01:12 07 Decembar 2019
Slušajte Sputnik
    Evropski parlament

    EU — pukovnik ili pokojnik?

    © Flickr / European Parliament
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1302
    Pratite nas

    Ima li EU razloga da slavi 60. rođendan i čemu mogu da se nadaju države koje čekaju u redu za članstvo?

    Evropska unija obeležava 60 godina od potpisivanja Rimskog ugovora kojim je u italijanskoj prestonici 25. marta 1957. godine uspostavljena Evropska ekonomska zajednica, temelj današnje Unije. Očekuje se da lideri 27 država-članica EU, koji prisustvuju svečanoj ceremoniji u Rimu, potvrde jedinstvo, solidarnost i zajedničku budućnost u Uniji koja ostaje otvorena i za druge evropske zemlje.

    Međutim, uoči obeležavanja jubileja stigle su ne baš tako ohrabrujuće poruke. Papa Franja upozorio je lidere 27 država-članica Unije da tom bloku preti odumiranje bez nove vizije o budućnosti zasnovane na principima solidarnosti na kojima je sama Unija utemeljena.

    I bivši grčki ministar finansija Janis Varufakis je uoči 60. rođendana EU upitao šta to slave njeni lideri kada činjenica da govore o „Evropi sa više brzina“ pokazuje da su prihvatili poraz i da nemaju ideju kako da stvore ujedinjenu Evropu. Varufakis je upozorio da se EU raspada tako brzo da možda neće trajati još jednu deceniju.

    Ima li EU razloga za slavlje?

    Milan Krstić, asistent političkih nauka u Beogradu, veruje da sa jedne strane ima razloga za slavlje zbog činjenice da je EU u svojoj osnovi mirovni projekat koji je počeo kroz Zajednicu za ugalj i čelik, a nastavljen kroz Evropsku ekonomsku zajednicu i današnju EU.

    „Čitava ideja je bila da se evropske zemlje povežu ekonomski i u svakom drugom smislu kako bi se izbegla bezbednosna dilema, kako bi se stara neprijateljstva unutar Evrope na neki način sanirala, a obrazac saradnje počeo da biva dominantniji od obrasca konflikta koji je u prvoj polovini dvadesetog veka imao razorne rezultate. I zaista, unutar zemalja koje čine EU nije bilo oružanog sukoba i on je on u ovom trenuku nezamisliv građanima EU. Primera radi, građani Nemačke i Francuske su u velikoj meri  prevazišli konfliktno nasleđe i danas pronalaze neke sličnosti jedni sa drugima, a pre samo 70-ak godina to su bile nacije koje su bile u stanju, neko bi rekao, vekovne mržnje, kao što to često govore za nas na Balkanu. I to je nešto što treba da se slavi“, ocenjuje Krstić za Sputnjik.

    Camit EU u Briselu
    © Sputnik / Aleksej Vitvicki

    Sa druge strane, napominje naš sagovornik, ono što ne treba da se slavi i gde ima razloga za strah je činjenica da je Uniji potrebno da se prilagođava novim realnostima van saveza i unutar njega, kako bi mir opstao.

    „Ona je tu malo zapela, ne uspeva da se reformiše i da adekvatno isprati globalne tendencije, kao ni promene i zahteve koje dolaze unutar nacionalnih država koje čine EU. Dakle, ako gledamo u prošlost, u prethodnih 60 godina mislim da ima šta da se slavi, ali ako gledamo u budućnost, onda treba da se zamisle da li će još dugo moći da slave“, kaže Krstić.

    EU ne nudi alternativu

    Politikolog Aleksandar Pavić kategoričan je u oceni da EU nema razloga za slavlje.

    „Sve je očiglednije da ona postaje totalitarni projekat u kojem praktično više nema demokratije i gde vladaju komesari, a to podseća na jedan drugi propali projekat — Sovjetski Savez u svojim poznim danima. Istina je EU nema nikakav odgovor na današnje izazove jer je postala poslednji bastion globalizma koji je u poslednjih nekoliko godina diskreditovan. 

    Ovaj porast populizma, ne samo u Evropi već širom sveta, govori da ljudi više nisu spremni da se podređuju nadnacionalnim strukturama u kojima nema demokratije i gde je prva briga za slobodu trgovine i interese međunarodnog kapitala. EU tome ne nudi alternativu, već se uporno drži onoga zbog čega doživljava poraz na istorijskom nivou, a to je upravo ta doktrina globalizma“, objašnjava Pavić.

    On napominje da ne treba zaboraviti da širenje Unije, kada je reč o blagostanju, pravima i obavezama, nije bilo ravnopravno kada su u pitanju bile njene novije članice.

    „I dalje su nove članice na neki način građani drugog reda, oni koji treba da se podrede interesima korporacija iz bogatog severozapadnog jezgra Evrope, i zbog toga dolazimo u situaciju da se sada govori o ’Evropi u više brzina‘. Razlog tome je što početak širenja EU nisu bile prave integracije, već širenje interesne sfere najjačih zapadnoevropskih država i kao takvo to ne može da opstane, ta maska pada i vidi se da se to pretvara u neku vrstu neokolonijalizma, onu vrstu politike iz devetnaestog veka i sferu uticaja za koji se u Zapadnoj Evropi tvrdilo da je relikt prošlosti“, kaže Pavić.

    Milan Krstić međutim smatra da Evropa treba da pronađe adekvatan model za različite brzine koje države žele da imaju u stepenu, kvalitetu i brzini integracija, ali taj model, da bi bio pravedan, ne treba da bude diskriminatoran.

    „Model koji najviše dolazi iz Nemačke — ’Evropa u više brzina‘, jeste recimo dobra osnova za dalju reformu EU, ali se bojim da je artikulacija tog modela takva da ćemo imati Evropu u više koloseka. Dakle, ne da imate brzinu kojom sami upravljate, već imate kolosek i da biste se prebacili na glavni kolosek moraju da vas puste oni iz jezgra glavnog koloseka. U tom slučaju u okviru EU formiraće se centar i periferija i bojim se da će Srbija biti periferija, a to je ono što mislim da je loše i po Srbiju i po EU. Dakle, državama treba omogućiti da same izaberu stepen integracije, a da onda i same snose posledice svojih odluka“, napominje Krstić.

    Čemu mogu da se nadaju kandidati?

    Evropa, dodaje Krstić, mora da pronađe novu viziju kojim će putem dalje da se kreće.

    „Britanija će pokušati da u procesu ’bregzita‘ zadrži ono što joj odgovarala, a da baci ono što joj se ne sviđa, a EU mora da pokaže da nema jeftinog izlaska i pošalje poruku da oni koji žele da napuste integraciju moraju da snose posledice. Sa druge strane, za EU bi bilo delotvorno kada bi relaksirala svoje odnose pre svega sa Rusijom, jer je Brisel u lošim odnosima i sa Vašingtonom i sa Moskvom, a odnosi sa Ankarom su užasni“, kaže Krstić.

    Kada je reč o tome čemu mogu da se nadaju zemlje poput Srbije, koje čekaju da uđu u EU, Krstić kaže da bi ulazak u Uniju trebalo da bude sredstvo u ostvarivanju određenih standarda u svim domenima, prevashodno u vezi sa vladavinom prava, razvijenim institucijama i ekonomijom, a ne cilj sam po sebi.

    „Primarno je da Srbija bude zemlja koja će implementirati sve što je potrebno kada je reč o evropskim standardima koji su sinonimi za ono što je dobro. Međutim, ako se samo  simulira da se napreduje ka članstvu, a u Srbiji se u suštini ništa ne menja, onda ne znam  šta će takvo članstvo Srbiji, niti šta će takva Srbija Evropskoj uniji“, kaže Krstić.

    Pavić pak kaže da zemlje-kandidati, ako su dovoljno naivne, mogu da se nadaju samo neispunjenim obećanjima ili tome da budu iskorišćene kao sredstvo geopolitičke borbe.

    „U Briselu vlada panika da taj ’vakuum‘ ne popuni neko drugi, na primer Rusija ili ekonomsko širenje Kine. Zemlje-kandidati ne mogu da se nadaju da će ikada postati ravnopravne članice EU ili da će biti tretirane u skladu sa sopstvenim interesom. One će biti pijuni jer iz Brisela više ništa dobro ne može da se očekuje, a sva ta obećanja nisu verodostojna. Savet državama koje sede u čekaonici je da iz nje izađu i uzmu sudbinu u svoje ruke“, zaključuje Pavić za Sputnjik.

    Tagovi:
    jubilej, slavlje, EU, Milan Krstić, Aleksandar Pavić
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga