10:42 10 Decembar 2018
Slušajte Sputnik
    Donacija organa

    Kako će se u Srbiji ubuduće donirati organi

    CC0 / freeimage4life
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Mira Kankaraš Trklja
    6342

    Godinama među zemljama sa najmanjim brojem donora organa za transplantaciju, Srbija bi uskoro mogla da se pridruži krugu zemalja koje imaju sistem pretpostavljene saglasnosti doniranja koji je do sada u svetu dao najbolje rezultate. To je, međutim, tek pretpostavka da ćemo načiniti korak više za one kojima je presađivanje organa jedini životni spas.

    Posle gotovo decenije rasprava o izuzetno osetljivoj temi kakva je zaveštanje organa koji će nekome sigurno značiti novi život, u skupštinsku proceduru je konačno ušao predlog zakona koji menja njegovu osnovnu odredbu. Umesto takozvane tvrde saglasnosti o donorstvu koju može da povuče donor, ali i da je, uprkos stavu donora, poništi njegova porodica, Srbija bi se po predlogu zakona, našla u krugu zemalja koje imaju sistem pretpostavljene saglasnosti, koji je, inače, u svetu dao najbolje rezultate po pitanju broja donora.

    To je posebno važno s obzirom na činjenicu da je naša zemlja na dnu lestvice po broju donora organa na milion stanovnika.

    Kako se zakon zasnovan na toj „tvrdoj saglasnosti“ odrazio na doniranje organa najbolje je svojevremeno objasnio član Komisije za transplantaciju tkiva i ćelija, dr Milenko Stojković. Ionako minoran broj od blizu 130.000 ljudi sa donorskom karticom na kraju se svede na 30.000 donora, a Srbija bi, kako kaže, trebalo da ima skoro dva miliona stanovnika spremnih da budu donori.

    „Jako je važno ljudima reći šta znači pretpostavljena saglasnost, a to je izostanak izričitog odbijanja“, kaže za Sputnjik naš poznati hirurg, prof. dr Dušan Šćepanović, kome je srce transplantirano 2006. godine.

    Praktično, svaki građanin Srbije će biti potencijalni davalac organa, ukoliko se protiv toga ne izjasni usmenim ili pisanim putem. Ukoliko se i ne izjasni protiv davanja organa, to posle njegove smrti, ipak, mogu da učine članovi najbliže porodice — roditelji, supružnici ili deca. Zato Šćepanović kaže da građane treba dobro uputiti u sve, jer u suštini uvek neko mora da dâ saglasnost za donorstvo. Ako ne postoji nikakvo izjašnjavanje, odlučivaće porodica i to jasno mora da se stavi do znanja, ističe on.

    O nesumnjivom značaju prelaska na sistem koji pretpostavlja saglasnost darivanja organa ukazuje podatak da su zemlje poput Hrvatske, Slovenije, Austrije, Španije, vrlo brzo pošto su mu pristupile, tri-četiri puta povećale broj donora.

    A nedostatak donora je upravo glavni problem transplantacione medicine u Srbiji koja ima blizu tri davaoca organa na milion stanovnika, što je četiri do osam puta manje u odnosu na većinu zemalja EU i onih koje su uključene u organizaciju „Evrotransplant“.

    Kod nas je, izuzev transplantacije bubrega, broj transplantacija jetre i srca praktično sveden na jednocifrene slučajeve, a prema parametrima „Evrotransplanta“, Srbija bi sa preko sedam miliona stanovnika trebalo da obavi najmanje 70 transplantacija srca, 200 jetre i skoro 450 transplantacija bubrega godišnje da bi održala status kvo. Veće brojke od tih podrazumevaju smanjenje liste čekanja na organ, kaže Šćepanović.

    On ističe da je u ogromnoj većini zemalja, pogotovo u Evropi, na delu pretpostavljena saglasnost donora.

    Uprkos tome što tema donorstva organa pogotovo u slučaju preminulih među različitim kulturama i religijama neizbežno otvara i etičke dileme, činjenica je da je Španija, iako jedno od uporišta rimokatoličke vere, zemlja sa ubedljivo najvećim brojem donora i to već 24 godine. Njen rekord iz 2015. godine je 39,7 donora na milion stanovnika i 4.769 transplantata. Iza nje je Hrvatska, a sistem pretpostavljene saglasnosti je i u Francuskoj, Grčkoj, Norveškoj, Švedskoj, Turskoj, Sloveniji i Rusiji.

    Samo u Nemačkoj i Holandiji postoji varijanta izričite pretpostavljene saglasnosti, kaže Šćepanović, a Amerika nije prelazila na pretpostavljenu saglasnost pošto od 1972. godine ima uređen sistem donorskih kartica, a od 1974. i kompjuterski sistem tako da na 310 miliona stanovnika ima 96 miliona donora sa potpisanim karticama, objašnjava naš poznati hirurg u čijim grudima već 12 godina kuca srce donora iz Nemačke.

    Mada među muslimanima važi stav da je dozvoljena transplantacija od živih donora, ali ne i od moždano mrtvih osoba, iranski lekari su uspeli da od imama Homeinija izdejstvuju da izda fatvu kojom se dozvoljava i transplantacija od moždano mrtvih osoba. Tako Iran ima 2.500 transplatacija bubrega u toku jedne godine, 700 transplantacija jetre, 100 srca i 16 pluća. Organi se doniraju i transplantuju i u Japanu i Kini.

    Brazil je pokušao da primeni model pretpostavljene saglasnosti za donaciju organa 1997. godine, ali je zakon ukinut osam godina kasnije, suočen sa kritikom i nepoverenjem javnosti. Ljudi su se plašili da će njihovi organi biti uzeti i pre nego što budu proglašeni moždano mrtvima. Uprkos tome, trenutna stopa je 16 donora na milion ljudi.

    Upravo zato Šćepanović insistira da u zakonu treba dobro objasniti šta je pretpostavljena saglasnost, što po njegovoj oceni nije slučaj, pa su i prvi komentari naših građana na tekstove u medijima povodom novog zakona bili negativni. Treba, kaže, naglasiti da, u suštini, sve ostaje na volji i saglasnosti građanina i da se protiv nje ne može.

    Sagovornik Sputnjika uz to kaže da je predloženi zakon i nedorečen, jer, između ostalog, nije regulisao postojanje informacionog sistema i alokaciju organa, odnosno rang listu čekanja, po uzoru na „Evrotransplant“, gde su svi zavedeni pod šiframa. Tek u tom slučaju je apsurdan strah da bi neko mogao da iskoristi dokumentaciju o donorima, a nedostatak toga će, kako ističe, uvek da pobuđuje dileme i sumnje ljudi.

    Pa i kada budu otklonjeni objektivni faktori koji utiču na mali broj donora, kakav je donošenje kvalitetnijeg zakona, ipak ostaju i oni subjektivni — razvoj svesti o zaveštanju, doniranju organa kod najšireg dela stanovništva, koji se otklanjaju sporo, upornim i teškim radom, kaže sagovornik Sputnjika.

    Otuda je novi zakon tek pretpostavka da ćemo njime načiniti prvi važan korak za one kojima je presađivanje organa jedini životni spas.

    Slično:

    Mladi ruski naučnik spreman za transplantaciju glave
    Za transplantaciju glave potrebno 42 hirurga i 10 miliona evra
    Džihadista uhapšen posle transplantacije kose
    Ruski vojnik srećan posle transplantacije lica
    Rus kojem presađuju glavu odgovorio na ključno pitanje: Koliko je to uspešno?
    Ukrajinska „žuta kuća“: Preko Fejsbuka vrbuju decu, pa njihove organe prodaju u EU
    Ruski naučnici će štampati organe u svemiru (foto)
    Gde je granica: DAEŠ prodaje organe ranjenih saboraca?
    DAEŠ ubija svoje ranjenike kako bi prodao njihove organe
    Tagovi:
    pretpostavljena saglasnost, doniranje organa, porodica, transplantacija organa, zakon, Milenko Stojković, Dušan Šćepanović, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga