07:27 22 Avgust 2017
Beograd+ 14°C
Niš+ 12°C
Slušajte Sputnik
    Senka

    Šta je to srpski „plamen“ — tajni recept za neutralnost države

    © Igor Salinger
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Senka Miloš
    564121124

    Ko su ljudi koji su pravili prve rakete i raketne sisteme u našoj zemlji, koji su decenijama jačali poziciju između sukobljenih svetskih velesila. Da li je to model i za budućnost?

    Srbija, pritisnuta između Istoka i Zapada, traži prostor za pozicioniranje u neutralnosti. U političkom smislu, u ovoj nameri zasad uspeva. Međutim, neutralnost, posebno vojna, nije mrtvo slovo na papiru, nije deklarativna floskula, njeno utemeljenje je i u razvoju tehnike, odnosno spremnosti da proizvodi adekvatne odbrambene sisteme.

    General Obrad Vučurović sa japanskim kolegama. Sistem sa meteorološkim raketama koji je SFRJ kupila instaliran je na Prevlaci.
    © Foto: VTI
    General Obrad Vučurović sa japanskim kolegama. Sistem sa meteorološkim raketama koji je SFRJ kupila instaliran je na Prevlaci.

    Daleke 1960. ovu viziju imao je jedan čovek, mladi Hercegovac Obrad Vučurović. Njegova vizija poklopila se sa politikom ljudi koji su vodili tadašnju veliku zemlju. Zavidan broj naučnih institucija spojen je u jednu, u Beogradu je osnovan Vojnotehnički institut. U njemu je radio više od pet hiljada ljudi koji su pratili vizije mladog inženjera Vučurovića. Sputnjik je imao izuzetnu priliku da razgovara sa dvojicom njegovih saradnika, Sredojem Subotićem, koji uskoro odlazi u penziju, i nešto starijim kolegom Savom Ivkovićem. Razvoj naše raketne tehnike počeo je tako što je, po ugledu na rusku, konstruisana mala avionska raketa. Bilo je to naše prvo sredstvo raketne tehnike, bili smo ponosni, jer je to bio veliki izazov, kaže Savo.

    „Uporedo s tim krenuo je projekat razvoja višecevnog raketnog sistema ’Plamen‘, dometa osam i po kilometara, opet na bazi saznanja vezanih za neke strane sisteme. U to vreme vrlo mali broj zemalja u svetu je smogao snage i razmišljao o tome da uđe u bilo kakav posao vezan za raketnu tehniku. Bio je to izazov i za industrijski mnogo naprednije zemlje. Taj projekat je vodio general Vučurović, koji je tada bio načelnik Odseka za lansere u Institutu“, priseća se Savo.

    Kada stručnjacima pomenete Plamen, Oganj ili Orkan pomisle na generala, prof Obrada Vučurovića.
    © Foto: VTI
    Kada stručnjacima pomenete "Plamen", "Oganj" ili "Orkan" pomisle na generala, prof Obrada Vučurovića.

    Japansko gorivo za jugoslovenske projektile

    Uporedo s raketom razvijan je i sistem PVO. I te projekte vodio je general Vučurović. Jedan od najvećih zvao se „Vulkan“, bila je to raketa koja je trebalo da ide do visine od 25 kilometara. Bila je 1962, godina u kojoj je ruska raketa srušila U2 sa 22 kilometra, bio je to veliki zalogaj, bila je to višestepena raketa, za koju je trebalo obezbediti gorivo za više faza.

    „Uspostavljen je kontakt sa Japanom, general Vučurović je bio u delegaciji koja je odlazila tamo i sretala se s Japancima ovde. Oni su tada imali meteorološku sondažnu raketu koju su zvali ’kapa‘. Imala je više tipova, a mogla je da odleti na visine između 40 i 60 kilometara. Rakete su lansirane vertikalno, prikupljale meteorološke podatke i slale ih na zemlju, a na bazi tih podataka su se pravile meteorološke karte. Jugoslavija je kupila 6 raketa i lansirnu rampu, radar kojim je mogla da ih prati i postrojenje za proizvodnju raketnog goriva koje su koristile“, kaže Savo.

    Uspomena iz jedne od poseta Japanu zbog kupovine rakete za prikupljanje meteoroloških podataka.
    © Foto: VTI
    Uspomena iz jedne od poseta Japanu zbog kupovine rakete za prikupljanje meteoroloških podataka.

    Rakete su rastavljene i ispitane, lansirna rampa i radar montirani na poligonu Prevlaka kod Herceg Novog, pa su pojedine i lansirane. Ta tehnologija bila je neka vrsta iskoraka, a zapravo se cela priča vrtela oko spornog goriva. Raketni motori takvih raketa koristili su SAD i SSSR-u kao pomoć u poletanju mlaznih aviona koji nisu imali dovoljno veliku snagu, jako opterećen avion nije mogao da uzleti sa relativno kratke piste. Montirani su pod krila ruskog MiG-19 i američkog „Tanderdžeta“, a gorivo je, zahvaljujući Vučuru, kako su saradnici zvali tada mladog inženjera Vučurovića, imalo svoju primenu i u nerazvijenoj Jugoslaviji. Bila je to školska vežbovna raketa domaće proizvodnje.

    Na čelu s generalom Vučurovićem projekti su se širili, ne samo po broju već i po obuhvatu naučnih oblasti. Ne treba zaboraviti da je pedesetih godina prošlog veka vođena raketa bila misaona imenica, uglavnom su rađene PVO rakete, podvlače naši sagovornici.

    U to vreme Sovjetski Savez lansira čuvenu raketu Grad BM 21, jednu od najviše korišćenih artiljerijskih raketa u svetu. Izrađeno je sedam i po hiljada lansera i preko četiri miliona projektila. Kad se pojavio „Grad“, Jugoslavija je počela da razvija svoj sistem —„Oganj“. I taj projekat je vodio general Vučurović.

    Ruski raketni sistem „Buk“
    © Sputnik/ Valeriy Melnikov
    Ruski raketni sistem „Buk“

    Lanser i raketa nisu ličili na rusko rešenje, ali su se rakete poklapale u kilogram težine, u 100 m dometa, samo što je koncept naše škole raketne artiljerije bio potpuno drugačiji. Sovjetski Savez je bio supersila, ako bi ušao u sukob sa protivnikom, računao je na masovnu upotrebu, a naša zemlja je morala to da rešava na drugi način. Naša raketa bila je neuporedivo preciznija, a imala je i veću vatrenu moć.

    „Sa Irakom je razvijen raketni sistem ’Orkan‘ dometa 50 km, završen je za 7 godina. SAD su tada imale sistem MLRS prvu verziju koja je imala domet 35 kilometara i lošiju preciznost od naše rakete. SSSR je imao ’Uragan‘, koji je takođe imao domet 35 km. Kad kažete nekom da je 1987. neka mala zemlja od 20 miliona stanovnika napravila raketni sistem koji je superioran u odnosu na sisteme koje imaju supersile, to deluje malo zastrašujuće“, kaže u šali Savo.

    General Vučurović na terenu tokom provere nove tehnike
    © Foto: VTI
    General Vučurović na terenu tokom provere nove tehnike

    Naređujem da se porođaj odloži

    Sagovornici Sputnjika, skromni inženjeri, koji bi, da su radili u nekoj od pomenutih velikih sila, sigurno imali svetsku slavu, jer pored čuvenog Vučura nose deo zasluge za to što se inženjerskim rešenjima Instituta ne mogu pohvaliti industrijski mnogo naprednije zemlje, rado se prisećaju svog šefa, svesni činjenice da je rad s njim bi pravi blagoslov. Ipak, ljudi tako velike umne snage, kao što je bio inženjer Vučurović, često ne shvataju da okolina ne može neprekidno da odgovara na njihove zahteve.

    „Jedini koji je zaista mogao da ga prati bio je jedan od njegovih najbližih sagovornika Đorđe Jauković, bivši direktor Instituta, neverovatan čovek u svakom pogledu. Gde god bi se njih dvojica pojavili, niko nije ostajao ravnodušan. Njih dvojica otvarali su vrata načelnika generalštaba nogom. Naravno da to nisu radili, poštovali su i nadređene i podređene, želim da pojasnim koliko je njihovo mesto bilo vrednovano u sistemu Ministarstva odbrane tadašnje Jugoslavije“, kaže Sredoje Subotić.

    Nesvakidašnju, ogromnu energiju inženjera Vučurovića i njegovu apsolutnu posvećenost poslu možda najbolje opisuje anegdota koju nam je ispričao Savo Ivković. U poslednjoj fazi važnog projekta zahtevao je da hitno na put krene kolega čija je supruga u bolnici čekala porođaj.

    Inženjer Savo Ivković - iako uživa u penziji došao je u Institut da za Sputnjik govori o svom kolegi Vučuru koga, kako kaže,  ne može da zaboravi niko ko je s njim radio.
    © Sputnik/ Senka Miloš
    Inženjer Savo Ivković - iako uživa u penziji došao je u Institut da za Sputnjik govori o svom kolegi Vučuru koga, kako kaže, ne može da zaboravi niko ko je s njim radio.

    „Kada mu je to prijavio, on je potpuno ozbiljno rekao: ’Može li ona to malo da odloži‘. To nije bio pokazatelj negativnog odnosa prema bilo čemu ili bezosećajnosti. Posle pet minuta je shvatio, izvinio se. Ova anegdota sjajno odražava njegov odnos prema projektima. On je bio čovek fokusiran na posao 24 sata dnevno. Ako bi ga pozvali usred noći, kada ne zna gde se nalazi, posle tri sekunde bi se uključio u rešavanje problema“, priseća se Savo.

    Dodaje da njegova supruga nije morala da odlaže porođaj zbog Vučura, ali da je morala sama da se bori sa decom i preseli u novi stan, jer je on te godine, radeći na projektu „Orkan“, 135 dana proveo na službenom putu.

    „Pratili smo ga, jer kao mladi inženjeri imali smo retku priliku da kada nešto nacrtamo, gotov komad vidimo za svega nekoliko dana, da ga ispitamo, upravo zahvaljujući Vučuru. Neki inženjeri život posvete projektu čiju primenu nikada ne vide“, kaže inženjer Ivković.

    Dejstvo višecevnog bacača raketa na vojnoj vežbi Čelik 2017. u Nikincima povodom Dana Vojske Srbije, Dana pobede i Dana Evrope.
    Dejstvo višecevnog bacača raketa na vojnoj vežbi "Čelik 2017." u Nikincima povodom Dana Vojske Srbije, Dana pobede i Dana Evrope.

    Institut se ne predaje

    Bez obzira na maestralne inženjerske bravure Obrada Vučurovića, Sredoje Subotić kaže da je timski rad ipak bio presudan za uspehe projekata VTI. Iako načelnik Sektora za raketno naoružanje, Vučurović je bio je organizator svih poslova, imao je veliki uticaj na to u kom će se pravcu ti projekti kretati, a to je bilo od presudnog značaja.

    Kada je od Rusa kupljena prva licenca, realizacija nije bila nimalo laka, bilo je potrebno napraviti sopstveno viđenje tog istog rešenja na bazi domaćih sirovina, što je zahtevalo veliko znanje. Pored licence za „Maljutku“, Institut je od Sovjeta kupio još nekoliko važnih projekata, ali je interesantno da nam Rusi nikada nisu prodali raketno gorivo, a da su nam Amerikanci samo jednom prodali licencu za delove kompozitnog raketnog goriva i jedno postrojenje, kaže Ivković.

    Inženjer Sredoje Subotić - u njegovom odeljenju nekada je bilo 330, a danas radi svega 40 ljudi. Ipak, radimo punim tempom, kao u Vučurovo vreme, naša raketna tehnika i dalje se razvija, kaže on.
    © Sputnik/ Senka Miloš
    Inženjer Sredoje Subotić - u njegovom odeljenju nekada je bilo 330, a danas radi svega 40 ljudi. Ipak, radimo punim tempom, kao u Vučurovo vreme, naša raketna tehnika i dalje se razvija, kaže on.

    „To je ta divna osobina nekadašnje države, ali i ove sadašnje — što smo svoji. Mogu da se politički ne slažem sa nekim stvarima danas, ali se potpuno slažem da ne treba da zavisimo ni od Rusa, ni od Amerikanaca. U suštini, taj koncept je uvek živeo u ovom Institutu, ne zato što smo mi tako hteli, jednostavno, to najbolji izbor. Time se, uslovno rečeno, distancirate od političkih opcija i uslovljavanja, što se desilo svim zemljama SEV-a. Oni su pre nas počeli da proizvode čitav niz ovih sistema, ali nikada nisu ušli duboko u njih, nisu ih poznavali i nisu mogli da pri istupanju Rusije iz saradničkog odnosa sa njima nastave proizvodnju. Nama to nije bio problem od momenta kada smo kupili licencu, zato što smo je sami realizovali“, ističe inženjer Sredoje Subotić.

    On dodaje da je ovakav pristup doveo do toga da naša država ima ugled i na jednoj i na drugoj strani, a formirao ga je upravo čuveni inženjer, general Obrad Vučurović. Bez obzira na to što je podelio tužnu sudbinu Jugoslavije, Vojnotehnički institut je kuća koja danas integriše kompletnu odbrambenu industriju Srbije, jer razvoj manjih preduzeća koja se bave razvojem naoružanja nije dovoljan da iznedri velike sisteme i realizuje njihovu proizvodnju. Institut svojim znanjem i iskustvom pomaže u realizaciji gotovo svih projekata, a prošle godine vrata je otvorio za više od sedamdeset stranih delegacija koje su došle po parče znanja srpske škole raketne tehnike.

    Tagovi:
    rakete velikog dometa, konstruktori, vojna sila, projektil, rakete, politika, Obrad Vučurović, Savo Ivković, Sredoje Subotić, Libija, SAD, SSSR, Srbija, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga