04:27 16 Decembar 2017
Beograd+ 13°C
Niš+ 15°C
Slušajte Sputnik
    Katalonska zastava

    Može li se Katalonija odvojiti od Španije bez krvi

    © REUTERS/ Albert Gea
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Sandra Čerin
    3253

    Referendum prvog oktobra sigurno će značiti jedan istorijski iskorak u katalonskom nacionalizmu i nisam siguran da se ti sukobi mogu na miru rešavati, kaže za Sputnjik bivši ambasador Srbije u Španiji Trivo Inđić.

    Da Španiju čeka burna jesen, potvrđuje protest skoro milion Katalonaca koji su na dan Dijade, nacionalnog praznika ove bogate, severoistočne španske pokrajine, u Barseloni zatražili otcepljenje od Španije, svega tri nedelje uoči referenduma o nezavisnosti koji Madrid strogo zabranjuje.

    Trivo Inđić, bivši ambasador Srbije u Španiji, za Sputnjik objašnjava razloge katalonskog nezadovoljstva i želju za secesijom. Kako kaže, katalonski nacionalizam nije novijeg datuma i ima svoje istorijske korene jer borba Katalonaca za otcepljenje od Madrida traje praktično dva veka, otkada su, podseća, manje-više silom prisajedinjeni Španiji.

    „Sve to vreme, uključujući sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka, Katalonija nije imala zaštićen kulturni identitet, a tu pre svega mislim na jezik. Za vreme Frankove diktature ’katalan‘ ili katalonski jezik je postao domaći jezik, a represija prema svima koji su pokušavali javno da govore katalonski ili da ga uključe u javnu upravu kao službeni jezik, bila je zaista krajnje ekstremna. Zato i postoji istorijsko negodovanje i distanciranje od Madrida“, napominje Inđić.

    Većina katalonskih mislilaca i političara, podseća iskusni diplomata, smatrala je da Španija treba da bude federalna zemlja, zemlja ravnopravnih teritorijalno-političkih jedinica koje bi zahvatale i još neke takozvane „istorijske“ regione, kao što je zemlja Baska — Baskija, Galisija i Katalonija.

    „Međutim, taj federalistički san o Španiji nije se ostvario ni onog trenutka kada je Španija 1977. godine postala ustavna parlamentarna monarhija. Taj novi, postfrankovski španski ustav priznaje samo jednu naciju — Špance, dok u nekim regionima dopušta upotrebu lokalnog jezika kao zvaničnog jezika, to jest i katalonskog. Jedan od glavnih motiva za proteste Katalonaca, pored ovog istorijskog iskustva, jeste i to što je odlučivanje u Madridu, dakle na jednom centralnom nivou koji ne može uvek da vodi računa o lokalnim potrebama. To se naročito vidi u slučaju aerodrome, luka, a da ne govorim o spoljnoj politici Katalonije“, objašnjava Inđić.

    Slavlje u Kataloniji posle izbora
    © Sputnik/ Mariя Sibirяkova

    Kako kaže, poreski sistem je takođe nešto što vređa Katalonce, jer oni smatraju da većina katalonskog novca odlazi u Madrid i da njime zapravo drugi raspolažu.

    „Katalonija je jedna od najrazvijenijih španskih teritorija i jedan od najranije industrijalizovanih delova te zemlje, pa ih u velikoj meri pogađa da se o prihodima sa te teritorije odlučuje u nekom udaljenom centru na koji oni nemaju velikog uticaja. Katalonija je, istorijski gledano, širi pojam i zahvata i neke delove južne Francuske gde se govori katalonski jezik, a prvi oblici katalonskog nacionalizma u novije vreme bili su želja da Katalonija kao evropska regija uđe u sistem Evropske unije. Međutim, to se još nije desilo“, kaže Inđić.

    Prema njegovim rečima, katalonskom nacionalizmu se oštro protivi madridski centralizam, pogotovo desničarska Rahojeva vlada.

    „Stav Madrida je, po mom osećanju, previše represivan i uporno se brani ta koncepcija unitarne, centralističke Španije. Mislim da bi u tom dijalogu koji je začet od povratka demokratije u Španiju sedamdesetih godina, sa takozvanim Žordijem Pužolom i Arturom Masom kao vođama katalonskog nacionalizma, mogao da uključi i neke razgovore o elementima federalizacije Španije, ali to se nije desilo. U tom smislu se Katalonci i dalje radikalizuju, recimo uveli su katalonski jezik kao obavezan jezik u nastavu, u službene poslove i medije, i oni sada idu dalje, žele da zaista nezavisno odlučuju o poslovima Katalonije“, ističe Inđić.

    On dodaje da u ovom trenutku nije lako sa sigurnošću prognozirati ishod predstojećeg referenduma.

    „Teško je sakupiti većinu od preko 50 odsto Katalonaca koja bi se na referendumu izjasnila za otcepljenje od Španije, ali i ove poslednje demonstracije pokazuju da broj tih pristalica postepeno raste. To dovodi do vrlo ozbiljnih konfrontacija sa Madridom uključujući i naloge za hapšenje parlamentaraca u lokalnom katalonskom parlamentu i gradonačelnika koji su za referendum. Svakako je da su mogući i sukobi zbog postojanja ekstremista i na jednoj i na drugoj strani, tako da je situacija dosta neizvesna. Referendum prvog oktobra sigurno će značiti jedan istorijski iskorak u tom katalonskom nacionalizmu i ja nisam siguran da se na miru mogu rešavati ti sukobi. Sigurno je da će biti demonstracija i zahteva, pa i sukoba sa policijom jer Rahoj je obećao i upotrebu vojne sile i i svih mogućih mera u tom obračunu sa katalonskim nacionalizmom. To naravno nije dobro i trebalo bi sačuvati jednu vrstu civilizovanog dijaloga“, upozorava Inđić.

    Katalonci su, kaže diplomata, bili daleko umereniji nego baskijski nacionalisti, pristalice baskijskog nacionalizma, takozvane ETE, ali se pokazalo da su Katalonci na neki način veštiji igrači i da računaju na duže staze od Baskijaca.

    Na pitanje da li se može očekivati da se Katalonija otcepi u nekom trenutku, Inđić kaže da Katalonija ima dosta stanovnika koji potiču iz drugih teritorija Španije i koji sigurno neće slediti ove korake katalonskih nacionalista.

    „Situacija je 50 prema 50 odsto. Ako referendum i bude uspešan, to neće biti sa nekom apsolutnom većinom, ali mislim da postoji i takva mogućnost i da na to treba računati. Međutim, dokle god taj centralizam Madrida ne omekša sporovi će trajati. Španija ima različite i jezike i politička iskustva kada je reč o teritorijama i trebalo bi uzeti u obzir te razlike. To ovaj važeći ustav nije uradio i svakako bi moglo da se razgovara o njegovim promenama — da se prizna pravo nacionalnosti i drugim narodima sem Špancima, da se prizna politički subjektivitet koji bi prevazilazio sadašnje ideje o autonomijama. Španija je danas zajednica 17 regionalnih autonomija ograničenog dometa i sigurno je da bi prenos ili delegiranje vlasti iz centra na te autonomije bio plodonosniji način nego tvrdo insistiranje španske desnice, pa i Socijalističke partije Španije, na centralizmu“, zaključuje Inđić.

    Podsećanja radi, katalonski nacionalisti godinama neuspešno pokušavaju da dobiju odobrenje španske centralne vlade da održe referendum o nezavisnosti, poput onog koji je održan 2014. u Škotskoj, a na kom su birači dali negativan odgovor.

    Nakon što su prošle godine prvi put osvojile jasnu većinu u regionalnom katalonskom parlamentu, pristalice otcepljenja su promenile taktiku i usvojile plan da postignu nezavisnost sredinom 2017. Međutim, taj plan je u junu naišao na poteškoće kada je Pudždemonova koaliciona vlada izgubila podršku manje antikapitalističke partije CUP, a time i jasnu većinu u parlamentu.

    Tagovi:
    referendum o nezavisnosti, secesija, Katalonija, Španija, sukobi, protesti
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga