04:18 28 Septembar 2020
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    1536
    Pratite nas

    Šta bi bilo da Nemci nisu prebacili Lenjina u Rusiju i da se Nikolaj Drugi nije odrekao prestola? Kažu da istorija ne trpi kondicional, ali čak i vek nakon događaja stručnjaci postavljaju ova pitanja.

    Povodom godišnjice Velike oktobarske revolucije izdavačka kuća „Alpina non fikšen“ objavila je zbornik „Istorijska neizbežnost? Ključni događaji ruske revolucije“. U knjizi britanskog diplomate ser Tonija Brentona, bivšeg ambasadora Velike Britanije u Rusiji, skupljeni su tekstovi poznatih zapadnih istoričara.

    Poglavlje „Poslednji car“ Donalda Krouforda posvećeno je događajima od marta 1917. godine, kada se imperator Nikolaj Drugi odrekao prestola u korist brata Mihaila. Prema mišljenju engleskog istoričara, u padu dinastije Romanovih veliku ulogu odigrala je carica Aleksandra Fjodorovna, poreklom Nemica.

    „Kada je 1915. godine Nikolaj preuzeo vrhovnu komandu nad armijom i preselio se u Mogiljovo, oko 700 kilometara udaljeno od prestonice, preporučio je ženi da kontroliše ministre koji su ostali u Petrogradu. Tokom naredne dve godine vlada se postepeno pretvarala u njen kabinet. Ministri su imenovani samo uz odobrenje ’svetog čoveka‘ kog su mrzeli svi – Grigorija Raspućina. Carica je nepokolebljivo verovala da samo Raspućin koji vlada ’duhom Božijim‘ može da spasi od smrti njenog sina, obolelog od hemofilije“, piše Krouford.

    Autor teksta je ipak uveren da niko u tom trenutku nije planirao da svrgava celu dinastiju Romanovih. I pristalice i protivnici carske porodice želeli su da se Nikolaj odrekne prestola u korist 12-godišnjeg carevića Alekseja, čiji je regent trebalo da bude imperatorov mlađi brat, veliki knez Mihail.

    Nikijeva slabost

    Zakasnelo odricanje Nikolaja od prestola pokazalo se kao slabost ruske monarhije, smatra Krouford. Istoričar opisuje ovaj dramatični trenutak bukvalno iz minuta u minut.

    „Nikolaj je prišao prozoru, odsutno pogledao prema stanici. Nije, međutim, mogao da smetne s uma mišljenje svojih generala koji tek što su mu doneli dokument o nepoverenju – i prema caru, i prema vrhovnom komandantu. Nije mogao da ih ukloni, nije mogao da nastavlja spor. Najzad se okrenuo i mirno rekao: ’Odlučio sam. Odreći ću se prestola‘. Vest se pronela munjevito. Nikolajev rođak, engleski kralj Džordž Peti, iste noći je zapisao u dnevniku: ’Bojim se da je za sve kriva Aliki (carica), a Niki je ispoljio slabost‘“.

    Svuda su izdaja, kukavičluk i obmana

    Prema mišljenju engleskog istoričara, time je sve moglo i da se završi – „istorijska neizbežnost“ u vidu odricanja imperatora od prestola spasila bi Rusiju revolucije. Ipak, Nikolaj se predomislio i nekoliko sati kasnije izdao je drugi manifest o odricanju, ali ovoga puta i za naslednika, carevića Alekseja. O motivima za ovu odluku danas može samo da se nagađa.

    „Tvrdoglavost ili nervoza? Niste hteli mene, nećete dobiti ni mog sina! Takva misao je mogla da se pojavi u Nikolajevom umu, ali je jača bila realna briga: bez brige roditelja, krhki, bolesni Aleksej se našao u smrtnoj opasnosti, što je potvrdio i dvorski lekar Sergej Fjodorov, koji je putovao sa carskom porodicom.“

    Autor navodi citat iz dnevnika Nikolaja Drugog: „U jedan sat po ponoći otputovao sam iz Pskova s teškim osećanjem zbog proživljenog. Svuda oko mene su izdaja, kukavičluk i obmana“. Kao i uvek, Nikolaj je, zaključuje istoričar, krivio sve osim sebe.

    Nikolaj tada nije bio ni svestan, piše Krouford, šta je učinio: zbog svojih „očinskih osećanja“ poslednji car je pogubio dinastiju.

    Na scenu izlazi „bezazleni pijanac“

    U poglavlju „Na scenu izlazi Lenjin“ istoričar Šon Makmikin govori o tome na koji je način Vladimir Uljanov postao lider revolucije. Prema mišljenju autora, u aprilu 1917. godine Lenjin, koji se vratio u Rusiju iz Švajvarske, samo je vešto iskoristio situaciju. Istoričar tvrdi da je predlog da se vrati u Rusiju revolucionaru stigao od Ministarstva inostranih poslova Nemačke, a to je odobrio nemački kancelar Teobald fon Betman Holveg lično.

    „Berlin je izdvojio pet miliona maraka u zlatu za prelazak i početak delatnosti Lenjina u Rusiji, a posle pet dana ovaj je seo u voz koji se uputio s glavne železničke stanice u Cirihu u Sasnic – nemačku luku na Baltičkom moru. Zajedno s njim su putovali Krupska, Radek, Zinovjev, Fridrih Paten i ljubavnica Inesa Armand. Posle kratke pauze u Stokholmu, stigli su u Petrograd 3. aprila oko ponoći“.

    Prema Makmikinovom mišljenju, dolazak Lenjina kardinalno je promenio ne samo raspored snaga na ruskoj političkoj areni nego i dalju sudbinu zemlje.

    „Za neke dve sedmice Lenjin je uspeo da radikalizuje politički pejzaž Rusije. Rečnikom političkog marketinga, stvorio je sebi moćni brend kao lider antiratne i antivladine opozicije. Ostalo mu je samo da se čvrsto pridržava objavljenih principa i da čeka da ostali lideri, prinuđeni da vode rat koji munjevito oduzima popularnost, zadrhte pred njim“.

    Ključni istorijski trenutak tih dana bio je 24. oktobar 2017. godine. Detaljno ga opisuje u tekstu „Bezazleni pijanac: Lenjin i Oktobarski ustanak“ britanski istoričar Orlando Fajdžes.

    „Oko deset sati uveče 24. oktobra 1917. godine Lenjin je napustio svoje sklonište u Petrogradu. Imao je periku i kačket, kao radnik, glava mu je bila obmotana zavojem. Zajedno s finskim boljševikom Ejnom Rahjom, uputio se u Smolni institut – sedište Petrogradskog saveta, kako bi pozvao prijatelje iz partije da sledećeg dana pokrenu ustanak, uoči kongresa saveta. Kada ih je kod Tavrijske palate zaustavila patrola lojalna vladi, policajci su Lenjina prepoznali kao bezopasnog pijanca i pustili ga“.

    Istorijska neizbežnost ili slučajnost

    Fajdžes piše da su kod kapije Smolnog „stajali mitraljezi, crvenogardejci verni Kerenskom bili su na gotovs i proveravali su one koji ulaze. Iako Lenjin nije imao propusnicu, uspeo je da prođe pored crvenogardejaca, pomešavši se s gomilom. Uputio se pravo u učionicu 36, gde su boljševici održavali predizborni sastanak i primorao ih da sazovu Centralni komitet partije. Centralni komitet je izdao naređenje o početku ustanka“.

    Stručnjak tvrdi da ustanka boljševika ne bi bilo i da bi sudbina zemlje bila potpuno drugačija da vojnici nisu pustili Lenjina u Smolni.

    „Sva je verovatnoća da bi se građanski rat dogodio u svakom slučaju, ali ne bi bio takvih razmera kao vojni sukob koji je pogodio Rusiju od 1917. do 1922. godine. Pečat istorijske neizbežnosti leži na događajima od trenutka Oktobarskog ustanka do trenutka uspostavljanja diktature boljševika, do Crvenog terora i građanskog rata, sa svim njegovim posledicama za sovjetski režim. Ipak, sama pobeda Lenjina 25. oktobra bila je rezultat slučajnosti. Da je patrola prepoznala ’bezopasnog pijanca‘, istorija je mogla da krene drugim tokom“, zaključuje britanski istoričar. 

    Tagovi:
    Oktobarska revolucija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga