22:56 16 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Reprodukcija slike Valerija Balabanova Tragedija

    Povratak raskolnika: Kako je Staljin postao žrtva osvete stare 300 godina

    © Sputnik / A. Sverdlov
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    23011
    Pratite nas

    Kada se pomene, ime Josifa Staljina odmah je asocijacija na rušenje crkava, ali malo se zna da je on vratio Crkvu u život tokom Drugog svetskog rata. Istoričar Aleksandar Pižikov ima teoriju koja potpuno menja pogled na Oktobarsku revoluciju i kasniju ulogu Staljina u progonu Ruske pravoslavne crkve. On smatra da je sve počelo 300 godina ranije.

    Do raskola u RPC došlo je sredinom 17. veka usled želje patrijarha Nikona da uskladi rusko bogosluženje sa grčkim, izmeni obrede (da se krsti sa tri, umesto sa dva prsta) i izvrši korekciju bogoslužbenih knjiga u koje se prilikom prepisivanja kroz vekove potkralo mnoštvo grešaka. To je izazvalo raskol najpre u samoj Crkvi, a onda i u narodu. Država je počela da tretira raskolnike kao prestupnike. Počeli su strašni progoni. Jedan deo raskolnika je potpuno odbacio sveštenstvo i „popove“, i tako dobio naziv „bespopovci“, dok su drugi sebi izabrali sveštenike rukopoložene od strane episkopa koji nisu prihvatili reformu. Carska vlast je silom odlučila da vrati narod na pravi put. Spaljivani su manastiri, konfiskovana je imovina. Najtvrđi u svojoj veri su odlučili da se sklone što dalje od centralne vlasti, u zabačene uglove Carstva. Profesor Pižikov smatra da se radilo o pravoslavnoj reformaciji.

    „Dok je u Evropi verski sukob izbio u 16. veku, kod nas se „verski raskol“ dogodio u 17. veku. U stvari to je bio pravi građanski rat koji se po veličini može meriti sa ratom između katolika i protestanata u Evropi. Ovde je to bilo između nikonijanaca (pristalice reforme) i pristalica starog ruskog crkvenog obreda. Rezultat: nikonijanci, kako su ih zvali po patrijarhu Nikonu, pobedili su uz pomoć državne vlasti. Zato se najveći deo stanovništva koji nije prihvatio novotarije patrijarha Nikona povukao u niže slojeve društva“, smatra ruski istoričar.

     Staroverci
    Staroverci

    Međutim, upravo ti „otpadnici“ postaće kičma razvoja Rusije u XIX i početkom XX veka. Oni su postali religiozno-proizvodna korporacija koja je držala monopol na ruskom tržištu. Raskolnički centri postaju ne samo duhovna i religiozna stecišta, već i arterije za raspodelu kapitala staroverskog sveta. Opštine su pokretale proizvodnju i trgovinu, ali cilj nije bio profit, već zadovoljavanje potreba svojih staroveraca. Glavna je bila socijalna, a ne komercijalna funkcija, i ta preduzeća nisu bila konkurenti, već su se međusobno pomagala. Upravo će načini života i poslovanja staroveraca postati osnova komunističkog sistema SSSR-a.

    Konflikt se vremenom utišao, ali nije bio rešen, već samo odložen. To je pokazala upravo 1917. godina. Prema mišljenju ruskog istoričara, oktobarska revolucija je upravo ta završna faza ruske reformacije.

    „Poslednjih 20 godina rata, između revolucije 1917. godine i početka Velikog otadžbinskog rat, desila se završna faza reformacije, kada je situacija dobila drugi smer. Pobednici, nikonijanci i plemstvo, bili su uništeni, dok su na čelo države isplivale snage koje su se nalazile u senci, u narodu. Sada su one izašle na površinu, postale vlast i počele da grade državu u skladu sa svojim predstavama koje su se razlikovale od onih koje su imali nikonijanci i vladajući carski sloj, koji je formiran u drugoj polovini XVIII veka“, objasnio je istoričar.

    Zvona sa kijevskih crkava na smetlištu. 1922. godine.
    © Sputnik / RIA Novosti
    Zvona sa kijevskih crkava na smetlištu. 1922. godine.

    U Oktobarskoj revoluciji i građanskom ratu do 1922. godine učestvovale su najrazličitije snage. U početku je bila dominantna inteligencija koja je došla sa Lenjinom iz inostranstva, zadojena učenjima Karla Marksa i Fridriha Engelsa, ali kada se prašina slegla na površinu je počelo da izlazi nešto novo, iznutra, iz naroda. Prvi je Staljin osetio njihovu snagu i počeo da se oslanja na njih.

    „Staljin se vodio logikom mase, partije na koju se on oslanjao i čije interese je izražavao. U stvari, Staljin, kao i svi boljševici, imao je negativan odnos prema Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Ona im nije bila potrebna. Kada sam čitao stenografske izveštaje sa različitih kongresa Sovjeta, protiv Crkve nisu bili rukovodioci. Dok je rukovodstvo na svaki način pokušavalo da smiri narodne mase, one su tražile rušenje crkava. Upravo ti ljudi su bili Staljinova podrška. I on počinje da izražava njihov stav. Zato Staljin otpočinje borbu protiv Crkve, jer je to u interesu snaga na koje se on oslanjao i koje su ga napravile Staljinom“, smatra Pižikov.

    Slika Borisa Kustodijeva „Boljševik“
    © Sputnik / L. Kogan
    Slika Borisa Kustodijeva „Boljševik“

    Pogrešno je misliti da su na uništenje Crkve pozivali neki ogoleli ateisti, mrzitelji svega svetog. Možda Buharin, Trocki, Zinovjev i nisu verovali u Boga, ali to ne važi za radnike i seljake koji su ušli u partiju.

    „Ta partija je izašla iz vernika. Svi oni su želeli da izgrade carstvo Božje, ne na Nebu, već na Zemlji. To je prava istina. Oni su videli u Crkvi protivnika izgradnje carstva Božjeg na Zemlji koje je počelo da se naziva komunizam. Oni su smatrali da Crkva predstavlja tu nepravednost koju je uspostavila carska vladajuća klasa“, objasnio je istoričar.

    On dodaj da je čitav SSSR, ta mašinerija koja se pretvorila u super silu i koja je pobedila u Velikom otadžbinskom ratu, bio proizvod apsolutne vere i ničeg više. Svi ljudi koji su odrasli među starovercima, prirodno više nisu praktikovali stare običaje, pošto se njihova opština transformisala u komunističku partiju.

    Završetak ruske reformacije se desio 1937. godine kada je ubijen najviši vojni vrh. Taj događaj se u potpunosti pripisuje Staljinu.

    Uništenje Hrama Hrista Spasitelja u Moskvi 1931. godine
    Uništenje Hrama Hrista Spasitelja u Moskvi 1931. godine

    „Zapadna istoriografija događaje iz 1937. godine pripisuje jednom čoveku, njegovom psihičkom stanju, ludilu, bolesti. Nas sve ubeđuju i u to da je bio manijak koji je vršio nasilje nad Rusijom. To uopšte nije tako, jer nijedan čovek, ko god on bio, ne bi mogao to da uradi protiv volje narodne mase. Godina 1937. je poslednja tačka reformacija. Smena partijske elite, ustanovljavanje novih pogleda o izgradnji socijal-komunizma u jednoj zemlji. Bili su uništeni Crkva i protivnici iz Lenjinove garde. Ta godina je bila značajna jer je država tada dobila apsolutno novi oblik, kao i partija. I zato, između SSSR 1922. godine, koji je stvorena nakon građanskog rata, i SSSR nakon 1937. godine postojala je ogromna razlika. Od Marksa i Engelsa nije ostalo ništa, Sovjetski Savez je krenuo svojim putem“, zaključio je Pižikov.

    Aleksandar Pižikov, ruski istoričar, stručnjak za istoriju Rusije XX veka, naučni saradnik Ruske akademije narodne privrede pri Predsedništvu Rusije i profesor Ruskog državnog humanitarnog univerziteta (RGGU). Napisao je knjige: „Koreni Staljinovog boljševizma“, „Na ivici ruskog raskola“, „Piter — Moskva. borba za Rusiju“. 

    Tagovi:
    staroverci, Drugi svetski rat, Ruska pravoslavna crkva, Josif Visarionovič Staljin, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga