, priča Bondarenko.

    Prema njegovim rečima, Miloradović je zablistao punim sjajem tokom Napoleonove invazije na Rusiju, odnosno Otadžbinskog rata.

    „Nakon bitke kod Borodina, Miloradović je zamenio svog večitog rivala Bagrationa, koji je podlegao povredama, a kasnije je postao i čovek broj dva u ruskoj vojsci, iza Kutuzova, ako ne i broj jedan. Miloradović je komandovao povlačenjem ruskih snaga. Kutuzov je tada smatrao da gubitak Moskve ne znači i gubitak Rusije, i da će Moskva ’poput sunđera rastvoriti francusku vojsku‘, ali je zaboravio da će pre toga kroz Moskvu proći ruska armija, čije su moral i disciplina drastično opali zbog pretrpljenih gubitaka. Međutim, Miloradović je dao sve od sebe kako bi vojska bez incidenata prošla kroz prazan grad u kojem su se, između ostalog, nalazile ogromne zalihe alkohola. Osim toga, Miloradović je nekoliko puta nadmudrio Francuze i genijalno realizovao Kutuzovljevu ideju: Francuzi su se povlačili istim putem kojim su ušli u Rusiju — išli su kroz ratom uništena područja — a Rusi nisu išli njihovim tragom, nego paralelnim putem, i napadali francuske jedinice“, kaže Bondarenko.

    Posle potpunog trijumfa u Otadžbinskom ratu, legende koje su se ispredale o Miloradovićevom herojstvu učinile su ga popularnim ne samo među vojnicima, već je stekao veliko uvažavanje i kod neprijatelja. Francuzi su ispredali bajke o njegovoj hrabrosti i vojničkom umeću, a zbog munjevitih dejstava od Kutuzova je dobio nadimak Krilati.

    Posle blistavog osvajanja Lajpciga, kao komandant garde odlikovan je ordenom svetog Andreja Prvozvanog, a zbog uspešnog komandovanja u zagraničnom pohodu, car Aleksandar Prvi lično mu je dodelio titulu grofa Ruske imperije i prvi je stekao pravo da na epoletama nosi carev monogram. Posle toga učestvovao je u nekoliko bojeva sve do pobedničkog ulaska u Pariz u sviti imperatora, za šta je dobio nekoliko stranih ordena, kao i počasno pravo koje je dobio od cara da nosi vojnički Georgijevski krst.

    Od 1818. godine do smrti, Miloradović je bio vojni general-gubernator Sankt Peterburga i komandant gardijskog korpusa.

    „Običan narod je verovao Miloradoviću. Na primer, jednom su kod njega došla dvojica radnika i rekla — gospodine, izgubili smo pare koje pripadaju našoj ’artelji‘ (radnoj zadruzi). Miloradović, koji je tada već bio general-gubernator prestonice, rekao je — evo, uzmite, ali nemojte nikome da kažete. A šta je ostavio iza sebe? Da li možda mislite — veliku ušteđevinu? Ne, veliku kutiju ljubavnih pisama i grivenik, odnosno 10 kopejki“, kaže Bondarenko.

    Kako navodi, dok je Miloradović bio na čelu Sankt Peterburga, drastično je pala cena mesa u prestonici.

    „Recite mi da li neko od savremenih gradskih menadžera može da se pohvali sličnim rezultatima? Miloradović je uvek brinuo o običnim ljudima, a što se tiče činovnika, smatrao je da oni mogu da otrpe, pa se dešavalo da im on ne vraća dugove na vreme. Ne zato što je bio zlonameran, nego jednostavno nije imao para. Njegov prijatelj se sećao kako se Miloradović jednom hvalio luksuznom lulom, a kada ga je sluga zamolio da mu da pare jer mora na pijacu, general je rekao da mu je džep potpuno prazan. Zamislite savremenog gradonačelnika, koji nema šta da jede, a pritom ne krade pare iz blagajne“, ističe Bondarenko.

    Miloradović je sproveo veliku antialkoholnu kampanju u vojsci, znatno popravio stanje gradskih tamnica i položaj zatvorenika, zabranio kockanje u armiji, osvetlio centar ruske carske prestonice, izgradio Mihailovski dvorac i zgradu cirkusa, izgradio predgrađa Petrograda, pripremio ulazak prvih parobroda u akvatoriju Neve i Finskog zaliva, pomogao je izgradnju niza prosvetnih instituta i kulturnih institucija u Petrogradu.

    Grof Miloradović postao je počasni član Ruske akademije nauka 1823. godine, a prilikom katastrofalnih poplava 1824. godine u Petrogradu ponovo je pokazao izuzetan lični heroizam, što je i veliki Puškin opevao u „Bronzanom konjaniku“ (Gle, voda sve pred sobom plavi/ Poleteli su generali/ Da bi sa vojskom spasavali/ Narod što se po kućama davi…).

    Prilikom ustanka dekabrista 26. decembra 1825. godine, Miloradović je pokušao da smiri dekabrističke oficire na Senatskom trgu. Kako je bio jako popularan, zamalo mu je pošlo za rukom da smiri ustanak, ali ga je ubio jedan od radikalnih pobunjenika — Petar Kahovski.

    Tagovi:
    General Miloradović, Veliki otadžbinski rat, Rusija, Srbija, vojska
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga