23:30 20 Maj 2019
Slušajte Sputnik
    Petro Porošenko

    Misli li Ukrajina da uspostavi mir na hrvatski način

    © Sputnik / Mikhail Markiv
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Nikola Joksimović
    7037

    Da li je hrvatski scenario „mirne reintegracije pobunjenih područja“ primenjiv na Ukrajinu i imali ta zemlja snage da ga primeni?

    Hrvatski premijer Andrej Plenković, verovatno u želji da svoju zemlju i sebe na evropskoj političkoj mapi pozicionira kao mirotvorce, ponudio je da Ukrajini prenese iskustva o „mirnoj reintegraciji okupiranih područja“ Luganska i Donjecka.

    Istina, situacija u Tuđmanovoj Hrvatskoj i Porošenkovoj Ukrajini umnogome je slična. I u jednoj i u drugoj državi deo građana se pobunio protiv ugnjetavanja koje nad manjinom pokušava da sprovede većina.

    I u jednoj i u drugoj državi deo građana je ustao na oružje sa ciljem da odbrani svoja ljudska i nacionalna prava onda kada su sva politička sredstva iscrpena i kada je postalo jasno da će većina pokušati da silom sprovede svoje namere.

    I u jednoj i u drugoj državi se na građane koji žive na pobunjenim područjima gleda kao na okupatore, kao na nekoga ko je juče tu došao, a ne kao na ljude koji već vekovima žive na istom mestu, a matice kojima manjine pripadaju označene su kao agresori.

    U slučaju hrvatske bila je to Srbija, u slučaju Ukrajine, to je Rusija. Osnovna sličnost između Hrvatske i Ukrajine sastoji se u tome da vlasti obeju država za svoje genocidne namere imaju, ako ne otvorenu, a ono barem prećutnu podršku većine zapadnih država.

    Ove sličnosti sasvim su dovoljne da Hrvatska pomogne Ukrajini u krojenju planova za gušenje pobune u Lugansku i Donjecku. Međutim, sme li Hrvatska da samostalno iznese ovakav predlog?

    Kada odgovaramo na ovo pitanje, treba uzeti u obzir dve činjenice. Prvo, Hrvatska je članica NATO-a, drugo, pred početak „reintegracije“, Hrvatska je vrvela od američkih vojnih savetnika, doduše nezvaničnih, penzionisanih oficira i pripadnika privatnih firmi za pružanje ratnih usluga, baš kao i Ukrajina danas (eto još jedne sličnosti). Stoga, odgovor na postavljeno pitanje glasi: teško bez znanja SAD.

    Primena hrvatskih iskustava u gušenju pobunjenih naroda u Evropi ne bi imala svoju prvu reprizu u Ukrajini. Pokušao je to režim Mihaila Sakašvilija u Gruziji, kada je avgusta 2008. pokušano etničko čišćenje Oseta iz Južne Osetije.

    Sakašvili, ipak, izgleda nije do kraja savladao lekciju. Jer da jeste, setio bi se „Brionskih snimaka“, na kojima tadašnji hrvatski predsednik Franjo Tuđman objašnjava najužem vojnom rukovodstvu Hrvatske zašto ne treba ići u vojnu akciju i protiv Srba u Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu.

    Ta je oblast, rekao je tada Tuđman hrvatskim generalima, isuviše blizu Srbije i vojna akcija na tom području mogla bi da dovede do srpske intervencije, a možda i ruske. Zato su Vukovar i oblasti koje ga okružuju „mirno reintegrisane“ u okvire hrvatske države.

    Sakašvili nije bio svestan blizine Rusije kada je krenuo u etničko čišćenje Oseta, ali Porošenkov režim je toga i te kako svestan. Da nije, još odavno bi pokrenuo vojnu akciju protiv pobunjenih oblasti.

    Da je Hilari Klinton pobedila na izborima u SAD, obračun ukrajinskog režima sa donbaskim pobunjenicima bio bi surov isto koliko je bio surov obračun Tuđmana sa pobunjenim Srbima. Ovako, sa Donaldom Trampom na čelu Amerike, Porošenku ostaje jedino da, ukoliko je voljan, sledi hrvatske savete o reintegraciji Vukovara i okoline u Hrvatsku.

    Međutim, da li bi takva reintegracija bila pogodna za građane Donjecka i Luganska? Prema iskustvima vukovarskih Srba, teško. Iako je, prema rečima Zorana Kojića, generalnog sekretara nevladine organizacije Srpski narodni forum, mirna reintegracija Vukovara imala i neke pozitivne primere koje bi Hrvatska mogla da prenese Ukrajini, dve decenije posle svega vidi se da nije sve baš tako ružičasto.

    „Imamo potpuno nepoštovanje prava, potpuno ignorisanje manjinske zajednice. U skladu sa tim, plašim se da bi prenos tih iskustava na ukrajinski scenario bio krajnje nepovoljan prema zajednici koja bi bila integrisana“, kaže Kojić.

    U slučaju da hrvatski scenario iz Vukovara bude primenjen u Ukrajini, Donjeck i Lugansk bi mogli da se suoče, na primer, sa masovnim odlivom stanovništva u etapama, nastavlja Kojić.

    „Mi smo takvu etapu imali 1997, 2000, a evo i 2016. godine. Područja se sistematski zanemaruju, i privredno i na sve moguće načine. Takođe, zanemaruje se i implementacija i ustavnih prava manjinskih zajednica, te ostaje vrlo mali manevarski prostor i naravno da je egzodus realna posledica toga“, zaključuje Kojić.

    Šta bi, dakle, Ukrajina mogla da nauči od Hrvatske? Mogla bi da nauči kako da uz podršku Zapada ignoriše poštovanje prava manjinske zajednice koja je etničkim čišćenjem njene velike većine priterana uza zid i nema velikog izbora osim da pristane na život građana drugog reda ili da sledi put sunarodnika koji su napustili svoje domove.

    Hrvatski scenario podrazumeva etničko čišćenje pre „mirne reintegracije“, te nije jasno kako bi tako šta bilo izvedeno uz rusku granicu. Istoričar Vadim Truhačov sa Ruskog državnog humanitarnog univerziteta kaže da u glavama ukrajinskih političara, poput Andreja Parubija i Jurija Lucenka, hrvatski scenario za rešenje ukrajinske krize figurira kao koristan primer i da bi ga trebalo ponoviti. Međutim, to su veoma negativna iskustva, naglašava Truhačov.

    „Ono što je hrvatsko političko i vojno rukovodstvo uradilo u RSK je genocid ili etničko čišćenje, nemam drugu definiciju za njihove postupke. Mislim da bi sada Zagreb mogao da objasni kijevskim partnerima sve mane i vrline ovakvog načina ’mirne reintegracije‘, koji  je 1995. godine iskoristilo hrvatsko rukovodstvo, mada smatram da se Ukrajina već opredelila za vojni scenario i u tom smislu mišljenje Zagreba neće imati veliki značaj za vladu u Kijevu. Sa druge strane, sada nije 1995. godina: Hrvatsku je tada podržao ceo NATO, kako u diplomatskom, tako i u vojnom smislu. Hoće li NATO podržati Ukrajinu i ’donbasku Oluju‘? Nisam siguran. Osim toga, Vladimir Putin nije Slobodan Milošević, a zna se njegova uloga u tragediji RSK“, naglašava Truhačov.

    Ispostavlja se, nakon svega pobrojanog i rečenog, da je hrvatski scenario „reintegracije“ neprimenjiv na ukrajinske uslove. Jer niti Porošenko ima snage da i pored sve svoje volje izvrši etničko čišćenje u Donjecku i Lugansku, niti će za to dobiti podršku nove američke administracije, kojoj je stalo da obnovi dijalog sa Rusijom.

    Ako se želi postizanje mira na istoku Ukrajine, dijalog između sukobljenih strana je jedino rešenje. Ma koliko trajali, pregovori su uvek bolji od rata, genocida ili etničkog čišćenja. A adresa za pregovore još uvek je Minsk.

     

    Slično:

    Ukrajinska kriza mogla bi da dovede do nuklearnog rata
    Puškov: Evropi jasno da ukrajinska kriza ne može biti rešena silom
    Ukrajinska kriza i otvorene mogućnosti za Kinu
    Ukrajinska kriza je posledica američkih pokušaja da svuda nameću svoju volju
    Tagovi:
    reintegracija, pobuna, mir, operacija Oluja, genocid, Vadim Truhačov, Zoran Gajić, Andrej Plenković, Jurij Lucenko, Donald Tramp, Andrej Parubij, Franjo Tuđman, Mihail Sakašvili, Vukovar, Lugansk, SAD, Hrvatska, Donjeck, Ukrajina
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga