12:13 23 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Rimska boginja pravde i pravednosti Justicija

    Sputnjik saznaje: Vlasnicima 15 odsto od vrednosti otete imovine. Da li je to pravedno?

    CC0 / Pixabay
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1552
    Pratite nas

    Proces obeštećenja vlasnika čija imovina ne može da se vrati u naturi trebalo bi da počne 15. decembra 2018. godine na osnovu kvota koje će po svemu sudeći iznositi 15 odsto od procenjene vrednosti imovine, potvrđeno je Sputnjiku u Agenciji za restituciju.

    „Koeficijent od 15 odsto u ovom trenutku je realna opcija“, navodi direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić i napominje da je po tom pitanju Agencija uradila sve što je bilo u njenoj nadležnosti, odnosno da je još 2017. godine Ministarstvu finansija dostavila procenu neutvrđenih osnovica obeštećenja za potrebe određivanja koeficijenta“.

    Obeštećenje će biti isplaćivano u obveznicama, sa godišnjom kamatom od dva odsto. Vlasnici će novac za obveznice dobiti isključivo ukoliko njima trguju na berzi. Tome će prethoditi isplata bespovratne akontacije u gotovini, u visini od deset odsto od procenjene vrednosti konkretne imovine.

    Međutim, maksimalan iznos koji će pojedinac moći da dobije bez obzira na ukupnu vrednost onoga što mu je uzeto biće pola miliona evra.     

    Sekulić ističe da je od ukupno 75.000 zahteva do sada doneto oko 10.000 usvajajućih rešenja, kojima je bivšim vlasnicima i njihovim zakonskim naslednicima vraćena oduzeta imovina, odnosno utvrđeno pravo na obeštećenje. 

    „Kada govorimo o građanskoj restituciji, do sada je bivšim vlasnicima vraćeno 4.394 poslovnih prostora, 900 stanova i 954 zgrade, što ukupno čini 6.248 objekata površine 451.500 kvadratnih metara. Takođe je vraćeno oko 319 hektara neizgrađenog gradskog građevinskog zemljišta, zatim 33.242 hektara poljoprivrednog zemljišta, kao i oko 5.390 hektara šuma i šumskog zemljišta. Samo 2018. godine vraćeno je 255 objekata, 140 poslovnih prostora, 61 stan i 54 zgrade, kao i 19 hektara neizgrađenog građevinskog zemljišta, 303 hektara šumskog zemljišta i oko 5.500 hektara poljoprivrednog zemljišta“, ističe Sekulić.

    I koordinator „Mreže za restituciju“ Mile Antić smatra da primena Zakona o restituciji ide izuzetno dobro u odnosu na ne samo loša zakonska rešenja već i na opstrukciju pojedinih državnih organa.

    „I kada se pogleda dejstvo interesnih grupa, manjkavost ovog zakona i ozbiljne diskriminacije prilikom donošenja drugih zakona koji su u direktnoj vezi sa primenom Zakona o restituciji,, kad sve to uzmemo u obzir, primena Zakona o restituciji je dobra, ali samo u onom delu koji je i primenljiv i odnosi se na vraćanje imovine u naturi.“

    Naturalna restitucija je najpravedniji vid privatizacije državne imovine

    Antić naglašava da postoji mnogo prostora da se ceo proces ubrza, naročito kada je u pitanju povraćaj poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta. Izmene zakona mogle bi da omoguće vraćanje imovine u naturi u mnogo većem obimu.

    „Pokazalo se da je naturalna restitucija najbolji, najpravedniji vid privatizacije državne imovine. Privatizacija kroz naturalnu restituciju donela je Srbiji veće budžetske prihode, i odgovorne stare vlasnike. Po pravilu, vraćanje svake njive, lokala, stana ili pokoje zgrade, donelo je momentalno prihode od poreza koje su vlasnici počeli da plaćaju“, kaže Antić.

    Zakon o restituciji, međutim, postavlja veliki broj ograničenja koji bitno sužavaju broj nekretnina koje mogu biti vraćene u naturi.

    „Trebalo bi da se ukinu neka ograničenja koja su potpuno besmislena. Recimo, iako je akcionarstvo posle oslobađanja od turske okupacije bilo odlučujući zamajac za razvoj Srbije, u Zakon o restituciji je ubačena odredba kojom su akcionari onemogućeni da im se ta nekretnina vrati u naturi. Danas imamo stotine nekretnina koje su zapuštene, ruinirane i ni približno ne vrede onoliko koliko su nekada vredele. A kada vratite nekretnine i zemljište akcionarima, fond za obeštećenje može biti značajno umanjen.“

    Antić naglašava da su najproblematičnije odredbe koje se tiču građevinskog zemljišta. „Zakonodavac zapravo štiti divlju gradnju i uvodi jedan nonses. Iako je Ustavni sud pojedine odredbe o legalizaciji stavio van snage, u čak tri člana Zakona o restituciji uveden je prioritet da bezakonje ima veći primat nego restitucija jer se postupak restitucije prekida dok se pravosnažno ne okonča postupak legalizacije“.

    S druge strane, direktor Agencije za restituciju tvrdi da je primena zakona u pogledu vraćanja zemljišta veoma dobra.

    „Prilikom donošenja Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, a vodeći računa o neophodnosti održanja makroekonomske stabilnosti zemlje, uravnotežen je odnos između vrednosti imovine koja se potražuje, koja prema procenama iznosi 13.685.522.511 evra i ekonomske mogućnosti države. Treba podvući da ni mnogo bogatije i ekonomski razvijenije države koje su sprovodile postupak restitucije nisu bile u mogućnosti da u punom obimu sprovedu restituciju u bilo kom od ova dva oblika, odnosno ni u naturalnom, u koji spada i supstitucija, kao ni u vidu novčanog obeštećenja“, kaže Sekulić.

    Izmene zakona vode ka pravičnijim rešenjima

    „Prekid postupka restitucije u slučaju neustavnih legalizacija, ili još gore, izuzetak od naturalne restitucije poslovnih objekata ako su ih bivši vlasnici uneli u podržavljena preduzeća, uz na gomilu nabacanih ograničenja kako se ne bi vratio skoro nijedan metar građevinskog zemljišta, dokazano su sporne odredbe Zakona, koje bi trebalo što pre promeniti“, objašnjava koordinator „ Mreže za restituciju“ Mile Antić i naglašava da bi najvažnija izmena morala biti, i formalno pravno omogućavanje supstitucije svih vrsta zemljišta a ne samo onog koje je prošlo komasaciju.

    On tvrdi da Srbija poseduje više desetina puta veće površine nekretnina nego što se potražuje.

    „Građani potražuju manje od 120.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, dok Republika Srbija ima u svojini preko 650.000 hektara obradivog poljoprivrednogzemljišta. Odnos potraživanog i državnog šumskog zemljišta je 1:100“, kaže Antić.

    On napominje i da su rešenja o obeštećenju nesprovodiva u praksi jer za to Srbija nema novca.

    „Pet odsto od skoro nepostojećih prihoda od privatizacije kao i pedeset odsto od skoro nepostojećih prihoda od tzv. konverzija prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu, trebalo je da predstavlja budžetski fond za restituciju. Pošto novca u budžetu od privatizacija i konverzija skoro da nema, izmene Zakona koje bi omogućile masovnije i olakšano vraćanje imovine u naturi, za šta nesumnjivo ima uslova, trebalo bi da predstavljaju kvalitativni pomak“, predlaže Antić.

    On naglašava da je nominalno izdvojeno dve milijarde dinara za isplatu do kraja ove godine. A da bi obeštećenje moglo da se sprovede, potrebno je da bude izdvojeno dvadeset milijardi dinara godišnje.

    „Veliki problem u celom postupku je i to što nije završen proces popisivanja imovine koja podleže restituciji. Takođe, procena vrednosti imovine se sprovodi na osnovu lošeg uputstva za procenu vrednosti, pa su one neprecizne i netačne. Korišćeni su podaci katastra koji su takođe nepouzdani i sve te procene koje su skupljene u poslednjih pet godina su veoma problematične za pravljenje bilo kakve ozbiljne računice“, ističe Antić.

    Građani ne moraju da prihvate rešenja

    Ukoliko građani nisu zadovoljni rešenjem o povraćaju oduzete imovine, mogu da podnesu žalbu i da posle toga pokrenu upravni spor. Po iscrpljenju pravnih mehanizama u Srbiji, takođe mogu da pokrenu i spor pred Međunarodnim sudom u Strazburu.

    Tagovi:
    obeštećenje, kvote, restitucija, imovina
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga