19:03 22 Oktobar 2018
Slušajte Sputnik
    Ratni signal

    Olimpijada i mundijal: Signal da ratovi počnu!

    Pixabay
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Nikola Joksimović
    12421

    Odmah po otvaranju Olimpijade u Pekingu, u Gruziji je izbio sukob. Za vreme održavanja Zimskih olimpijskih igara u Sočiju, buknuo je „Majdan“. Sprema li se režija i pred Svetsko prvenstvo u Rusiji?

    Međunarodne sportske igre, otkada su počele da se održavaju u moderno doba, povezane su sa politikom. Ovu povezanost podržavao je i otac modernog olimpizma Pjer de Kuberten, verujući da će, ako države budu koristile Olimpijske igre u svrhu samopromocije, one biti sve popularnije.

    De Kuberten je bio u pravu — sa razvojem masovnih medija, koji su omogućavali državama da se promovišu, i olimpijski pokret je rastao. Ovu simbiotičku matricu preuzela su i sva ostala međunarodna sportska takmičenja.

    Međutim, ubrzo je došlo do devijacija, koje su pretile da sport padne u senku politike. Italija je iskoristila domaćinstvo na svetskom fudbalskom prvenstvu 1934. za promociju fašističke ideologije, a italijanski tim je osvojio prvenstvo, takoreći na prevaru.

    Slično se dogodilo i na Olimpijskim igrama 1936. u Nemačkoj, jedino što je Hitlerovu nameru da Olimpijadu iskoristi kao dokaz superiornosti „arijevske rase“ pomutio Džesi Ovens.

    I kasnije, posle Drugov svetskog rata, politička dimenzija umela je da nadiđe sportsku dimenziju međunarodnih igara. Tako je Amerika bojkotovala Olimpijadu koja se 1980. održavala u Moskvi, a SSSR je bojkotovao onu koja se 1984. Održavala u Los Anđelesu.

    Tako je to bilo u vreme Hladnog rata. Dva pomenuta bojkota samo su najekstremniji primeri situacija kada je politika odnosila prevagu nad sportom.

    Danas pak kada svet više ne poznaje oštre ideološke podele, odnos politike i sporta trebalo bi, verujemo, da bude onakav kakvim ga je zamišljao grof De Kuberten — organizacija velikih međunarodnih takmičenja uvek dobro dođe za samopromociju jedne države.

    Međutim, tako nešto se nije dogodilo. Sa zaoštravanjem odnosa na svetskoj političkoj sceni, politika je pronašla nove načine da nadiđe sport za vreme velikih međunarodnih takmičenja.

    Iako neskloni teorijama zavere, ipak ne smemo da prenebregnemo fenomen koji se događa kad god se veliko svetsko sportsko takmičenje organizuje u zemlji koja nije baš po volji Zapada.

    Uzmimo za primer odigravanje Olimpijskih igara u Pekingu. Sa približavanjem igara, na Zapadu je aktuelizovano pitanje Ujgura, muslimanske nekineske manjine koja živi u severozapadnoj kineskoj provinciji Sinkjang.

    Svi glavni zapadni mediji pripremali su teren govoreći kako je opstanak Ujgura u Kini ugrožen, a iz rukava je izvučena živopisna Rebija Kadir, nekadašnja članica kineskog parlamenta i uspešna poslovna žena, koja je 1999. uhapšena zbog odavanja poverljivih podataka. Kada se 2005. iselila u SAD, Kadirova je postala predsednica Svetskog kongresa Ujgura i politički lider ujgurskih separatista.

    Istovremeno su Sinkjang počeli da potresaju etnički nemiri, sukobi između Ujgura i Kineza postali su sve učestaliji, a pojavile su se i ujgurske terorističke organizacije.

    Odmah po otvaranju Olimpijade u Pekingu, sukob je izbio i u Gruziji, gde je tadašnji gruzijski predsednik Mihail Sakašvili pokušao da, po ugledu na hrvatsku „Oluju“, izvrši etničko čišćenje Oseta u Južnoj Osetiji. Napavši ruske mirovne snage, Sakašvili je izazvao rusku vojnu intervenciju.

    Za vreme održavanja Zimskih olimpijskih igara u Sočiju, dogodio se početak krize u Ukrajini. Na „Evromajdanu“, u državnom udaru, sa vlasti je oboren ukrajinski predsednik Viktor Janukovič, a vlast su prigrabili ekstremni nacionalisti, čija je udarna pesnica, profašistička organizacija „Desni sektor“, pokušala da sprovede nasilnu ukrajinizaciju ruski govorećeg istoka zemlje.

    Oružana pobuna u Donbasu i referendum na kome su se građani Krima odlučili da se ovo poluostrvo otcepi od Ukrajine i pripoji Rusiji usledili su neposredno potom.

    Slično se dogodilo i u Brazilu, koji je 2014. bio domaćin svetskog fudbalskog prvenstva, a dve godine kasnije i Olimpijade u Rio de Žaneiru. Nemiri zbog navodne korupcije izazvali su smenu vlasti – brazilski Kongres suspendovao je predsednicu Dilmu Rusef i na njeno mesto izabrao Mišela Temera. Suvišno je reći da su Rusefova i njen prethodnik Injasio Lula da Silva bili antiamerički nastrojeni.

    Možda se radi o slučajnosti da su se neke političke turbulencije poklopile sa održavanjem svetskih sportskih takmičenja, ali ne možemo da se ne zapitamo gde je danas Rabija Kadir? Šta se dogodilo sa nacionalnim pitanjem kineskih Ujgura, jer, kako se kao po komandi pojavilo, tako je i nestalo sa scene.

    Druge krize koje su se poklopile sa velikim svetskim događajima su dugotrajnije i ostavile su dublje posledice – iako je Južna Osetija proglasila nezavisnost i situacija u Gruziji se smirila Sakašvilijevim odlaskom, taj konflikt još nije rešen, dok se Brazil još nalazi u političkoj krizi, budući da je i Temer optužen za korupciju.

    Ni konfliktu u Ukrajini ne vidi se kraj i tu leži pitanje svih pitanja ovog leta. Hoće li u trenutku kada sudija bude označio početak utakmice između Rusije i Saudijske Arabije 14. juna, ukrajinski predsednik Petar Porošenko dati znak za početak ukrajinske „Oluje“, onako kako je njegov bivši prijatelj iz studentskih dana Mihail Sakašvili uradio kada su otvorene Olimpijske igre u Pekingu?

    Svaki dosadašnji Porošenkov potez pokazao je da on slepo veruje zapadnim političarima koji ga podržavaju, posebno američkim. Ako mu oni pruže podršku, verovatno hoće. Porošenko je 19. maja objavio da je Ukrajina povukla sve zvaničnike iz Zajednice nezavisnih država, te da ovu zemlju „očekuje velika evropska budućnost“.

    Istog dana ukrajinske snage napale su teritoriju Donjecka 39 puta, a teritoriju Luganska šest puta, a zamenik ukrajinskog ministra za „privremeno okupirane teritorije“ Jurij Grimčak, kao jednu od varijanti za vraćanje pobunjenih oblasti u sastav Ukrajine pomenuo je i „hrvatski scenario“.

    Grimčak, doduše, odbacuje vojno rešenje, a pod „hrvatskim scenariom“ podrazumeva raspoređivanje mirotvoraca. Međutim, ne treba zaboraviti kako se taj scenario završio – etničkim čišćenjem 250 000 ljudi.

    Priželjkuje li i Grimčak tako nešto, ostaje nam samo da nagađamo. Jedno je sigurno — pokuša li Ukrajina da izazove eskalaciju krize tokom svetskog prvenstva u fudbalu, biće jasno da se radi o ustaljenoj matrici i da se ostali događaji koje smo pomenuli nisu slučajno poklopili.

    Tagovi:
    Olimpijada, Svetsko prvenstvo u fudbalu, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga