21:59 13 Novembar 2018
Slušajte Sputnik
    Momir Bulatović - Bez distance

    „Okamov brijač“: Jednostavna istina o Kosovu i Metohiji

    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    31392

    U nauci je široko prihvaćen princip pod imenom „Okamov brijač“. On glasi: Objašnjenje koje je najjednostavnije ima najviše izgleda da bude istinito. Kod nas ga cinici prevode u jedanaestu božju zapovijest — „Ne komplikuj!“.

    Kako se ovaj princip može primijeniti na kosovsko-metohijski politički i državni čvor?

    Činjenice su, nezavisno od svih (uzburkanih) emocija prilično jednostavne.

    Kosovo i Metohija je po svim pravnim pravilima sastavni dio Republike Srbije. Albanci koji žive na toj teritoriji, nezavisno od svoje brojnosti, predstavljaju nacionalnu manjinu. Nacionalne manjine imaju brojna prava, ali ne i pravo na otcjepljenje i pripajanje tuđe teritorije drugoj državi, pa bila to i država za koju oni osjećaju da je njihova matična.

    Nakon decenija neuspješnih političkih i drugih pokušaja da stvore sopstvenu republiku, kao prvi korak ka otcjepljenju, kosovski Albanci su pribjegli terorističkim aktima. Srbija /SR Jugoslavija/ je vojno-policijskim snagama slomila tu oružanu pobunu i u cjelosti sarađivala sa misijom OEBS-a i drugim međunarodnim organizacijama, dokazujući da ima sva prava da se kao država brani od napada tipično terorističke organizacije.

    Srbija nije ratovala sa kosovskim Albancima. Ona je sve vrijeme nudila politički dijalog i izražavala spremnost da se postigne dogovor oko njihove suštinske autonomije unutar državnih granica Republike Srbije.

    Agresija NATO-a na SR Jugoslaviju bila je zločinački čin, izveden iz logike sile i lišen bilo kakvog stvarnog razloga i opravdanja zasnovanog na pravu. Postojeće stanje na Kosovu i Metohiji nije posljedica oružane pobjede kosovskih Albanaca, već neispunjenih obaveza od strane takozvane međunarodne zajednice (NATO) potvrđenih Rezolucijom 1244 SB UN.

    Razumije se da su realnosti vezane uz Kosovo i Metohiju daleko složenije od ovih jednostavnosti. Ali upravo na njima mora da počiva „Okamov brijač“ kao sredstvo za dolaženje do najboljeg uputstva za konkretnu državnu reakciju. 

    Na samom početku krvavog građanskog rata u bivšoj jugoslovenskoj republici Bosni i Hercegovini održana je mirovna konferencija u Londonu (avgust 1992. godine). SR Jugoslavija, koja je branila interese bosanskih Srba, bila je predstavljena na interesantan način. Na čelu delegacije je bio Dobrica Ćosić — predsjednik države, a članovi su bili Milan Panić — savezni premijer i Slobodan Milošević i Momir Bulatović kao predsjednici republika članica Federacije. Uvaženi književnik i bard srpske nacionalne misli, američki biznismen koji je saveznu Vladu vodio sa ciljem da izgladi odnose sa SAD i dvojica bivših komunističkih lidera — našli su se u istom stroju i sa istim ciljevima.

    SR Jugoslavija je tada već bila pod preteškim teretom sankcija, uvedenih zbog nedovoljnog uticaja na Srbe u BIH. Njeni argumenti zasnivali su se na zalaganju za mir, poštovanju jednakih prava za sve i primjeni normi domaćeg i međunarodnog prava. Ali iako je sve bilo nesporno, niko to nije htio da čuje. Od pedeset i četiri države-učesnice konferencije, njih pedeset i tri je osulo drvlje i kamenje na Srbe kao jedine vinovnike svekolikog zla. Samo je tadašnja ruska diplomatija, istina u pola glasa, izrazila nadu da đavo nije tako crn kao što izgleda. 

    Veći stepen osude i izopštavanja iz društva ostalih naroda teško bi se mogao i zamisliti. Bili smo sami, ali bili smo u pravu. To je dokazano nakon godina surovog (i nepotrebnog) građanskog rata, kada su Srbi mirovnim planom iz Dejtona dobili svoj entitet unutar BIH, na 49 odsto njene državne teritorije. Sa srpskog stanovišta to je bilo veoma skupo, ali i potpuno isplativo.

    Ono što je 1992. godine izgledalo kao nemoguće, ostvarilo se krajem 1995. godine. Ovo podsjećanje nije zalaganje za rat (mada se ni on ne može uvijek izbjeći), već sasvim suprotno, dokazivanje njegovog besmisla. Da bi se našlo rješenje, ono mora biti pravedno i prihvaćeno od svih. Sila nikada i nigđe nije uspijevala u tome. Naročito ne na duži rok.

    „Velika Albanija“ je možda nečiji san, ali to je suštinski teška noćna mora. Makedonija, Grčka i Crna Gora, koje su trenutno mirne i nesolidarne sa zvaničnim Beogradom, ne mogu trajno ostati u takvom stanju. Posebno ne kada se noćna mora počne pretakati u košmarnu javu. Poslušne političke garniture moraju pasti pred odlučnošću naroda da brani svoje vjekovno postojanje. 

    Neke su istine surovo jednostavne. Poput one da je ustav svake države dokument koji predstavlja sidro svakoj vlasti. On je izraz političke gravitacije, jer drži na mjestu i ograničava stepen slobode političkog kretanja. Bez obzira što neko ponekad pomisli da je to „mrtvo slovo na papiru“. 

    Tagovi:
    Momir Bulatović, Kosovo i Metohija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga