02:54 16 Novembar 2018
Slušajte Sputnik
    Predsednik Francuske Emanuel Makron dočekuje Aleksandara Vučića

    Zašto Vučić danas mora da bude u Parizu

    © Tanjug / Dragan Kujundžić
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Dušan Proroković
    612914

    Isticanje zastave takozvane „republike Kosovo“ u Notr Damu jeste velika provokacija. Prevelika. To je očigledna namera današnjeg Pariza da ponizi Srbiju. Verovatno i želja da ne budemo tamo.

    Srpska zastava i dolazak Putina nekako kvare celu tu sliku koju su zamislili da nacrtaju 11. novembra. Očekivano, emocije su u Srbiji uzavrele. Odakle pravo bilo kome da se na takav način sprda sa nama?

    Samim tim, otvorilo se i pitanje: da li predsednik Srbije treba da prisustvuje obeležavanju stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata? Da! Treba da bude tamo. Mora biti prisutan.

    Toliku su žrtvu Srbi prineli pred oltar slobode, toliko su naše porodice patile generacijama zbog te žrtve, toliko smo platili zbog tih patnji, da nam je obaveza da prisustvujemo. Da podsetimo i sebe i druge na Bojićevu Plavu grobnicu, Dankovog Milutina i Vladušićevog Miloša Vojnovića. Nama je tamo mesto. U Parizu. U Notr Damu. 

    Zvona Bogorodične crkve su dva puta slavila srpsku vojsku: posle Vidovdana 1389. i posle Mitrovdana 1918. godine. Taj drugi put su zvonila i za rođake Hašima Tačija od Danilovića iz Drenice, one koji se nisu poarnautili, prihvatili islam i promenili prezime, već sa srpskom vojskom gazili preko Prokletija. 

    Da, Francuzi su nas uvredili. Sada, na provokaciju se moralo službeno odgovoriti. Zbog istorije, istih tih predaka, žrtava i ideala koje su branili. Doskočice u kratkim bilateralnim razgovorima i monolozi na konferencijama za štampu se ne računaju. Njih istorija ne pamti, niti imaju bilo kakvu diplomatsku težinu. 

    Službeno se moralo odgovoriti i kako bismo poručili svima da ne pristajemo na poniženje. Uvreda se može progutati, preko poniženja se ne sme preći. Između ostalog i zato što će onda nastaviti da nas ponižavaju, kada god im se za tako nešto pruži prilika. 

    Teza kako bi zbog našeg službenog odgovora Emanuel Makron odložio najavljenu posetu Beogradu ne pije vodu. Francuzi su nam tako pretili, poručivali da nikako ne odgovorimo, upravo da bi uvredu pretvorili u poniženje. 

    Oni o odlaganju Makronove posete razmišljaju zbog drugih stvari, a ne zato što bi naš šef diplomatije poslao oštru notu u „Ke D’Orsej“. Dugoročno ih brinu Kinezi u Srbiji, srednjoročno Rusi i nemogućnost „zatvaranja zapadnobalkanskog pitanja“, a kratkoročno — ogroman uspeh srpske diplomatije: izbrojali smo i desetu državu koja je povukla priznanje lažne države „Kosovo“. 

    Ko nam je tu kako pomogao, šta smo kome obećali i koliko se angažovali, uopšte nije bitno — ostaje upisano da je proces legitimizacije statusa „republike Kosovo“ u međunarodnim odnosima 2018. godine postao reverzibilan. 

    To Makronovu administraciju mnogo nervira. A nervira ih i to što će biti još sličnih odluka. Poseta Makrona Beogradu taj proces neće zaustaviti, a tek neće nikako uticati na stvari srednjoročnog i dugoročnog karaktera. 

    Kasno Makron „u Beograd stiže“. Osim ako ne želi da vidi Kalemegdan uz našeg šarmantnog vodiča koji će mu lepo objasniti: „Znači Kale, znači brdo“. Odatle i ona zastava u Notr Damu. Zastava koja ni po jednom kriterijumu tamo ne sme da bude.

    Međutim, ono o čemu u ovom trenutku ne razmišljaju niti u Parizu, niti u Beogradu, jeste da prisustvo predsednika Srbije događaju šalje i poruku za budućnost. 

    Današnji Pariz se stidi savezništva sa Srbijom. Pariski mondijalisti nas preziru. Nije to više ona Francuska Rajmonda Poenkarea, Aristida Brijana, Žorža Klemansoa, Šarla de Gola. 

    Ovo je neka druga Francuska, koja se odriče ne samo savezništva sa Srbijom, već i značajnijih stvari iz svoje istorije, odriče se i dela svoje kulturne baštine, tradicije, svojih korena. 

    Zato su tako lako i tako srdačno podržali sav onaj polusvet, predstavljen dilerima narkotika i trgovcima ljudskim organima i 1999. i 2008. godine. Zato su spremni da falsifikuju istoriju. 

    Mi tu istoriju baštinimo. Ne odričemo se ničega. Jer je upravo ta istorija, sa tim ljudima, gradila Evropu. Branila najsvetlije i najsvetije vrednosti.

    Oni ruše Evropu, nama je stalo da se sačuva. Oni su sa strategijom unijaćenja i dogmom unijatstva sve relativizovali do krajnjih granica, za njih je sve isto. 

    Mi želimo da ostanemo na svome, da očuvamo identitet zahvaljujući kojem ćemo biti prepoznati u svetu.

    Njihova politika jačanja EU sprovodi se preko rastakanja evropskih istorijskih naroda, uz formiranje hiljada hibridnih nacija. Zato su njima „Kosovari“ današnji saveznici, kao i „Republika Titograd“, kao i Severnomakedonci. 

    Mi smo na drugoj strani. Zato što znamo da takva politika donosi strašan nemir za celokupan Stari kontinent. 

    To će se završiti u potpunom haosu, u političkom smislu podsećati na pojedine scene iz Tridesetogodišnjeg rata. I zbog toga im ne smemo dozvoliti da za svoj cilj zloupotrebe i stogodišnjicu Prvog svetskog rata. Ne smemo pristati da događaj prođe bez nas. 

    EU zastave na vetru iza bez saobraćajnog znaka ispred sedišta EU u Briselu.
    © AP Photo / Virginia Mayo

    Samo prisustvo predsednika Srbije, države koju očigledno i dalje tretiraju kao „genocidnu tvorevinu“, šalje im jasnu poruku da falsifikovanje neće proći. 

    I to nema apsolutno nikakve veze sa tim ko je na čelu Srbije. Već sa Srbijom kao državom i Srbima kao narodom. 

    Otuda i Putin u Notr Damu. Neće ni Rusija ni Rusi da pristanu na to. Svesni su da bi uspeh falsifikatora proizveo krupne posledice po evropsku civilizaciju. 

    Možda će na kraju tako i biti. Možda će na kraju Evropa (ponovo) postati objekat geopolitike, deliće je drugi po interesnim sferama, a ne subjekat međunarodnih odnosa, zaseban pol u svetskoj politici.

    Takav razvoj situacije ne treba isključivati i poprilično je jasno kako bi se u tim okolnostima mi postavili. Nema tu puno mudrosti. Ali, u ovoj fazi, logičnije je da pokušamo sa spasavanjem onoga što se spasiti može. 

    Ne „nadnacionalne EU“, već istorijske Evrope, kojoj pravoslavni narodi ne samo geografski pripadaju, već žele da imaju i značajnu ulogu u oblikovanju evropske politike i osiguravanju kontinentalne bezbednosti. Da bi se izbegle posledice i decenije pretećeg haosa. 

    Za to su nam, naravno, potrebni saveznici i u zapadnoevropskim zemljama. I u Parizu. Ovakvim pristupom, mi ih tražimo. Šaljemo im poruku da se na nas u budućnosti mogu osloniti.

    Makron nas je uvredio. Pariski mondijalisti žele da nas ponize. Teško nam pada, ali i to je deo igre. Isto kao što je deo igre i jednostavna konstatacija da će biti politike i posle Makrona. Isto kao što će biti politike i pošto unijatski projekat konačno propadne. Na dobrom je putu da propadne. A onda će doći računi na naplatu. Kako na kontinentalnom, tako i na regionalnom nivou. 

    Istorijski narodi će preživeti. Oni će nastaviti da pišu istoriju. A šta će biti sa hibridnim nacijama i državolikim tvorevinama ograničenog suvereniteta? 

    To ćemo tek videti…

    Tagovi:
    Emanuel Makron, Aleksandar Vučić, Kosovo i Metohija, Francuska, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga