10:46 22 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Kadr iz filьma Iz Rossii s lюbovью

    I „beli“ Rusi su imali svog Džejmsa Bonda (video)

    © Foto : Danjaq (1963)
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 353
    Pratite nas

    Ruski emigranti, koji su bežeći pred vihorom Oktobarske revolucije, svoje utočište našli u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Kraljevini Jugoslaviji, ostavili su neizbrisiv trag na istoriju i kulturu, materijalnu i duhovnu, Srba i Srbije.

    Za mnoge od njih, poput generala Petra Vrangela ili arhitekte Nikolaja Krasnova, znamo (mada nedovoljno), dok je čitava plejada istaknutih „belih“ Rusa i dalje nepoznata široj javnosti u Srbiji. O tome su u emisiji Svet sa Sputnjikom govorili Slobodan Mandić iz Istorijskog arhiva Beograda i Leonid Kampe, član Kadetskog udruženja Rusa u Srbiji.

    Mandić je, istražujući arhivske dokumente u vezi sa pripadnicima ruske emigracije u Beogradu, naišao na dosad nepoznate podatke, između ostalog o čitavom nizu visokopozicioniranih oficira, „belih“ Rusa. Malo je poznato da u Beogradu, pored Vrangela, počiva i poslednji glavnokomandujući ruske carske vojske, general Mihail Aleksejev. Iako je umro u Rusiji 1918. godine, prilikom povlačenja „belih“ 1920. godine na molbu njegove udovice, koja se plašila da će njegov grob biti oskrnavljen, posmrtni ostaci generala prevezeni su u Srbiju i on je sahranjen u Beogradu.

    Tu je i general Petar Averjanov, koji je tokom Prvog svetskog rata, kako navodi Mandić, izdejstvovao kredit za Srbiju od 40 miliona zlatnih rubalja.

    Interesantan je njegov životni put. Kratko vreme je radio u Geodetskom zavodu u Beogradu, a onda je u Gimnaziji u Ćupriji predavao matematiku. Karijeru je okončao u Vojno-istorijskom zavodu u Beogradu.

    Prema rečima našeg sagovornika, ništa manje zanimljiva priča iz života „belih“ oficira u Beogradu je i ona vezana za ime generala Vasilija Šuljgina, čiji je životni vek trajao bezmalo 100 godina.

    Šuljgin je u nekoliko navrata boravio u Beogradu, Sremskim Karlovcima, Dubrovniku, a učestvovao je u stvaranju obaveštajne grupe, još pre 1920. godine, pod komandom generala Denjikina, kaže Mandić, dodajući da je dosta informacija dobio od Alekseja Arsenjeva, jednog od najboljih poznavalaca istorije ruske emigracije u Srbiji.

    Šuljginova grupa se zvala „Azbuka“, a njeni pripadnici su imali kodna imena po slovima staroslovenske azbuke. Imali su ispostave u inostranstvu, pa i u Beogradu, a sam Šuljgin je bio poznat po tome što je koristio „bondovske“ metode, poput zamotavanja poruka u papir za cigarete. U Sremskim Karlovcima su ga 1945. godine uhapsili pripadnici NKVD-a i zatim je decenije proveo u zatvoru u Sovjetskom Savezu, a tek nedavno je rehabilitovan, podseća Mandić.

    Još jedna grupa „belih“ Rusa delovala je u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. General Vrangel je 1924. godine u Beogradu formirao Ruski opštevojni savez, čiji je cilj bio da moralno i materijalno pomaže bivše pripadnike Bele armije, ali i da stvori jaku jedinstvenu emigrantsku armiju koja bi bila u stanju da se aktivno angažuje. ROVS je imao 150 različitih jedinica, a u Jugoslaviji 25.000 članova. To je bila široka organizacija koja je inkorporirala i druge, kaže Mandić i ističe da je većina „belih“ Rusa godinama i decenijama živela u Jugoslaviji „na koferima“, u nadi da će se vratiti u Rusiju.

    Prema rečima Leonida Kampea, ta nada je počela da ih napušta tek pred Drugi svetski rat. Kampe je i sam potomak „belih“ Rusa. Njegov pradeda je kao vojni lekar u carskoj vojsci došao na prostor bivše Kraljevine SHS, prošavši epopeju sa pripadnicima carske vojske koji su brodovima prebačeni sa Krima u Kotor. Kao lekar odmah je dobio postavljenje u mestu Čevu u Crnoj Gori. Odatle je pet godina tražio porodicu preko Crvenog krsta, a kada ju je našao nastanio se sa njom u Kotoru, gde je radio u vojnoj bolnici kao internista.

    Kremlj tokom zalaska sunca
    © Sputnik / Vladimir Astapkovič

    Kampeov deda je bio u partizanima u Petoj crnogorskoj proleterskoj brigadi, ali, iako je bio partizan, posle 1948. godine i razlaza Tita i Staljina, kako kaže naš sagovornik, dosta je stradao i to zato što je bio Rus — to ga je obeležilo.

    Pripadnici carske vojske su, podseća Kampe, odmah po dolasku u Kraljevinu SHS osnovali svoje kadetske korpuse, koji su na kraju objedinjeni u jedan, koji je bio stacioniran u Beloj Crkvi, gde se i danas čuva spomen na njih.

    Još je u životu zgrada gde je bilo kadetsko učilište, pa ženska škola, a potomak „belih“ Rusa Vladimir Kaseljanov je od svojih sredstava napravio muzej u jednoj sobi u kojoj je pohranio sve dokumente.

    U međuvremenu, „beli“ emigranti su Kraljevini Jugoslaviji pomagali gde god su mogli. Oficiri su radili na izgradnji puteva, pogotovu na istočnim granicama prema Bugarskoj, a zatim na čuvanju granice prema Albaniji. Desetine ruskih arhitekata izgradilo je na stotine zgrada, samo u Beogradu. Nikolaj Krasnov je autor projekta Skupštine, današnje zgrade Vlade, Ministarstva spoljnih poslova, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a izgradio je Njegoševu kapelu na Lovćenu i Spomen kosturnicu na Vidu. Učestvovao je i u uređenju Kraljevskog doma na Dedinju.

    Zavidne zaostavštine srpskoj arhitekturi ostavili su i Vasilij Baumgarten, Grigorij Samojlov, Georgije Kovaljevski, Viktor Lukomski, Andrej Papkov…

    Jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu bio je Aleksandar Ignjatovski, ruski doktori bili su osnivači prvih klinika u Srbiji, a legenda kaže da je Isidor Papo, kada je trebalo da bude operisan, tražio da to uradi doktor koji je potomak ruskih „belih“ emigranata. Rusi su bili istaknuti predavači na Pravnom fakultetu, a vizantolog svetskog glasa Georgij Ostrogorski osnovao je Vizantološki institut SANU…

    Kako navodi Mandić, brojni su dokumenti u arhivskoj građi koji govore o životima ruskih izbeglica. Nedavno je izdat četvrti tom velikog projekta Moskva-Srbija-Beograd-Rusija koji obuhvata period između 1917. i 1945. godine i odslikava život ruske emigracije. Prema njegovim rečima, u toku je projekat digitalizacije kartona žitelja Beograda i kada bude završen ljudi koji iz Rusije koji traže svoje pretke moći će elektronski da pretražuju podatke.

    S druge strane, kako svedoči Kampe, i potomci „belih“ emigranata u Srbiji često pokušavaju da nađu svoje rođake u Rusiji.

    „Kada sam i sam pokušao da nađem rođake svoje porodice, ustanovio sam da je moj pradeda imao rođenog brata koji je predavao u Sankt Peterburgu. Moj pradeda je umro 1936, a njegov brat 1963. godine i nikada nisu stupili u kontakt, nisu želeli jedan drugom da prave probleme“, ispričao je Kampe.

    Tagovi:
    Beli Rusi, Džejms Bond, Srbija, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga