14:01 12 Decembar 2018
Slušajte Sputnik
    Kerčki moreuz

    Kriza u Ukrajini mogla bi da se pretvori u novu američku noćnu moru

    Press-služba pograničnogo upravleniя FSB RF po Respublike Krыm
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Dušan Proroković
    41910

    U određenoj meri, situacija u Ukrajini podseća na sliku iz Sirije od pre dve godine. Amerikanci su sasvim pogrešno procenili i snagu saveznika na terenu i okolnosti u okruženju. Naposletku, to ih je koštalo vojnog poraza i političkog gubitka Erdogana i iznedrilo sasvim novo pozicioniranje Turske na Bliskom istoku.

    Sada bi se valjalo setiti one basne o vuku i čobaninu. Dva puta je čobanin dozivao seljake plašeći ih vukom, iako od vuka nije bilo ni traga ni glasa. Treći put kada se vuk pojavio, na čobaninovu uzbunu niko se nije odazvao.

    Dr Dušan Proroković
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Dr Dušan Proroković

    Petro Porošenko je već najmanje dva puta alarmirao zapadnu javnost pričama o „ruskoj agresiji“, dovodeći bilateralne odnose sa Moskvom do usijanja. I oba puta se palila ogromna zapadna politička i propagandna mašinerija, prateći zvanični Kijev i preteći Moskvi.

    Drugi put se to upravo dogodilo, posle incidenata u Kerčkom moreuzu i uvođenja „delimičnog ratnog stanja“. Mnogi uvek i svuda vide „američke prste“ i zato tumače kako Porošenko ništa ne preduzima bez konsultacija sa Vašingtonom. Tako bi, prema ovoj školi mišljenja, trebalo shvatiti i poslednje aktivnosti.

    Nesumnjivo, „američki prsti“ su duboko u „ukrajinskom testu“, a ima i logike u pretpostavkama da bi Amerikancima neka nova radikalizacija u Donbasu dodatno pomogla.

    Sa jedne strane, Rusima bi to suzilo manevarski prostor za delovanje u Siriji, sa druge strane, EU bi morala da odustane od svake pomisli na formiranje evropskih oružanih snaga.

    Akceleracija ukrajinske krize donekle predstavlja i interes SAD. Međutim, to je za Amerikance i svojevrsna noćna mora. Ko će da iznese tu krizu? Na koga da se oslone u Kijevu? Šta mogu biti realni i ostvarljivi ciljevi?

    U određenoj meri, situacija u Ukrajini podseća na sliku iz Sirije od pre dve godine. Amerikanci su sasvim pogrešno procenili i snagu saveznika na terenu i okolnosti u okruženju. Naposletku, to ih je koštalo vojnog poraza i političkog gubitka Erdogana i iznedrilo sasvim novo pozicioniranje Turske na Bliskom istoku.

    Loše procene u Ukrajini mogu Amerikance koštati isto koliko im mogu i koristiti. Mogu, na primer, naterati Rusiju i Nemačku na novo zbližavanje, koje bi se proširilo posle uspešno završenog projekta „Severni tok“. Ni Berlinu ni Moskvi ne treba nova eskalacija, nije im u interesu da oštrijeg sukobljavanja u Donbasu ponovo bude. To je sve u domenu spekulacija, ne i prognoza sa značajnim procentom ostvarenja. A u rat niko ne kreće vođen spekulacijama, već jasnim ciljevima i planovima.

    Šta je cilj poslednje provokacije u Kerču? Šta je plan koji treba slediti? Da se Rusija uvuče u rat? To je smešno. Da se pronađe povod za ofanzivu protiv Donbasa? Teško ostvarivo. Da se prekinu diplomatski odnosi Kijeva sa Moskvom? Možda, ali niti su očigledni efekti toga za Ukrajinu, niti bi bilo moguće dalje govoriti o Minskom procesu, pošto je Rusija potpisnica.

    A šta ako više nema Minskog procesa? Rat? Prekrajanje granica?

    NATO je, naravno, deklarativno podržao Kijev, ali je teško saglasiti se sa tvrdnjama da iza celog ovog incidenta stoji NATO. Pre bi se reklo da je inicijator Porošenko, uz asistiranje niza inostranih saveznika i lobista. Ovo potvrđuju i dešavanja iz ukrajinske Rade, kada se raspravljalo o uvođenju ratnog stanja. Opšte saglasnosti poslanika da to treba učiniti odmah i na celoj teritoriji zemlje nije bilo. Naposletku, uvedeno je u deset pograničnih oblasti, oročeno na mesec dana. Da ovo nije iz Porošenkove glave, već iz značajnijih centara moći, bila bi doneta jednoglasna odluka, za teritoriju cele države, do daljeg.

    Porošenko manipuliše krizom, imajući pre svega u vidu predstojeće izbore. Njegov rejting je katastrofalan, u pojedinim istraživanja je čak četvrti, i posmatrano iz današnjeg ugla, drugi krug je za njega misaona imenica. Glavni favoriti su Timošenkova i Bojko, tu je negde i Hricenko, bivši ministar odbrane, a iz pozadine se priključuje i Zelenski.

    Čak i kada bi se nekim slučajem našao u drugom krugu, Porošenko ne bi mogao da pobedi bilo kojeg od tri navedena suparnika. Njemu je radikalizacija očajnički potrebna. Silazak sa vlasti za njega neće značiti samo gubitak funkcije, već i brojne optužbe za korupciju uz istorijsko knjiženje svih neuspeha od Evromajdana do danas — na njegov lični konto.

    Otići će sa vlasti ne samo poražen, već i ponižen, kao prokazani krivac za sve nedaće koje su Ukrajinu zadesile. Za „kijevski mejnstrim“ biće kriv tu negde koliko i „zli Rusi“. Ko zna, možda ga neko optuži i da je „radio za Ruse“. Zato je u predsedničkom kabinetu razmišljano o ovakvim provokacijama još ranije, tokom održavanja Svetskog prvenstva u Rusiji.

    Predsednik SAD Donald Tramp
    © Sputnik / Vladimir Astapkovič

    Međutim, ono što se previđa jeste da za kontinentalnu bezbednost ima i važnijih stvari od predsedničkih izbora u Ukrajini.

    Evropa je usred nekoliko velikih kriza, političke turbulencije su prilične, budući ishodi krajnje neizvesni. Po inerciji, dosad su Porošenkove akcije protiv Rusije automatski podržavane, ali je činjenica i sve slabijim pratećim merama.

    Jednostavno, ne može se na svakih godinu dana „počinjati veliki rat protiv Rusije“ i na sav glas drečati kako „dolazi vuk“. Između ostalog i zato što kada vuk stvarno bude pred vratima, u Briselu više niko neće poverovati u takva upozorenja iz Kijeva.

    Posmatrajući sve iz unutrašnjeg ugla, (zlo)upotrebljavajući krizu u predizborne svrhe, Porošenko je potrošio gotovo sve „ukrajinske kredite“. I po svoj prilici, raskrčmiće i preostale do 31. marta. Tako da njegovom nasledniku (ili verovatnije — naslednici) neće ostati mnogo prostora za snalaženje i osmišljavanje nekog novog originalnog plana.

    Jednostavno, ili će se krenuti u realizaciju Minskih dogovora, uz velike ustupke Donjecku i Lugansku (uključujući široku regionalnu autonomiju) ili u totalni rat za Donbas. Na ovo prvo Kijev će nagovarati EU, na ovo drugo deo „vašingtonske močvare“, delom zbog „istorijskih ciljeva“, a delom i da bi sabotirali Trampa tokom njegove predizborne kampanje za drugi predsednički mandat.

    Šta god bude izabrano — kajaće se. Jer dobrih rešenja odavno više nema. To pokazuje i postojeće stanje i poslednja Porošenkova akcija. Kao i prvi znaci umora političke publike na Zapadu od stalnih upozorenja da „dolazi ruski vuk“.

    Tagovi:
    SAD, Ukrajina, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga