18:58 04 Avgust 2020
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    10882
    Pratite nas

    Sud istorije, po pitanju NATO agresije na SRJ, biće negativan, a nije prijatno naći se na strani koja će biti kad-tad okrivljena za agresiju. Neki akteri bombardovanja žele da koliko-toliko opravdaju svoju ulogu u tome.

    Bombardovanje SRJ bilo je eksperimentalni rat NATO-a, rekao je penzionisani italijanski general NATO-a i vojni diplomata Bjađo di Gracija poredeći bombardovanje Srbije sa bacanjem atomske bombe na Nagasaki.

    Di Gracija nije jedini koji je pokušao da se „izvini“ Srbiji ili opravda pred njom zbog masakra nad jednom državom koju je počinila NATO alijansa 1999. godine u vojnoj operaciji u kojoj je pobijeno više od 3.000 civila, a zemlja pretrpela materijalnu štetu procenjenu na desetine milijardi dolara.

    Ovaj svojevrsni fenomen „pravdanja“ onih koji su Srbiju razarali 78 dana, profesor dr. Bora Kuzmanović, socijalni psiholog, za Sputnjik objašnjava kao njihovu potrebu da olakšaju svoju dušu.

    Pranje savesti, po njegovim rečima, jeste osnovni cilj ovakvih poruka. Napominje i da je proteklo dovoljno vremena da se sa distance bolje i vidi koja je bila uloga NATO-a u celoj toj situaciji.

    U isto vreme, podseća i da je većina aktera bombardovanja penzionisana. Dakle, nisu aktivni, pa su, ocenjuje, sada malo i slobodniji da iskažu lično mišljenje. Neki od njih su, ceni naš sagovornik, i onda mislili da to što se radi nije u redu, da 19 zemalja napadne jednu malu državu, pa sada osećaju grižu savesti, ili, ako ništa drugo, pritisak javnosti, da nije u redu to što su učestvovali u jednom takvom napadu, pritom bez dozvole Ujedinjenih nacija.

    Profesor Kuzmanović naglašava da je u ljudskoj prirodi potreba da čovek, makar bilo to i sa zakašnjenjem, opere svoju savest, ili, kako kaže, barem se „izvadi“ za ono u čemu je učestvovao.

    „Toga je bilo i ranije. I na Nirnberškom procesu je bilo onih koji su, nesumnjivo krivi, nalazili neke izgovore za učinjeno, a jedan od tih izgovora jeste — ja sam samo izvršavao svoju dužnost. Verujem da bi isto odgovorili i oni koji su nas bombardovali. Verovatno bi rekli da nisu mogli drugačije, jer je NATO takva organizacija — kruta, autoritarna. E, tek kada se ljudi oslobode obaveza prema njoj, mogu da progovore. Dakle, niko od njih ne može da se oseća prijatno, jer je nesrazmerna sila upotrebljena protiv jedne male države, i to bez ozbiljnog opravdanja“, ističe on.

    Zašto izvinjenja ili kajanja javno stižu pre svega od bivših izvršilaca, dok bivši naredbodavci o svemu uglavom pišu u svojim memoarima?

    Kuzmanović to objašnjava činjenicom da je teže javno, pred ogromnom masom reći da si pogrešio, jer tako priznaješ i svoju slabost, dok se knjige manje čitaju, pa ako ste u njoj nešto i rekli, uveravate se da je to dovoljno i da ste i na taj način priznali da ste nešto pogrešili.

    „Oni koji su najviše krivi su u malo drugačijem položaju od onih koji su u svemu bili neka druga, treća garnitura, dakle izvršioci, koji mogu da se pravdaju da su ’radili ono što su im ljudi iznad naredili‘. Ali onima koji su kreirali i naređivali, teže je da se opravdaju“, objašnjava profesor Kuzmanović.

    Naš sagovornik napominje i da su sada stavovi onih koji su sve ove godine pravdali NATO, smatrali da je imao razloga da bombarduje Srbiju i SRJ, bledi i gube na snazi argumenta. U tom kontekstu, dodaje on, sve je teže priznati grešku, ali je još teže ćutati.

    „Verovatno predviđaju da će sud istorije, u ovom pitanju, biti negativan za NATO, a nije prijatno naći se na strani koja će biti kad-tad okrivljena za agresiju na našu državu. Na ovaj način žele da koliko-toliko opravdaju svoju ulogu, ili ako im to ne uspe, da ostane bar zabeleženo da su pokušali da se izvine“, objašnjava on.

    Toni Bler, Havijer Solana, Bil Klinton, Džejmi Šejn, Medlin Olbrajt… samo su neka od imena koja će nekoliko generacija Srba pamtiti po velikom zlu. Malo je onih koji su poput italijanskih generala NATO-a, javno rekli da su pogrešili, da nije trebalo da nas bombarduju, ili su barem objasnili zašto su to uradili.

    Toni Bler u svojoj knjizi sebi čak pripisuje zasluge za bombardovanje, dok Havijer Solana, bivši generalni sekretar NATO-a i bivši šef diplomatije EU, na dvadesetak strana u knjizi „Odbrana politike“ iz 2011, tvrdi da nije bilo nikakve želje da se Srbija bombarduje, a veći deo krivice svaljuje na Nemačku. 

    Sa druge strane, Gerhard Šreder je na konvenciji NATO-a u martu 2017. izjavio da mu je „žao što je Srbija bombardovana, kao i da je to stravičan događaj, ali da je tako moralo da bude“.

    Oktobra 2012. godine je i oficir za odnose sa medijima mirovnih snaga NATO-a na Kosovu, Kristijan Kars, rekao da je Jugoslavija 1999. godine bombardovana „bez dovoljno razloga“, uz ocenu da je Srbija u Rambujeu bila ucenjena — ili bombardovanje ili okupacija.

    Avgusta 2016. tadašnji potpredsednik SAD Džozef Bajden rekao je, tokom zvanične posete Srbiji, da mu je žao žrtava NATO bombardovanja, a i dalje je potpuna misterija da li je sadašnji predsednik Amerike Donald Tramp izjavio u izbornoj kampanji da mu je žao što je NATO bombardovao Srbiju, i da se zbog toga izvinjava.

    Džejmi Šej, koji je 1999. svetsku javnost svakodnevno obaveštavao o „uspesima“ agresije NATO-a na SRJ, za austrijski „Prese“ 2013. progovorio je o „greškama vojne alijanse“, kojih je, kaže, bilo, ali nisu počinjene namerno. On je na 14. godišnjicu bombardovanja SRJ rekao da je „u tim intervencijama vojni savez pravio velike greške, jer su se na meti našli i izbeglička kolona, pa i jedan putnički voz, napominjući da su takvi događaji uvek žalosni i sramni“, ali je porekao da je neki od tih napada izveden svesno. 

    Poslednji američki ambasador u SRJ Vilijam Montgomeri javno je priznao da je NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. bila greška i da je stvarnost posle te akcije drugačija od one koju je zvanični Vašington želeo.

    Hans Kristijan Štrobele, poslanik stranke „zelenih“ u nemačkom Bundestagu u više navrata je prozivao Nemačku da je učestvovala u bombardovanju Srbije i priznala nezavisnost Kosova, čime je prekršila međunarodno pravo.

    Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg u ime alijanse je uputio izvinjenje zbog nevinih žrtava tokom bombardovanja Srbije 1999. godine.

    Američki stručnjaci poput Teda Galena Karpentera, stručnjaka za odbranu i spoljnu politiku, odavno su upoznati sa ocenom da je intervencija NATO-a na Kosovu „bila strašna greška zbog koje Zapad sada gorko ispašta“. I Džordž Fridman, renomirani svetski geopolitički stručnjak, na istom je stanovištu.

    Ipak, najiskrenija izvinjenja su izvan sfere politike. Jedan od tih primera je i žaljenje američkog pilota Dejla Zelkoa, čiji je „nevidljivi“ avion oboren u Srbiji 1999, a koji je čoveku koji ga je oborio u lice rekao: „Srbi, žao mi je zbog vaših patnji tokom bombardovanja!“

    Ili primer sa društvenih mreža, kad je jedan naš sugrađanin stavio objavu povodom godišnjice početka NATO bombardovanja Srbije, u kome je naveo da je tada imao 12 godina i da će se zbog onoga što je doživeo celog života boriti protiv rata, a ubrzo mu je stigao i odgovor od čoveka koji je učestvovao u operaciji „Milosrdni anđeo“. Čovek se zove Džošua Šarli, a napisao je: „Sve što smo učinili u vezu sa Kosovom je GREŠKA, i to što smo odabrali stranu i što smo vodili rat protiv dobrog naroda Srbije (naravno, uvek ima i loših junaka na obe strane)“, naveo je Džošua uz izvinjenje narodu Srbije. 

    Tagovi:
    pokajanje, bombardovanje, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga