12:00 22 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Vinograd

    Za zemlju se ratovalo, a prodajemo je za stolom

    © Sputnik / Sergej Maljgavko
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    8503
    Pratite nas

    Ako je ikako moguće, zemlju ne treba prodavati strancima, a PKB ostaviti makar u većinskom državnom vlasništvu, poručili su stručnjaci. Miodrag Kostić, koji bi hteo PKB, pak kaže nije važno čija je koka već šta daje. Zašto onda 15 najstarijih članica EU nije prodalo nijedan svoj hektar.

    Poljoprivreda
    © Sputnik / Oleg Lastočkin

    Šta je poljoprivreda, je li nam zemljište resurs koji treba da obezbedi rast BDP-a, ili resurs koji treba da sačuva  socijalnu sliku, odnosno malog i srednjeg poljoprivrednika, zapitao je vlasnik „MK Grupe“, jedan od četvorice najvećih srpskih veleposednika, Miodrag Kostić.

    Za razliku od njega, ekonomisti i agroekonomisti, ekonomski demografi, sindikalci, sociolozi, smatrali su da je državno zemljište više i od jednog i od drugog, da je ono zapravo element suvereniteta jedne zemlje.

    Ekonomske i socijalne posledice privatizacije poljoprivrednih preduzeća i poljoprivrednog zemljišta kao prirodnog resursa bile su tema prošlonedeljnog okruglog stola u Institutu ekonomskih nauka, koji je održan istog dana kada je ministar privrede Goran Knežević najavio da će konkurs za privatizaciju Poljoprivredne korporacije Beograd (PKB) uslediti za mesec i po dana, a ona privatizovana do kraja godine.

    U središtu pažnje bila je upravo prodaja PKB-a, jedinog preostalog poljoprivrednog kombinata u rukama države. Kako su preneli mediji, na javni poziv pismo o zainteresovanosti za PKB poslali su Kostićeva „MK Grupa“, „Industrija mesa Matijević“, koja je u vlasništvu najvećeg srpskog zemljoposednika Petra Matijevića, „El Dahra“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, dve kompanije iz Velike Britanije, po jedna iz Kine i Singapura i jedno fizičko lice iz Kovina, javili su mediji.

    „Moramo voditi računa o poslednjem i najvećem preduzeću, Poljoprivrednoj korporaciji Beograd, jer to je njiva ispred kućnog praga ako je Beograd kućni prag Srbije“, rekao je uvodničar, profesor Poljoprivrednog fakulteta, Milan Ševarlić.

    On je napomenuo da PKB ima poseban položaj zbog dostupnosti svih vidova transporta, ali i da se proteže na dve gradske opštine, na gotovo polovini opštine Palilula i petini surčinske. Nalazi se u arealu interesantnom za različite investicione projekte imajući u vidu da je poslednji put pet hektara zemljišta PKB-a na teritoriji opštine Palilula prodato po ceni od 750 hiljada evra za hektar, podsetio je Ševarlić.

    Na pitanje Sputnjika kako on vidi rešenje za PKB, ocenio je da ga treba dokapitalizovati kako bi se podigao nivo vrednosti PKB-a. Treba ga revitalizovati, ne samo zbog same korporacije, već zbog porodičnih gazdinstava koja su na njega upućena, kojima je potreban.

    „Bilo bi poželjno da država zadrži kontrolni paket akcija. Ali ugovorom mogu da se upravljačka prava i drugačije regulišu“, rekao je Ševarlić, ističući da bi ugovor trebalo i da zabrani promenu namene zemljišta. U slučaju njegove prodaje država bi trebalo da ima pravo preče kupovine i to da je otkupi po istoj ceni po kojoj ga je prodala, uz pripadajuću kamatu na plasirani kapital za taj period, objasnio je on.

    Nekada prvi čovek PKB-a, Vojislav Simanović, kaže da ne gaji optimizam da ćemo uspeti mnogo da promenimo u pitanju obaveze prema EU da zakonski omogućimo prodaju zemlje strancima. EU izveze proizvode koje proizvede na 14 miliona hektara, a uvezeni su sa površine od 45 miliona hektara. Dakle, treba im dodatnih 30 miliona hektara, objašnjava on zašto nije optimističan.

    U razvijenim zemljama farmeri dobijaju velike subvencije i onda im se otvara tržište kroz bescarinski uvoz tamo gde mali farmeri u drugim zemljama nemaju subvencije. Zato mali padaju sa proizvodnjom i veliki dolaze i kupuju zemlju. Jasan mehanizam putem kapitala. To neko u ovoj zemlji ko je odgovoran mora da zna, upozorio je Simanović.

    „Prodaja državne zemlje direktno je suprotna sinonimu države. Mi državu posmatramo kao zemlju, otadžbinu. Ako mi to prodajemo, mi prodajemo sebe. Ona se nekada osvajala mačem, tenkovima, mi ćemo to sada da predamo za stolom. Oni će dovesti svoje radnike, naseliti svoje ljude, svoju kulturu, religiju, sve širiti dokle stignu. Jer smo ustupili suverenitet prodajući je“, konstatovao je nekadašnji direktor PKB-a.

    Kostić, koji je napomenuo da u Srbiji radi 30.000 hektara zemlje i u Ukrajini već devet godina isto toliko, prvo je pobrojao šta sve njegova „MK Grupa“ proizvodi, da bi posle toga konstatovao da se postavlja pitanje da li je „MK Grupa“ privatna ili državna firma.

    „Bar 50 odsto smo državna jer imamo osam hiljada direktno zaposlenih, a 55.000 radnih mesta u Vojvodini zavisi od toga kakav je rezultat ostvarila Grupa“, kaže Kostić.

    A na pitanje šta je poljoprivreda, je li nam zemljište resurs koji treba da obezbedi rast BDP-a, ili resurs koji treba da sačuva socijalnu sliku, odnsono malog i srednjeg poljoprivrednika, odgovara: „Ako ćemo da povećamo subvencije pet do osam puta, onda možemo da pričamo o razvoju malog poljoprivrednog imanja, a ako ćemo da se zadržimo na 270 miliona budžeta za subvencije, nema ni teorijske šanse“.

    Evropa, podseća on, 60 godina subvencioniše svoju poljoprivredu, pokriva svake godina 30-40 odsto troškova poljoprivrednika. Kako da naš seljak trči sa njima, pita on i opet odgovara.

    „Nemoguće. Ili subvencije ili ukrupnjavanje poseda. Ja mislim da je ukrupnjavanje poseda dobro“, tvrdi veleposednik Kostić.

    Potvrdivši da je „MK Grupa“ zainteresovani za kupovinu PKB-a, njen vlasnik je na početku rekao da o toj privatizaciji ne bi pričao da ne bi imao konflikt interesa. Ali je i ocenio da, u krajnjoj liniji, nije važno ko je vlasnik, već koliko možemo od tog resursa da dobijemo.

    Pšenica
    © Sputnik / Alekseй Malьgavko

    „To je ključ cele priče… Ja mislim da nije važno čija je kokoška, uz limit, tu se slažem sa vama, kada su stranci i domaći u pitanju. Ali pitanje je realnosti da li mi imamo snage da to uradimo. Mislim da uopšte nije važno da li je zemlja malog privrednika, srednjeg, zadružnog, velikog. Ima prostora za sve“, kaže Kostić.

    Na pitanje predsedavajućeg, ekonomskog analitičar Instituta ekonomskih nauka Boža Draškovića, da li je spreman da se i u slučaju PKB-a ponudi, kao što je svojevremeno predlagao premijeru da preuzme upravljanje Železnicama Srbije, da bi firmu postavio na zdrave noge, Kostić je rekao da je „uvek spreman da pomogne savetom“. 

    Ipak je dodao da je „u postojećem ambijentu najbolje da PKB bude privatizovan“. Kostićevo izlaganje je isprovociralo predsednika sindikata PKB-a Milisava Đorđević, koji je konstatovao da ta korporacija radi pozitivno, a da je dug od 73 miliona evra napravljen zato što je tokom devedesetih, u vreme sankcija, država čuvala socijalni mir građana držeći pod kontrolom cene osnovnih životnih namirnica sa proizvodne trake PKB-a.

    Ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Čepurin
    © Sputnik / Radoje Pantović

    Ekonomista Blagoje Babić, koji se bavi demografskim posledicama ekonomskih kretanja, upozorio je da smo doživeli demografski slom a da se tom pitanju ne posvećuje potrebna pažnja. Iz sela se zbog industrijalizacije išlo u grad, a sada kada ni tu posla nema u inostranstvo jer u selo se nema kud. Zato on smatra da je prva mera za demografsko i uopšte za spasavanje Srbije zaštita poljoprivrednika.

    On upozorava da privatizaciju PKB-a treba posmatrati i sa te tačke gledišta. Resurse, ističe, ne treba prodavati, zapitavši se da li nam je proizvodnja nerentabilna zato što smo postali nesposobni ili da bi propale firme bile lako privatizovane.

    I agroekonomista Milan Prostran smatra da se kada je u pitanju zemljište, ali i PKB, ne može samo imati na umu profit. Zemljište je osnov za vođenje agrarne politike svake zemlje podseća on, ocenivši da nam treba nov Zakon o zemljištu koji će imati destimulišuće odredbe o prodaji zemlje strancima, na šta smo se potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju obavezali.

    On smatra da ne treba žuriti sa prodajom PKB-a. Podsetio je da je PKB bio moderan kombinat, smatran jednim od najboljih u Evropi, ali i svojevrstan edukativni centar koji je primenjivao najnovija naučna i tehnološka dostignuća.

    „PKB treba i dalje da ostane u državnom vlasništvu, to nije nikakva sramota, nikakav minus“, rekao je Prostran. On je ukazao da to nije neobično ni za jednu Ameriku, i da se u to sam uverio. U Belsvilu pored Vašingtona imate najveći istraživački centar u stopostotnom vlasništvu ministarstva poljoprivrede Amerike. Ako to mogu oni, ako to mogu u Francuskoj, zašto bi se mi toga odricali, kaže naš poznati agroekonomski analitičar.

    On je podsetio na najnoviju izjavu našeg najvećeg veleposednika Petra Matijevića, kandidata za kupovinu PKB-a, da je ta korporacija uvek poslovala sa gubitkom, a da se nije pozabavio analizom njihovog poslovanja, zašto se to događalo, otkud gubici. Treba se odbraniti od tih napada, smatra Prostran i ističe da su kapitalisti koje danas imamo neprimereni i za zemlje Latinske Amerike. On napominje da je u Severnoj Americi najidealnija, najracionalnija površina u posedu hiljadu hektara, i to u tipično poljoprivrednoj državi kakava je Ilinois.

    Po njegovom mišljenju, ne treba da gajimo iluzije da će nam iz Brisela tako brzo doći neki veliki novci. Brisel vodi diskriminacionu finansijsku politiku i oni kažu da je to potpuno korektno da 12 ili 15 zemalja ima veća prava u odnosu na ostale u EU. Šta će nama od tog kolača ostati, o tom-potom, kaže Prostran.

    Princip „u se i u svoje kljuse“, uz dobro uređene propise, koristeći pozitivna iskustva EU — moramo ići na održivi koncept poljoprivrede Srbije, zaključio je on.

    Konstataciji agroekonomiste Branislava Gulana da u selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi, koju je ilustrovao detaljnim podacima, uz zalaganje da PKB ostane u državnim rukama, pridružio se i ekonomista Koviljko Lovre.

    Čak i u Vojvodi ima sela koja su već potpuno prazna. Lovre je podsetio da u 15 „starih“ država EU nije prodat nijedan hektar zemlje strancima, ali da su zato isti oni potrčali da je kupuju u novim članicama Unije. Samo Slovenci među novim članicama nisu dozvolili da im zemlju kupe stranci.

    „Prehrambena bezbednost zemlje je element suvereniteta, a on kod nas uopšte nije prisutan“, kaže Lovre.

    On je ukazao da od 1995, zaključno sa 2016, stopa rasta poljoprivredne proizvodnje u Srbiji iznosi zanemarivih 0,4 odsto. Produktivnost rada je povećana samo zahvaljujući tome što je otpušteno oko 90.000 zaposlenih, dok produktivnost zemljišta stagnira. Drastično je opao uzgoj stoke, pa nema ni organskog đubriva, objasnio je Lovre.

    Komentarišući Kostićeve podatke o razmerama proizvodnje „MK Grupe“, Lovre je napomenuo da ni on ni Matijević nisu uložili sredstva ni u jedan proizvodni kapacitet. Sve što imaju od njih to je ono što su prvobitno kupili.

    Za razliku od male Srbije koja ničim nije ograničila veleposednike, gde velika četvorka — Matijević, Kostić, Miroslav Mišković i Đorđe Nicović, u rukama ima oko 100.000 hektara zemlje, velika SAD je to uradila. Tako, napominje Lovre, u za nju važnom „kukuruznom pojasu“ u državama koje gaje kukuruz poput Ilinoisa, Kanzasa, Ajove, zabranjen je korporativni kapital u poljoprivredi.

    Tagovi:
    zemlja, stranci, prodaja, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga