06:58 24 Septembar 2017
Beograd+ 12°C
Niš+ 9°C
Slušajte Sputnik
    Jonas Gar Store

    U zemlji fjordova — i „plavi“ i „zeleni“ i „crveni“

    © AFP 2017/ Carina Johansen / NTB scanpix
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Miloš Mišić
    0 33930

    Iako se od poraza Marin le Pen u Francuskoj činilo da je populistički talas konačno zaustavljen, krajem avgusta i početkom septembra, populisti i evroskeptici, levi i desni, ponovo doživljavaju renesansu širom Evrope, naročito u Nemačkoj i Skandinaviji.

    Na izborima za Parlament Norveške (Storting) koji su održani početkom nedelje vladajuća desničarska koalicija, tzv. „plavi blok“, uprkos anketama koje su predviđale neizvesnu, tesnu trku do samog kraja, odnela je prevagu nad „crvenim blokom“, osvojivši 89 naspram 78 mandata, dok su preostala 2 mandata pripala „nesvrstanima“.

    Pojedinačno gledano, najveći broj glasova dobili su socijaldemokrati, osvojivši oko 27,5 odsto (3,5 odsto manje nego pre 4 godine). Uprkos tome što im je ovo drugi najgori rezultat još od davne 1927. godine, kada su postali prva politička snaga u Norveškoj (2001. su dobili 24 odsto, ali su ostali prvi), uspeli su da ostanu pojedinačno najjača stranka.

    Oslo
    © Sputnik/ Aleksandar Viljf

    Njihovi partneri u „crvenom bloku“, agrarna, evroskeptična, protekcionizmu i decentralizaciji naklonjena Partija centra i većim porezima i izdašnijem budžetskom trošenju sklona Socijalistička leva partija jedini su pravi dobitnici ovih izbora, budući da su prvi skoro duplirali svoje biračko telo, dobivši oko 10 odsto glasova, a drugi su uspeli da se odlepe od cenzusa sa 6 odsto glasova.

    Na drugoj strani, u dosad, a najverovatnije i nadalje vladajućem (osim u slučaju malo verovatnog kopernikanskog obrta nalik onome iz 2005. kada je Partija centra „preletela“ iz „plavog“ u „crveni“), „plavom bloku“, stožerne stranke, ekonomski umereno liberalna Konzervativna stranka premijerke Erne Solberg i antiimigraciona, desno-populistička, ekonomski izrazito neoliberalna, pa i evroskeptična Partija progresa ministarke finansija Siv Jensen, koja ne krije da joj je uzor Margaret Tačer i da radikalni islam smatra „mračnom i jezivom ideologijom“ nalik na „totalitarne ideje komunizma i nacizma“, tj. kao nešto što može da ugrozi postojeći nivo sloboda u Norveškoj (vlada je još u junu donela predlog zabrane nošenja burke i nikaba), pretrpele su minimalne gubitke od 1 do 1,5 odsto, osvojivši oko 25 odsto, odnosno oko 15 odsto podrške birača.

    Slične gubitke, koji su ih mogli koštati cenzusa, doživele su i stranke koje su podržavale manjinsku vladu Solberg-Jensen — socijalno konzervativni demohrišćani i ka malom biznisu i očuvanju životne sredine orijentisani liberali.

    Na samom kraju treba pomenuti i radikalno ekološki nastrojene Zelene i ekstremno levičarsku marksističku Crvenu partiju, koje su dobile po 1 mandat, čime su praktično oštetili „crveni blok“, uprkos ideološkoj bliskosti, budući da su Zeleni još od prošlih izbora „nesvrstani“, a Crveni su, barem u kampanji, „isključeni“ od socijaldemokrata.

    Koji su razlozi takvih rezultata i šta nam oni govore, makar površno, o norveškom društvu, i nekim osobenostima norveške, pa i šire gledano, skandinavske politike?

    Erna Solberg na biračkom mestu
    © AP Photo/ Marit Hommedal/NTB Scanpix

    Prvi razlog jeste izborni sistem koji je proporcionalan sa 19 (broj okruga u Norveškoj) izbornih jedinica, sa različitim brojem poslanika, od 4 poslanika u najmanjoj do 19 u najvećoj, što ukupno čini 150 direktnih mandata. Ostalih 19, tj. 1 po okrugu, predstavljaju tzv. „kompenzatorske“ mandate koji se daju partijama koje pređu cenzus od 4 odsto, kako bi udeo poslanika u Parlamentu što je moguće više odražavao procenat glasova na izborima. To znači da neka partija ne mora da pređe cenzus na nacionalnom nivou, ali može da uđe u Parlament sa 1 do 2 poslanika ako pređe cenzus na nivou nekog od okruga, u praksi najčešće najvećih, što je bio slučaj sa Zelenima na prošlim, odnosno Zelenima i Crvenima na ovim izborima u okrugu Oslo.

    Specifičnost norveškog političkog sistema je i ta da, po Ustavu, izabrani saziv Parlamenta mora da izdrži pun mandat od četiri godine, što će reći da ne postoji mogućnost vanrednih izbora, te da ako postojeća vlada padne, mora se izabrati nova, od druge skupštinske većine.

    Nisu samo Zeleni i Crveni pomrsili račune socijaldemokratama, koji su u januaru ove godine izgledali kao sigurni pobednici, već je to, pored oporavka ekonomije od pada cena nafte u periodu od 2014. do 2016. godine, i pada nezaposlenosti na 4,4 odsto u proteklih nekoliko meseci, na pomalo paradoksalan način učinio i njihov lider Jonas Gar Store, naslednik Jensa Stoltenberga, ne samo prilično bledom kampanjom, čija je glavna okosnica bila povećanje poreza za one koji zarađuju više od 600.000 kruna (oko 77.000 dolara) godišnje. I sve bi to bilo izuzetno uverljivo, odlično, lepo i super da sam Gar Store nije — multimilioner, čime je, umesto Trampa koji je ipak bio kandidat desničarske stranke, u očima radničke, ali i srednje klase koju bi takvo oporezivanje pogodilo, ispao — Hilari Klinton.

    Pored čisto „životnih tema“ poput ulaganja u obrazovanje, zdravstvo, socijalnu zaštitu, brigu o starima i infrastrukturu, koje su inače prisutne u svim skandinavskim izbornim debatama (cinici bi rekli — debatama u „dosadnim zemljama“), na ovim izborima došle su do izražaja tri centralne teme — pitanje poreza, imigracije (13 odsto stanovništva čine migranti, od čega je pola „zapadnog“, a pola „nezapadnog porekla“) i pitanje trošenja novca iz tzv. „naftnog fonda“ koji iznosi skoro bilion dolara, odnosno pitanje postojeće eksploatacije nafte i gasa i novih istraživanja naftnih nalazišta na Arktiku.

    Suštinski, uprošćeno rečeno, glavno sporno pitanje je bilo — da li će se novac za investicije stvoriti povećanjem poreza, bilo opštim, bilo za bogate i one koji najviše zarađuju, uz smanjenje zahvata iz „naftnog fonda“, radi njegovog očuvanja, i ograničavanje naftnog sektora radi borbe protiv klimatskih promena i uz liberalniji i humaniji odnos prema imigraciji, što je bio predlog „crvenog bloka“, ili će se do novca doći uštedama, smanjenjem javnog sektora, birokratije, liberalizacijom tržišta i privatizacijom (što sve vremenom podrazumeva razgradnju socijalne države), uz veće trošenje sredstava iz „naftnog fonda“ i ekspanziju naftnog sektora, i dalje opšte smanjenje poreza i pooštravanje imigracione politike i graničnih kontrola, što je politika koju su, korak po korak, sprovodile Solbergova i Jensenova.

    Norvežani su na ovo pitanje dali jasan odgovor i poverili drugi mandat zaredom vladajućoj koaliciji, koja bi, ako uspe da se održi, mogla da ostane na vlasti dva puna mandata, što bi bilo prvi put za jednu desničarsku koaliciju u Norveškoj. To, kao i činjenica da je posle prethodnih izbora 2013. godine prvi put u istoriji Norveške jedna, za norvešku „državu blagostanja“, izuzetno ekstremna, radikalna partija postala sastavni deo vlade i da su njeni predstavnici došli na čelo nekih vrlo važnih resora — finansija, nafte i energetike, imigracije, kao i pravde i javne bezbednosti, ne govori toliko o problemima u norveškom društvu, koje i dalje važi za „najsrećnije na svetu“, već pre svega o tome da čak ni ono nije imuno na geopolitička gibanja i lomove u poslednjih desetak godina.

     

    Tagovi:
    norveška, izbori, evropa
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga