02:51 21 Novembar 2019
Slušajte Sputnik
    Angela Mekrel na Davosu

    Šta se krije iza očajničkog vapaja Angele Merkel

    © REUTERS / Christian Mang
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    2851
    Pratite nas

    Kada Angela Merkel govori o jačanju jedinstvene spoljne politike EU, ona cilja na to da ako EU treba da igra neku ulogu, ona će tu ulogu igrati u svom užem jezgru, a ne kao celina. Slično je u Davosu govorio i francuski predsednik Makron. Ideja da 27 članica EU ima jedinstvenu spoljnu politiku, čista je utopija.

    Pored toga što je osudila jačanje desničarskog populizma, koji je nazvala otrovom, i ekonomskog protekcionizma, ciljajući na američkog predsednika Donalda Trampa, nemačka kancelarka Angela Merkel založila se u svom govoru na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu za jačanje zajedničke evropske spoljne politike.

    Merkelova bi, po svemu sudeći, želela da EU postane svetski igrač, a to ne može da postigne bez jedinstvene spoljne politike.

    „Ako 27 zemalja na spoljnopolitičkom planu ne bude slalo usaglašene signale velikim državama poput Kine, Indije, SAD i Rusije — ako naša spoljna politika i dalje ostane na nacionalnim nivoima, nećemo uspeti da od Unije napravimo globalnog igrača“, rekla je Merkelova.

    Stoga je pozvala lidere EU da formiraju jaču jedinstvenu spoljnu politiku. Unija je, kako je rekla, isuviše oklevala pred DAEŠ-om, ratom u Siriji i sukobima u Africi.

    „Moramo da preuzmemo veću odgovornost, moramo da preuzmemo sudbinu u svoje ruke“, rekla je kancelarka. EU bi trebalo da govori jednim glasom na globalnoj sceni ukoliko „mi Evropljani želimo da nas ozbiljno shvate“.

    Angela Merkel i Emanuel Makron u Jelisejskoj palati u Parizu.
    © REUTERS / Christophe Petit Tesson

    Traži li to nemačka kancelarka mehanizme pomoću kojih bi se države članice EU odrekle jednog od najvažnijih simbola državnog suvereniteta, nezavisne spoljne politike?

    Profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka, ekspert za EU Slobodan Samardžić, ocenjuje da je govor Angele Merkel u Davosu, kako kaže, očajnički apel.

    „Oni ne mogu da usaglase spoljnu politiku već 25 godina, a nema nikakvih pokazatelja da bi mogli i nadalje. Ono što je interesantno u tome jeste da ona time implicitno navodi na jednu drugu misao koja se sada vrlo osetljivo testira u EU, da je moguće da države koje su u stanju da naprave uže integracijske zahvate u nekim oblastima to i učine i da ostave države koje nisu za to spremne iza sebe“, objašnjava Samardžić.

    Ideju, kako Samardžić kaže, diferencirane integracije izložio je i francuski predsednik Emanuel Makron u svom govoru pred svetskom elitom okupljenom u Davosu.

    „On je tu govorio o užem savezu u okviru evropskih integracija, užoj integraciji Nemačke, Francuske i severnih država EU i čak je izrazio eksplicitnu sumnju da Evropa dvdesetsedmorice, kako je rekao, može da ide zajedno putem integracije“, kaže Samardžić.

    Angela Merkel je samo na primeru zajedničke spoljne i bezbednosne politike rekla da stvari ne stoje dobro, a ako EU treba da igra neku ulogu, ona će tu ulogu igrati u svom užem jezgru, a ne kao celina, dodaje Samardžić.

    „Mislim da je to nagoveštaj koliko je ova izjava značajna. Ako se ona čita doslovno, da EU kao takva, sa 27 država članica može da bude svetski igrač, da ima jedinstven stav u pogledu značajnih svetskih pitanja i uticaj shodno tome, onda je to jedna čista utopija. Ali mislim da njen cilj nije bilo to, nego upravo priča o užem jezgru koje je u nagoveštaju“, smatra Samardžić.

    Prema rečima Slobodana Jankovića iz beogradskog Instituta za međunarodnu politiku i privredu, poziv Angele Merkel ima barem tri poruke.

    Jedna je poruka drugim silama, kaže Janković, konkretno američkom predsedniku Donaldu Trampu, da EU, barem što se Nemačke tiče, ide ka samostalnoj spoljnoj politici.

    Druga poruka je usmerena prema članicama EU da ne treba, kako Janković kaže, da soliraju u spoljnopolitičkim pitanjima, da treba da nastupaju jedinstveno i da projekat evropske federalne države treba da se nastavi.

    „To je poruka ohrabrenja da se nastavlja sa zadatim ciljem stvaranja nekakve „eunijatske države“ koja bi bila novi pol među svetskim silama i to je stara politika. To nije ništa novo. Ona najavljuje nastavak starog utabanog puta bez obzira na brojne probleme unutar samih država, između država članica i tako dalje“, kaže Janković.

    Treća poruka usmerena je prema građanima EU — da, kako Janković kaže, polako treba da se pripremaju na to da će EU slati sve veće vojne kontingente u Afriku.

    „Postoje procene po kojima više desetina miliona ljudi iz podsaharske i crne Afrike treba da dođe u EU, ako se nešto ne promeni. Zbog toga je Francuska već ojačala svoje vojno prisustvo, zbog toga je Italija poslala svoje prve kontingente u Niger, ali i u još nekoliko drugih afričkih država, između ostalog i u Libiju. To je sada pokušaj nekog opravdanja ako dođe i do upotrebe sile u samoj Africi, da se najavi da EU mora da postane sila koja će da koristi i vojsku“, kaže Janković.

    Evropska unija se dosad nije uspešno nosila sa problemom zajedničke spoljne politike. U svakom periodu razvoja EU, neka od država je iskakala iz šablona jedinstvene spoljne i bezbednosne politike. Poslednje takvo iskakanje napravile su četiri članice Višegradske grupe — Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska, koje se protive briselskoj politici prema migrantima.

    U poslednjih 25 godina nije bilo države članice EU koja jednom nije iskočila iz šablona zajedničke spoljne politike EU. Štaviše, šablona nije ni bilo, kaže on, osim elemenata zajedničke odbrane.

    „EU nije uspevala da se nametne kao značajan činilac tokom zadnjih 25 godina jer je uglavnom delovala reaktivno, a u stvari, kao neki sekundarni igrač, iza SAD i NATO-a. To se njima nije svidelo, ali su podnosili. Najpre se to pokazalo u slučaju raspada Jugoslavije, a onda je taj obrazac kao sudbina pratio tu spoljnu politiku sve do danas“, kaže Samardžić.

    Retko je EU imala zajednički spoljnopolitički stav, a kada ga je i imala, radilo se o, kako Samardžić kaže, jezgru zainteresovanih država. Druge članice su to prećutno prihvatale, dok su u nekim drugim slučajevima nastupale kao „države voljnih“.

    Zastave Rusije i Evropske unije
    © Sputnik / Vladimir Sergeev

    Tako su pojedine članice EU učestvovale u ratovima u Iraku, Avganistanu i Libiji. U tim slučajevima se tačno zna ko je učestvovao, ako nije.

    „Tu nije bilo ništa od zajedničke politike, ona je bila na niskim granama i tako je i ostalo. Sada oni nešto moraju da urade, ne zbog zajedničke spoljne i bezbednosne politike, već zbog izlaska iz krize, a to se najviše tiče sistema odlučivanja u EU i posebno na slučaju očuvanja evrozone i monetarne unije. To su najveće sistemske rak rane i tu oni moraju da učine nešto, a pošto ne mogu na nivou šarolikosti dvadesetsedmorice, onda će to raditi na nivou petorice, šestorice, sedmorice, onako kako je počela integracija“, zaključuje Samardžić. 

    Slično:

    Bela kuća: Tramp ipak planira da ide u Davos
    „Ruski Davos“ obara rekorde
    Zašto ruski ministri nisu otišli u Davos?
    Tagovi:
    suverenost, zajednička spoljna i bezbednosna politika EU, jačanje EU, Davos, Angela Merkel, centralizacija, EU, govor Angele Merkel na skupu u Davosu, NATO, EU, Slobodan Samardžić, Emanuel Makron, Slobodan Janković, Angela Merkel, Davos, EU, Nemačka, Francuska
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga