02:47 19 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Jezici - ilustracija

    „Balkanski esperanto“ gasi srpski jezik

    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    912100
    Pratite nas

    Deklaracija o zajedničkom jeziku u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori i Srbiji nije ni ugledala svetlost dana, a izaziva reakcije. Da li je njen cilj „pomirenje“ ili gaženje srpskog jezika i kulturnog identiteta?

    Krajem prošle godine, nakon konferencije „Jezici i nacionalizmi“ grupa mladih ljudi u Sarajevu, većinom Hrvata, koji su obrazovanje sticali kroz takozvane „dvije škole pod jednim krovom“, došla je na ideju da sastavi tekst kojim bi podstakli promene jezičke politike u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Srbiji i Hrvatskoj.

    Objasnila je to ovih dana lingvista Snježana Kordić sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu i naučni saradnik više univerziteta u Nemačkoj.

    Nakon višemesečnog rada, na dvodnevnom sastanku proširenog odbora eksperata u Zagrebu, zbog čega bi Deklaraciju mogli zvati i „Zagrebačkom deklaracijom“, tekst je, kako je navela, upućen na kritičku procenu dvadesetak konsultanata. Ko su bili konsultanti nije rečeno.

    Uglavnom, šta su to sačinili, javnost sa eks-jugoslovenskog prostora koja govori istim jezikom, ali ga različito naziva, saznaće 30. marta kada tekst Deklaracije o zajedničkom jeziku bude predstavljen u Sarajevu i objavljen na posebnom sajtu posvećenom tome.

    Nekima je već bio dostupan. Potpisalo ga je oko 200 javnih ličnosti sa ovih prostora, od Radeta Šerbedžije, Borisa Dežulovića, Mirjane Karanović, Igora Štiksa, do Marka Tomaša, Teofila Pančića, Rajka Grlića, Ranka Bugarskog…

    Da je nesumnjivo u pitanju jedan jezik slažu se sagovornici Sputnjika, profesor srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu Milo Lompar i pisac i jedan od osnivača Udruženja „Krokodil“, koji je radio na Deklaraciji, Vladimir Arsenijević.

    Za razliku od njih, hrvatska ministarka kulture Nina Obuljen Koržinek već se oglasila ocenom da su „kroz istoriju Hrvati govorili i pisali na hrvatskom, hrvatski književnici su oduvek pisali na hrvatskom“.

    Pitanje zajedničkog jezika je politički konstrukt koji je došao 1945. godine, kaže ona, zaključivši kako on nikada nije „zaživeo“.

    On se nazivao srpsko-hrvatskim, ali, dodaje Obuljen Koržinek, svi znamo da smo u školi učili hrvatski i pisali na hrvatskom.

    „Nije mi jasno koji bi cilj bio danas pokretati takvu inicijativu koja je verovatno politička“, kaže ministarka kulture Hrvatske.

    U to da je ovde reč o jednom jeziku čovek može prosto da se uveri i pukom činjenicom govorenja na tim teritorijama, kaže, međutim, Lompar za Sputnjik.

    Ali i ukazuje i na istorijske činjenice da ideja o zajedničkom jednom jeziku Srba i Hrvata ne počinje sa 1945. godinom, već sa Bečkim književnim dogovorom iz 1852. godine i traje kroz čitav 19. vek. Podseća da je posle Drugog svetskog rata postignut „Novosadski dogovor“, koji je Matica Hrvatska stavila van snage 1971. na temelju Deklaracije o hrvatskom jeziku. Praktično sve hrvatske institucije su stale na stanovište da se u Hrvatskoj govori hrvatski književni jezik što je 1974. godine ušlo u Ustav Hrvatske i tako ostalo do raspada države, iako je Ustavni sud SFRJ tu odredbu Ustava Hrvatske proglasio neustavnom.

    Protest protiv ćirilice u Hrvatskoj
    © AP Photo / Darko Bandic

    Lompar ističe da upravo o istorijatu tog problema treba voditi računa. Cilj nametanja ustavne kategorije o hrvatskom jeziku bio je da se sprovodi proces denacionalizacije, odnosno odnarođavanja Srba u Hrvatskoj, ističe Lompar.

    Uz ogradu da treba videti tekst Deklaracije, Lompar ipak smatra da će ona predstavljati jedan oblik politike koja treba da se protegne na BiH, Crnu Goru, ali sa odlučujućim značenjem za Srbiju.

    „Savršeno je jasno da nijedna hrvatska kulturna institucija neće prihvatiti bilo kakvo preimenovanje jezika, niti odstupiti od hrvatskog jezika. Tako će se značaj i domašaj toga akta protezati na druge teritorije, ne na Hrvatsku“, mišljenja je profesor Filološkog fakulteta u Beogradu.

    Lompar smatra da su motivi onih koji to proklamuju prevashodno kulturno-politički.

    „Oni bi hteli da naprave jednu strukturu zajedničkog jezika, ali u temelju tog nauma je da se pripadnici srpskog naroda u Crnoj Gori i BiH na izvestan način izmaknu iz prirodnog određenja da oni govore srpskim jezikom. Po mom mišljenju, ovaj kvazijugoslovenski pokušaj ima za cilj da dâ novi oblik ili novu formu denacionalizaciji Srba u BiH i Crnoj Gori i da, istovremeno, i inače nedovoljno čvrstu i razumno postavljenu jezičku politiku Srbije, dodatno uskoleba“, kaže Lompar.

    Mural u Višegradu
    © Sputnik / Aleksandar Milačić

    Za Arsenijevića, jednog od učesnika u radu na Deklaraciji, njen osnovni smisao je, međutim, da se prepozna postojeće stanje stvari, a to je da mi govorimo jednim uzajamno razumljivim jezikom, nekada nazivanim srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski, koji podrazumeva nekoliko jednako legitimnih varijanti.

    „Namera je bila da se kaže da je car go, da ta situacija proizvodi niz negativnih i potencijalno opasnih posledica. Primer za to je projekat ’dvije škole pod jednim krovom‘ u BiH gde se deca dele u okviru jedne obrazovne segregacije“, kaže Arsenijević za Sputnjik.

    On smatra da se u takvoj školi deca uče i treniraju da razvijaju osećaj uzajamnog nepoverenja koji u daljoj budućnosti može da se razvije u aktivnu mržnju i potencijalno da, na kraju krajeva, posluži za neke buduće ratove.

    Za razliku od njega, Lompar smatra da je ovde reč o plodovima jednog istorijskog i kulturnog kretanja koje ide u pravcu da se sve što je srpsko svede na srbijansko, a da se to srbijansko definiše kao multikulturalističko.

    Imali bismo situaciju da mi u Srbiji govorimo zajedničkim jezikom kakvim god ga zovete, kao što bi bilo u BiH i Crnoj Gori, pa će se tamo on zvati bosanski, odnosno crnogorski, a u Hrvatskoj će se govoriti hrvatski. Iz toga sledi, zaključuje on, da bi se srpski govorio samo u Srbiji.

    Mural u Višegradu
    © Sputnik / Aleksandar Milačić

    „Morate obnoviti titoističku konfiguraciju da biste neutralisali srpsko postojanje na teritoriji BiH i Crne Gore. Kako da konstituišete bosanski identitet kao antisrpski i crnogorski kao antisrpski, a da u isto vreme to izvedete na način koji neće biti suviše proziran. To je suština“, smatra Lompar.

    Na pitanje kome je to u interesu, on odgovara:

    „Onima koji žele da se srpsko nacionalno i kulturno nasleđe podvede pod druge kulturno-istorijske činioce. Kao što postoji stalno nastojanje da se kosovsko-metohijski spomenici izmeste iz jurisdikcije Srbije u Unesku.“

    Lompar napominje da ne ulazi u motive tih ljudi koji su Deklaraciju potpisivali.

    „Ljudi mogu da imaju različite motive. Mene interesuju istorijski procesi koji traju“, ističe on.

    Na pitanje da li je neko od lingvista sa Katedre za srpski jezik Filološkog fakulteta bio pozvan da radi na Deklaraciji, profesor tog fakulteta kaže da, koliko je njemu poznato, niko nije učestvovao. U medijima je, kaže, video da je među potpisnicima Deklaracije Ranko Bugarski, koji je lingvista, anglista. Ali sa katedre za srpski jezik i sa Instituta za srpski jezik, koliko mu je poznato, niko nije učestvovao u njenom stvaranju.

    Zapitan da li su potrebni neki politički preduslovi na ovom prostoru da bi Deklaracija mogla da „zaživi“, Arsenijević konstatuje da je to svakako priča na duge staze, jer „vi zavisite od političkih energija koje vladaju u čitavom regionu“. Odnos u sve četiri zemlje prema jeziku nije isti, postavljaju se različita pitanja, konstatuje on.

    Zahvaljujući tom neprirodnom savezu identitetskih politika jedan isti jezik je, kako napominje, i dobio četiri formalizacije i četiri standarda, pa se naziva srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski, iako je jezik koji se uzajamno ne prevodi jer je svima razumljiv.

    Kaže da kreatori Deklaracije ne daju sebi za pravo da predviđaju budućnost. Ovaj prvi korak je bio jednostavan, jer je duboka istina da, ukoliko se razumemo, govorimo jednim jezikom. A sve nakon toga prvog koraka je, dodaje on, pitanje različitih rasprava.

    Na konstataciju da iz Hrvatske već stižu negativne reakcije i to sa zvaničnog mesta, Arsenijević zaključuje da će put do onoga što zagovara Deklaracija o zajedničkom jeziku biti dugotrajan i krajnje neizvesan, ali to nije razlog da se na tome nešto ne radi. Naprotiv.

    Lompar bi pak da vidi uspeh tvoraca Deklaracije u Zagrebu, tamo gde je i stvorena. Dok tamo ne pobedi zašto bi se bilo gde drugde primenjivala. A tamo, smatra on, neće pobediti nikada.

    „Nije za tamo ni namenjena, namenjena je za drugu stranu“, zaključio je Lompar.

     

    Tagovi:
    jezik, Deklaracija, Srbija, region
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga