09:55 23 Jul 2019
Slušajte Sputnik
    Kosovo

    I ove godine u Prizrenu! Kneževu večeru neće zameniti Trampova večera

    CC0 / pixabay
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Predrag Vasiljević
    41476

    Pojurili su Amerikanci da blickrigom reše kosovsko pitanje. Na zor. Na silu. Osiono i nemilosrdno. To dokazuje da smo od rešenja dalje nego ikad pre.

    Tako su nam na kraju 2018. stigle dve vašingtonske poruke koje najavljuju furioznu diplomatsku akciju Amerike.

    Prvo je, niko drugi, do predsednik SAD, izrazio spremnost da bude domaćin ceremonije u Beloj kući na kojoj bi Aleksandar Vučić i Hašim Tači praktično proslavili „istorijski sporazum“.

    Školski primer narodne umotvorine: Tramp pravi ražanj, dok zec još trčkara po šumi.

    Dakle, marketing bez suštine. Gostoprimstvo predsednika SAD i njegova spremnost da primi za trpezu Tačija i Vučića apsolutno igra samo na nivou jeftinog trika. Američka patka.

    Trebalo bi valjda svim Srbima da laska što bi njihov predsednik mogao da zasedne za sofru usred Bele kuće. Trebalo je sve da nas ushiti Trampov poziv na ceremoniju, a pritom da ne znamo nijedno slovo sadržine tog „dogovora“.

    Takav potcenjivački stav Bele kuće liči na odnos gori nego prema nekoj „banana koloniji“. Otprilike, „samo vi dođite kod mene, lako ćemo se dogovoriti“. Pa to sam ja, vaš „Tramp Srbin“!?

    A reč je o istorijskom, sada već viševekovnom konfliktu Srba i Albanaca. O pitanju zbog koga je Srbija bombardovana i razarana. Reč je suštinskom i najzamršenijem nacionalnom izazovu ove zemlje.

    To ne rešava jedna vašingtonska večerica, bez obzira koliko je balkanski dogovor potreban Trampu, da bi uklonio bar jednu glavobolju.

    Posle predsednika, sličnu poruku uputio je i ambasador Amerike iz Prištine, koji je rekao da 2019. godine „mora da se reši kosovsko pitanje“.

    Pazite na formulaciju: „Mora“!

    Da paradoks bude grandiozan, pobrinula se sama realnost.

    Beograd i Priština nisu bili u gorim odnosima još od 2010. i prvih briselskih sporazuma.

    Priština je formirala paravojsku uz podršku Amerike, a uz tiho protivljenje NATO-a i EU. Priština je uvela stoprocentne carine na svu robu iz unutrašnje Srbije, uz protivljenje čitavog sveta.

    I na kraju, a na početku 2019, u kojoj bi trebalo da dođe do dogovora — Priština je ukinula granice sa Albanijom.

    Znači, Beograd već priznaje da plan o razgraničenju Srba i Albanaca nije dobio podršku ni sveta ni domaće javnosti, a Kosovo i Albanija ruše granice.

    Za to vreme, čini se da se Srbi sve više razgraničavaju. Ali između sebe.

    Razgraničavaju se nemilosrdnim političkim bitkama.

    Razgraničavaju se na ulicama u medijima.

    Razgraničavaju se po sve zloslutnijim društvenim mrežama.

    Razgraničavaju se svakodnevnim odvratnim pretnjama, nasiljem, poganim optužbama.

    Razgraničavaju se totalitarnim porukama sa svih strana — il‘ si s nama ili protiv nas.

    Razgraničavaju se, kako u Beogradu, tako u Banjaluci.

    I u takvim uslovima, razgraničeni, čekamo američki plan za Kosovo koje više nema granicu sa Albanijom.

    U uslovima totalnog političkog kolapsa koji preti da ponovo zapali region, Amerikanci pritiskaju na „istorijski dogovor“, koji bi jednim potezom rešio sve. Uzimaju stvari u svoje ruke. Ne zanima ih EU. Ne zanima ih niko.

    Cela ova postavka mogla bi da dovede do pesimističkog zaključka da je Srbija zrela da popusti pred namerama Amerike, za koju znamo da je najveći promoter kosovske nezavisnosti na svetu.

    Ali neće to ići glatko. Ne treba nasedati na blef.

    Jer stvari su u suštini jednostavne.

    Nikakav dogovor se ne može postići tokom 2019. godine jer se Srbiji i ne nudi ništa osim — poniženja.

    A verujemo da na takvo poniženje, koje podrazumeva možda čak i odricanje od dela Juga Srbije u zamenu za par mesnih zajednica na Severu Kosova (o čemu se spekuliše po diplomatskim kuloarima kao o američkom planu za priznavanje nezavisnog Kosova), ne bi pristao niko ko u budućnosti ovde želi da se bavi politikom. Ni u vlasti ni u opoziciji.

    Mnogo je teže i jače pitanje Kosova za Srbe nego što na prvi pogled izgleda.

    I mnogo je danas jača podrška Rusije Srbiji nego u vremenima kada smo morali da prihvatamo i ucene koje su udaljavale Kosovo od matice.

    Niko danas ne može ni da nam preti ni da nas „nagradi“ da bismo morali opijeni i omađijani da, kao hipnotisani, prilazimo mirisu Trampove rerne. 

    Verujemo da će upravo tu poziciju Srbije, da ne odustaje od Rezolucije 1244 i svojih vitalnih istorijskih interesa, učvrstiti i predsednik Vladimir Putin sredinom januara u Beogradu.

    I naravno, tokom 2019. ne smemo da zaboravimo: Srbija je uvek u Prizrenu. Dogodine i ove godine. Oduvek i zauvek.

    I da kneževu večeru ne može zameniti Trampova večera.

    Tagovi:
    Kneževa večera, Tramp, Kosovo i Metohija, SAD
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga