16:14 12 Decembar 2018
Slušajte Sputnik
    Žabljak Crnojevića, 1860. godine (Ilustracija nep. autora u francuskom časopisu)

    U kakvoj su vezi Crna Gora i Sirija i šta je Njegoš rekao o Englezima

    CC0 / Vikipedija
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Nebojša Popović
    71454

    Upravo je Britanija insistirala na stvaranju jugoslovenske, a ne srpske države, želeći da miješanjem katoličkog i pravoslavnog stanovništva stvori sanitarni kordon ne samo prema boljševizmu, već i pravoslavnom slovenstvu, kaže istoričar Aleksandar Stamatović povodom obeležavanja 140. godišnjice uspostavljanja diplomatskih odnosa Crne Gore i Britanije.

    Godišnjica je obeležena prijemom u Vladinom domu na Cetinju čiji je domaćin bila ambasada Ujedinjenog Kraljevstva u Crnoj Gori. Obraćajući se zvanicama, predsjednik Crne Gore Milo Đukanović je istakao „trajnost i dubinu crnogorsko-britanskih veza i prijateljstvo dva naroda“, a posebno je apostrofirao kako su „britanska javnost i političari s posebnom pažnjom pratili sudbinu Crne Gore tokom Prvog svjetskog rata“.

    „U Parlamentu Velike Britanije i široj javnosti vodila se prava borba za priznavanje prava Crne Gore da samostalno odlučuje o svojoj sudbini 1918. godine, kao i da dobije odgovarajući položaj u novoj južnoslovenskoj državi“, kazao je Đukanović.

    Takođe, dodato je da se prijateljstvo sa Velikom Britanijom produbilo i tokom Drugog svjetskog rata i Titove Jugoslavije, a predsjednik Crne Gore je naglasio  da je „u najnovijoj crnogorskoj istoriji Ujedinjeno Kraljevstvo imalo i ima svoje posebno mjesto i ulogu“.

    „Mi ne zaboravljamo da je London među prvima prije dvadesetak godina podržao demokratski zaokret i evropski kurs Crne Gore. U tom vremenu posebno značajnu ulogu imali su Britanski nou-hau i Britanski savjet. Ali i Vlada Velike Britanije sa svojom odlučnom svestranom podrškom… Vrijeme je pokazalo da borba naših engleskih poštovalaca i prijatelja za Crnu Goru dvadesetih godina prošlog vijeka nije bila uzaludna. Ujedinjeno Kraljevstvo snažno je podržalo Crnu Goru u procesu stupanja u NATO, gdje smo opet saveznici“, poručio je Đukanović.

    Naravno, u zemlji u kojoj je jedan od vladara Crne Gore iz 19. stoljeća Petar II Petrović Njegoš, pravilno shvatajući geopolitičku konfiguraciju toga vremena, znao da kaže kako Englezi namjerno „drže mrtvu tursku ruku pod grkljanom srpskog naroda“, i u kojoj je i te kako živo istorijsko sjećanje na tragični 20. vijek kada su upravo Britanci u nekoliko navrata odlučujuće odigrali protiv crnogorskih interesa, poput slučaja vraćanja tek zauzetog Skadra 1913, ili pak savezničkog bombardovanja Podgorice i Nikšića 1944, odnosno NATO agresije 1999. godine, biće potrebno određeno vrijeme da prosječan Crnogorac počne da percipira Britaniju kao jednog od najvećih saveznika.

    Kada su u pitanju crnogorsko-britanski odnosi, istoričar dr Aleksandar Stamatović ocjenjuje da se oni mogu sagledavati na više nivoa, pri čemu se britanska politika prema Crnoj Gori uvijek upravljala u odnosu na Rusiju.

    Prva i globalna sfera tih odnosa, objašnjava Stamatović, sadržana je u okviru takozvanog Istočnog pitanja, koje se protezalo od kraja 18. vijeka do početka Prvog svjetskog rata i koje je u suštini označavalo globalni sukob Zapada sa Rusijom. Suština tog pitanja bila je, kako dodaje, nedozvoljavanje Rusiji da izađe na topla mora, najprije preko moreuza Bosfora i Dardanela, a kasnije i u bilo kojoj tački na Sredozemlju koja bi bila na raspolaganju Rusiji.

    „Istočno pitanje danas ima nove pojavne oblike. Ono je zapravo samo mutiralo i najreprezentativniji primjeri Istočnog pitanja sada su vezani upravo za Crnu Goru i Siriju. Pri tome, Britanci su uvijek Srbe, a pod Srbima ne treba samo smatrati Srbe iz Srbije, smatrali prethodnicom i poligonom Rusije za ostvarivanje ruskih interesa. Po toj koncepciji, Rusija je takođe bila zainteresovana i za takozvane ’jadranske Srbe‘ koji su se naslanjali na Jadransko more, a samim tim i Sredozemlje. Dakle, posle globalnih britansko-ruskih odnosa, ovo pitanje spušta se na još jedan, niži nivo britansko-srpskih, a onda još uži nivo britansko-crnogorskih odnosa“, objašnjava Stamatović za Sputnjik.

    Znajući da sem Bosfora Rusija jedino preko srpsko-jadranskog pomorskog terena može dobiti izlaz na Sredozemlje, Britanija je da bi neutralisala težnje Rusije, prema riječima našeg sagovornika, „već od kraja 18. vijeka praktično konzervirala Osmansku državu i nije dozvoljavala njenu propast skoro do početka 20. vijeka“, što je značajno produžilo okupaciju Balkana od strane Turske.

    Ovaj istoričar takođe naglašava i da je Britanija u više navrata tokom 19. vijeka pospješivala separatne teritorijalne aspiracije Crne Gore u odnosu na Tursku, ali samo u onoj mjeri u kojoj su oni bili u koliziji sa ruskim interesima.

    „Čim toga nije bilo ona je na Crnu Goru gledala kao na rusku bazu koju u svakom trenutku treba neutralisati za šta postoji niz primjera… Ja ću samo pomenuti da je Turska, na insistiranje Britanije i njeno obećanje da će spriječiti intervenciju Rusije, napala Crnu Goru 1862. godine pod komandom Omer paše Latasa. Svojim djelovanjem Britanija je željela da spriječi eskalaciju ruskog uticaja u Crnoj Gori.“

    „Britanija se protivila i ustanku Srba u Hercegovini 1875. godine i penetraciji Crne Gore u Hercegovinu upravo jer se bojala da će Rusija opet preko Crne Gore pojačati svoje interese na tom prostoru. Britanija je nedugo potom pospješivala u Berlinu Austrougarsku i Njemačku na stvaranje ’velike Crne Gore‘, dakle, jedna potpuno drugačija situacija za svega nekoliko godina, ali se ona mora tumačiti kao podrška ideji neke ’velike Crne Gore‘ isključivo kao antiteze ruskom projektu ’velike Bugarske‘“, smatra Stamatović.

    Koliko je britanska politika, prema našem sagovorniku, istovremeno bila dvoznačna, najbolje se vidi na primjeru da je upravo iz straha da će Rusija u perspektivi od Crne Gore napraviti svoju bazu na Sredozemlju, Britanija na istom Berlinskom kongresu na kojem se navodno zalagala za „veliku Crnu Goru“, istovremeno takođe vršila pritisak na Austrougarsku da ograniči pomorski suverenitet Crne Gore kako se na crnogorskom primorju ne bi mogle praviti nikakve vojne baze, niti u njega uplovljavati ratna flota. A kako dodaje, takođe je poznato i da je London još jednom uticao na Austrougarsku 1913. godine da se izvrši pritisak na Crnu Goru kako ne bi dobila Skadar, shvatajući ponovo skadarsko pitanje kao dio ruskog koncepta izlaska na Sredozemlje.

    Sa druge strane, činjenicu koju danas potenciraju crnogorske vlasti kako su neki britanski političari u periodu od 1919. do 1922. godine zagovarali restauraciju crnogorske države, Stamatović isključivo vidi kao nešto što se tendenciozno izvlači iz konteksta i tumači prema trenutnim potrebama crnogorskog vladajućeg establišmenta.

    „To su bili disonantni tonovi koji nisu predstavljali zvaničnu britansku politiku, štaviše, pored Francuske, upravo je Britanija insistirala na stvaranju jugoslovenske, a ne srpske države, želeći da miješanjem katoličkog i pravoslavnog stanovništva, kako su to njeni državnici govorili, stvori jedan sanitarni kordon i to ne samo prema boljševizmu, već i prema pravoslavnom slovenstvu, jer je čak i takva boljševička Rusija za Britance i Zapad predstavljala relikt one carske pravoslavne Rusije“, kaže Stamatović.

    U tom smislu je i Drugi svjetski rat, prema njegovim riječima, otvorio niz pitanja odnosa Britanije prema srpskom narodu, „počevši prvo od instaliranja puča 27. marta 1941. godine, koji je izvršila grupa britanskih agenata ’intelidžent servisa‘, na čelu sa generalom Simovićem.“

    „Britancima je bilo jedino važno da za kratko vrijeme otvore novi front kojim bi rasteretili sebe, tako da se 27. mart može smatrati jednim od najtragičnijih datuma u srpskoj istoriji. Čerčil i Britanci su takođe odgovorni za instaliranje Broza i komunizma u Jugoslaviji, a sve u namjeri da se u perspektivi stvori raskol u komunističkom bloku, pa u tom kontekstu treba posmatrati i britansko bombardovanje prevashodno srpskih gradova“, kaže naš sagovornik.

    Konačno, i sadašnja britanska politika prema Crnoj Gori, kako zaključuje ovaj istoričar, zasniva se na onemogućavanju bilo kakvog ruskog uticaja. Britanija će, uvjeren je Stamatović, svuda pomagati Đukanovića dok taj režim bude bespogovorno slijedio antirusku politiku, tako da nema tu nikakvog sentimenta prema Đukanoviću lično.

    „Onog momenta kada Đukanović bude pokazao bilo kakve znake kolebanja u tom pravcu, Britanci će naći zamjenu za njega“, zaključuje istoričar.

    Tagovi:
    Crna Gora, Region
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga