08:59 19 Novembar 2018
Slušajte Sputnik
    Srbi na Gazimestanu, KiM

    Budućnost Kosovskog zaveta

    © AP Photo / Visar Kryeziu
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Dušan Proroković
    2880

    Šta se dešava „ako se toliko osamimo da ne želimo da znamo za bilo koga oko nas?“ Ako nismo deo ni porodice, ni naroda.

    U „Velikom jurišu“, Slobodan Vladušić postavlja ovo pitanje i na njega odgovara: „Onda smo kao onaj bolesni golub koji pred smrt gurne glavu pod krilo. Da nikoga ne vidi i da niko njega ne vidi. Dok umire. A znate kako izgledaju te skrivene crkotine kada se otkriju? Smrde, poručniče, nažalost, jer nema ko da ih sahrani. To je cena samoće. Umesto da postanemo deo nečijeg sećanja, postajemo smrad“.

    Oponirajući akademiku Matiji Bećkoviću, koji je još 1989. godine napisao „Kosovo — najskuplja srpska reč“, Vladimir Kostić je već nekoliko puta u javnosti insistirao: „Najskuplja srpska reč je budućnost, a ne Kosovo.“ I nije jedini koji tako razmišlja. Šta je Kosovo za našu budućnost? Problem ili rešenje?

    „Budućnost“ je danas verovatno najfrekventnija tema brojnih istraživača u različitim delovima sveta. Kuda idemo? Budući događaji su često nepredvidivi. Posmatrajući i globalne i lokalne procese, a zahvaljujući brojnim teorijama iz različitih naučnih disciplina, budući razvoj se može sa manjom ili većom pouzdanošću sagledati, ali nikada do kraja predvideti. Može se u tim predviđanjima i debelo podbaciti. Niko nije ni pomišljao u prvoj deceniji HH veka da do takve klanice 1914. godine može doći. Niko nije računao na Velik rat, ali se on ipak dogodio.

    Isto tako, u zasad otvorenim arhivama američkih obaveštajnih službi iz osamdesetih godina, nigde se ne može pronaći procena kako sledi raspad Sovjetskog Saveza. Sve su oni radili da se to desi, ali nisu mislili da je takav rasplet realan. Budućnost je uvek povezana sa neizvesnošću. Za političke pojave i procese (i šire, društvene) ne važe matematički aksiomi. Proglašavati budućnost najskupljom reči je besmislica. Kako nešto nepredvidivo i neizvesno može biti najskuplje? To je klađenje, kockanje, izazivanje sudbine. Danas je to još uočljivije nego ranije. 

    Sa jedne strane, tektonski pokreti u međunarodnim odnosima menjaju odnos snaga u svetu. Ovo što se odigrava je dosad neviđeno u svetskoj politici. Neuporedivo sa bilo čim iz istorije. Može li se znati kakav će ishod imati? Amerikanci razmatraju moguće ishode. Intenzivinije nego ostali. Ali se broj tih predviđanja toliko umnožio, da se izgubila suština. Sa povećavanjem broja potencijalnih rešenja smanjuje se verovatnoća njihovog ostvarivanja. I Kinezi se time onoliko bave. Rusi takođe. EU zaostaje. Nekoliko velikih, strateških promašaja ostavilo je posledice.

    Sa velikom pouzdanošću možemo tvrditi da povratka na staro neće biti. Jednopolarnost je istorijska kategorija. Zapadne dominacije na globalnom nivou više nema. A kako će izgledati svet u eri multipolarnosti?

    Sa druge strane, pitanje „budućnosti“ je otvoreno zbog očigledne krize neoliberalnog poretka. Preterano insistiranje na individualizaciji — uvek i svuda, dovelo je do gubljenja „kolektivnog“. Uloga države kao regulatora određenih ekonomskih i socijalnih procesa se smanjivala (ili potpuno gubila), a sveobuhvatna stratifikacija povećavala. Tomas Fridman, analizirajući lokalne zajednice, iznosi šokantne podatke za SAD. U gradiću Ostinu, u Indijani, BDP po glavi stanovnika, prema paritetu kupovne moći, iznosi oko 12.400 dolara. Procenat HIV pozitivnih je na nivou podsaharskih država, a narkomani čine preko trećine populacije. U neoliberalnom poretku oni se nisu snašli. Nisu se prilagodili. O njima nema ko da brine. Umiru sami. Neće biti deo nečijeg sećanja. Postaće smrad. Naravno, Fridmen piše i o svetlim primerima. U ovoj igri postoje i pobednici.

    Ali je podela izražena, a polarizacija uzrokuje sve veće tenzije. Navode Donalda Trampa iz predizborne kampanje, kako su širom Amerike „razrušene fabrike koje podsećaju na nadgrobne spomenike“, Džordž Buš Mlađi je okarakterisao kao „uvrnute“. Tramp je pogodio u centar. Za njega su glasali ljudi koji žele da budu nečijeg sećanja. Koji neće da postanu smrad. „Budućnost“ se ne može tražiti u neoliberalnoj matrici i politički korektnoj dogmatizaciji individualizma. Tu nema porodice, nema naroda. Postajemo „golubovi“.

    Svojevremeno, Nikolaj Berđajev je razmatrajući „Sudbinu čoveka u savremenom svetu“ zaključio: „Vlast banaka je bezlična, anonimna vlast. Trustovi su bezlične, anonimne institucije. Nepoznato je čak ko je uzročnik bede koja muči savremeno čovečanstvo, krivca nema, on je bezličan.“ Onaj „bogoliki čovek“ koji se pojavljuje umesto „čovekolikog Boga“, kako to opisuje Ava Justin, ubeđen da je daleko pametniji od svih koji su mu prethodili (nauka je toliko napredovala, a obrazovanje je dostupno svima), odbacuje i porodicu i narod, njemu je tradicija smešna, a istorija izlišna. On razmišlja samo o „budućnosti“. Nesrećnik, nije ni svestan da se utapa u okean bezličnosti. Sve je bez lica, zašto bi ga i on imao. Kakva je to budućnost?

    Nema budućnosti bez prošlosti. Pojedinci koji žele da „imaju identitet“ moraju ga tražiti i u kolektivnom. U porodici. U narodu. Opet Berđajev: „Istorija je uvek radila za opšte i univerzalno, a ne za pojedinačno i individualno. /…/ Tokom čitave svoje istorije čovek je živeo u raznim kolektivitetima: rodovskim, porodičnim, plemenskim, profesionalnim, religioznim“. Zato on zaključuje da „prosečni Francuz drugačije misli nego prosečni Nemac“. Drugačije razmišljaju i o budućnosti. Imaju li Srbi budućnost bez Kosovskog zaveta? Nesumnjivo, mogu je imati. Ali se onda celokupnog „kosovskog ciklusa“ moraju odreći. I pristati na tuđa tumačenja istorije. Crkve su albansko–vizantijsko kulturno nasleđe, uz poneku srpsku, koje su tamo pravljene kao elementi okupacije, jer, pošto slovenskog življa nije bilo, tako su Nemanjići osvajali albanski prostor. A Albanci, oni su potomci Pelazga. Ili Ilira. Ili i jednih i drugih. Sve neki fin svet, gospoda, starosedeoci. A ne kao naši preci — poludivlje karpatske horde. Odatle još datira naša genocidnost.

    Kosovo, Gazimestan
    © AFP 2018 / ARMEND NIMANI Kosovo

    Mislite da je preterano? Onda niste čitali „naučne radove“ kolega iz „regiona“. Jednom kada se breša dreši, teško je predvideti šta će i koliko iz nje ispasti. A onda ćemo takvi, sa pocepanom i polupraznom „istorijskom brešom“, krenuti ka „svetloj budućnosti“!? Super, završićemo u Ostinu, Indijana. Možda će se neko od nas naći na pobedničkoj strani. Među svetlim primerima. Ali će to samo biti izuzetak koji potvrđuje pravilo.

    Nema srpske prošlosti bez Kosova! A pošto nema ni budućnosti bez prošlosti, ne može biti ni srpske budućnosti bez Kosovskog zaveta. Zato je Bećković sasvim u pravu. To jeste najskuplja srpska reč. Svet se menja, daleko dinamičnije i mnogo više nego osamdesetih godina kada je počelo rušenje Berlinskog zida. Ne znamo precizno kakva će struktura tog novog svetskog poretka biti (koliko polova će imati), ali je lako predvidivo da će opstati narodi sa jasnim identitetom. Odnosno, njihove države. Oni znaju koje istorijske vrednosti baštine i šta brane. Oni će biti subjekti međunarodnih odnosa.

    Ostali, koji te procese ne prepoznaju, već i dalje žive u neoliberalnom poretku — ostaće samo puki objekti svetske politike. Umiraće sami. Postajaće smrad. Kosovo nije problem, već rešenje. Zato ga se ne smemo odreći. Skupo bi nas to koštalo. U budućnosti.

    Tagovi:
    Dušan Proroković, Kosovo i Metohija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga