12:52 15 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    NATO znak

    NATO nema članice nego kolonije na Balkanu

    © AP Photo / JONATHAN ERNST
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše Brankica Ristić
    2831
    Pratite nas

    Ekonomska i pravna stabilnost države i jasno definisane granice sa susedima odavno više nisu parametri koji su neophodni da se postane član NATO-a. Politika i geostrateški položaj ono su što glavešine Pakta zanima.

    Mastilo se na crnogorskom dokumentu o pristupanju NATO-u još nije valjano ni osušilo, a predsednici Hrvatske i Slovenije na skupu posvećenom pitanjima globalne bezbednosti „2BS“ (To Be Secure) u Budvi su pozvali Evropsku uniju da učini sve kako region ne bi ponovo postao sigurnosni problem. U kontekstu toga, i predsednik Crne Gore Filip Vujanović ocenio je da je NATO „garancija dugoročne stabilnosti“ i da je Crna Gora i po geopolitičkom položaju „deo evroatlantske zajednice“.

    „Bili smo jedina država na Mediteranu od Portugalije do Turske koja nije članica NATO-a“, rekao je crnogorski predsednik. Ujedno, sve tri države poručile su da bi i Bosna i Hercegovina, kao i Makedonija, morale, po ubrzanom postupku, da postanu deo NATO porodice.

    Vojni savez NATO nastao 1949. godine od početka ima stroga pravila prijema, pa zato i ne čudi što pristupanje ovom savezu prati potpisivanje više od 1.200 dokumenta i poddokumenta. Hari Truman, američki predsednik na čiju inicijativu je ovaj savez i nastao, sa tadašnjim potpisnicima, osnivačima saveza dvanaest država — Norveške, Danske, Islanda, Holandije, Luksemburga, Italije, Portugala, Velike Britanije, Belgije, Amerike, Kanade i Francuske —uspostavio je striktna pravila za prijem novih članica od kojih je jedno bilo glavno, a to je da nova članica mora da ima jasno definisane granice, ekonomiju, vladavinu prava… Dakle, sve ono što sadašnja Crna Gora nema.

    Duško Marković i Reks Tilerson u Vašingtonu
    © AP Photo / Jacquelyn Martin

    No, i onda i sada, presudna je bila politička definicija države. Ovo je tokom poslednje dve decenije postalo mnogo bitnije nego ono na čemu se dokument o stvaranju NATO-a zapravo zasniva. NATO nije žurio sa prijemom novih članica, pa su tako od osnivanja u prvi mah primljene samo tri nove članice. Grčka i Turska prišle su 1952. godine, čime je Truman i ispunio svoje obećanje da će ih otrgnuti iz „sovjetskih šapa“. Tri godine kasnije, pod odbrambeni kišobran Saveza stala je i Zapadna Nemačka, dok se Španija NATO-u pridružila 1982.

    Godine 1999, kada je već pao Berlinski zid, a Varšavski pakt prestao da postoji, naprečac su NATO društvu — iako su bile na rubu ekonomskog kolapsa — pridružene Češka, Poljska i Mađarska, da bi 2004. Alijansa doživela proširenje bez presedana, primajući u svoj savez malene ali strateški neprocenjivo bitne baltičke države, ali i Slovačku, Sloveniju, Bugarsku i Rumuniju.

    Smatra se da je prijemom ovih država NATO „stao“ na granice Rusije na Baltiku i praktično blokirao Crno more. Hrvatska i Albanija pridružile su se ovom savezu 2009. godine, bez obzira na to što je Hrvatska sa Slovenijom imala nerešen teritorijalni spor o razgraničenju, ali vrata Jadrana sa obe strane su se široko otvorila za brodove NATO-a.

    Dakle, da rezimiramo, nijedna od država koje su primenjene u NATO, počev od 1952. nije ispunila sve odredbe iz sporazuma o prijemu novih članica u ovaj vojni savez. Turska je imala problem sa ljudskim pravima, Grčka i većina drugih država sa ekonomijom, dok su države bivše SFRJ imale i ove, ali i probleme sa teritorijom tj. granicama, što je slučaj i sa najmlađom, 29. članicom NATO-a, Crnom Gorom, koja čeka ratifikaciju sporazuma o granici sa Kosovom, odnosno Srbijom.

    U ime toga, poziv Hrvatske, Slovenije i Crne Gore NATO-u da što pre prigrli i Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju, zemlje u kojima se ne zna ni ko pije ni ko plaća, znači da se nije odustalo od ideje proklamovane od, pre svega, američkog rata u Iraku (1990-1991), kada je nastala parola „ili širenje ili nestanak“.

    Cilj proširenja bio je region Balkana. O tome svedoči i prezentacija sada već pokojnog profesora Šona Gervasijea, koji je na konferenciji u Pragu, u januaru 1996. godine, na temu „Zašto je NATO u Jugoslaviji“ rekao da je širenje NATO-a na balkanski region uveliko počelo slanjem velikog vojnog kontingenta, navodno, kako bi vojno obezbedio sprovođenje dogovora o prekidu rata u Bosni. Kontingent sa oko 60.000 vojnika, opremljenih tenkovima, oklopnim vozilima i artiljerijom, uz podršku vazdušne i pomorske armade brojao je preko 150.000 ljudi.

    „Balkanski kontingent predstavlja ne samo prvu veću vojnu operaciju NATO-a, već i prvu veću operaciju ’van zone odgovornosti‘, to jest van granica koje su određene kao područje za vojne akcije NATO-a. Poduhvat u Jugoslaviji prvi je konkretan korak ka širenju NATO-a“, rekao je tada on.

    Gervasije je tada istakao da je širenje NATO-a — koje je počelo u Jugoslaviji — planirano da uključi i druge zemlje ovog regiona, ali da je „zasnovano na nebuloznom i nelogičnom rezonovanju, strahu i tvrdoglavosti određenih vladajućih struktura“, jer kako drugačije videti bilo kakvu korist u nasilnom širenju na druge zemlje u društveno-ekonomskom haosu koji prevladava na Zapadu, ali i u „tim državicama“, i to u procesu koji povećava „rizik od nuklearnog rata“.

    Gervasije kaže da je jugoslovenska kriza poslužila kao eksperiment na rubu Evrope, kao i da su Nemačka i Amerika učinile sve da tu krizu prodube. On tvrdi da je NATO nastojao da se umeša u jugoslovensku krizu od samog početka, kao i da je to postalo očigledno tokom 1993, kada je NATO počeo da pruža podršku operacijama Unprofora u Jugoslaviji, posebno sprovođenju blokade protiv SRJ i zone zabrane letenja u vazdušnom prostoru BiH.

    Ričard Holbruk, bivši zamenik državnog sekretara SAD za evropska pitanja, u članku za magazin „Forin afers“, polovinom devedesetih naveo je da ne samo da su SAD „evropska sila“, već je skicirao ambicije svoje vlade koje se tiču cele Evrope. U odlomku koji spominje sistem kolektivne bezbednosti koji su SAD i saveznici stvorili nakon Drugog svetskog rata, a samim tim i NATO, Holbruk je rekao:

    „Ovaj put, Sjedinjene Američke Države moraju da predvode stvaranje bezbednosnih struktura koje bi uključile i samim tim stabilizovale celu Evropu — Zapad, bivše sovjetske saveznike u centralnoj Evropi i, što je najvažnije, Rusiju i bivše republike Sovjetskog Saveza“.

    U to ime, eto i odgovora zašto NATO po svaku cenu želi da uvuče u svoje redove sve više država ove regije koje su daleko od zahteva koje NATO promoviše kao „uslove za prijem“.

    Kriterijumi sa početka stvaranja ove alijanse davno se više ne primenjuju, a NATO u svom novom ruhu želi teritorije. U tom kontekstu su i države bivše SFRJ više nego potrebne, i to ne samo zbog svog geografskog položaja, već i zbog područja kojima omogućavaju pristup.

    Uticajni američki analitičari su ubeđeni da je bivša Jugoslavija u neposrednoj blizini zone od vitalnog interesa za SAD — crnomorsko-kaspijskog regiona.

    Gledano tim očima, svaka članica, pa makar ona imala 1.500 pripadnika oružanih snaga kao Crna Gora, u skladu je sa originalnom Trumanovom doktrinom „svi za jednog, jedan za sve“. Samim tim ne čudi nažalost ispravno razmišljanje albanskog premijera Edija Rame, koji je nakon odluke Crne Gore da se pripoji NATO-u primetio da se na ovaj način cela zona Jadranskog i Jonskog mora stavlja pod okrilje Alijanse.

     

    Tagovi:
    kolonije, Balkan, NATO
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga