15:18 21 April 2019
Slušajte Sputnik
    Veliko crveno dugme

    Kriza već traje, preti „velika eksplozija“

    © Depositphotos / Andrey Popov
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Dušan Proroković
    0 1364

    Prethodnih nedelja se poprilično pisalo o tome kako nam preti kriza, očekuju se pritisci, biće novih uslovljavanja. Katastrofalno loša procena. Ne, nama ne preti kriza! Mi se nalazimo usred krize, matica nas je sve već ponela u nepredvidive brzake i pitanje je na koju i kakvu obalu nas može izbaciti.

    Ne, ne postadosmo gluvlji i žuti, Baš ista reč nas kô i pre prene,

    Naši su kô i pre tamni kaputi, i ne vole nas iste žene.

    Opet nam igra – vremena davna, u amfitetarima i samoći,

    I isti fenjeri svetle nad nama, kao uzvični znaci noći.

    Josif Brodski, „Za dve godine“

     

    Sivilo sovjetske svakodnevice, oličeno u političkoj monotoniji uzrokovanoj potrošenošću ideološke matrice i ekonomskoj stagnaciji koju je karakterisalo sve očiglednije zaostajanje za integrisanim zapadnim privrednim sistemom, Josif Brodski je opisao pesmom „Za dve godine“. Dve godine ranije sve je bilo isto, dve godine kasnije sve će biti isto. Mogao je potonji dobitnik Nobelove nagrade za književnost nasloviti poemu i „Za dvadeset godina“. Nije, zato što je verovao da taj sistem ne može poživeti još dve decenije.

    Zbog te vere je bio hapšen i proganjan. Nasuprot velikim idealima, krupnim rečima o svetskom proletarijatu, večitoj klasnoj borbi, bitkama koje su protiv „imperijalističkih SAD“ vojevane na svim frontovima, od Kube, preko Palestine, do Avganistana, unutar komunističkog sveta sve se više uočavala ozbiljna kriza. Nedostatak rešenja kompenzovan je preteranom agresivnošću, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu.

    „Nesretni događaji“ su sustizali jedan drugog, dok se sve nije završilo ishitrenim raspuštanjem Istočnog bloka i dogovornim raspadom Sovjetskog Saveza. Krize u političkim sistemima, bilo nacionalnim, regionalnim ili onom globalnom su uvek takve: dugo se „krčkaju“, počinju zbog već poznatih problema i to onda kada postane jasno da održivih rešenja nema na vidiku, intenziviraju ih iznenadne i neočekivane pojave, a kulminiraju neočekivanim ishodima. Ovo treba imati u vidu kada govorimo o razvoju situacije na Balkanu tokom 2019. godine. Samim tim i kada govorimo o stanju u Srbiji.

    Prethodnih nedelja se poprilično pisalo o tome kako nam preti kriza, očekuju se pritisci, biće novih uslovljavanja. Katastrofalno loša procena. Ne, nama ne preti kriza! Mi se nalazimo usred krize, matica nas je sve već ponela u nepredvidive brzake i pitanje je na koju i kakvu obalu nas može izbaciti. O krizi je trebalo razmišljati pre dve godine, ali je tada svaka polemika na ovu temu vešto izbegavana.

    Ili je u startu dezavuisana. Anticipiranje budućeg razvoja regionalnih odnosa za Srbiju je važnije nego za ostale balkanske države. Živimo u vanrednom stanju, sa jednostranom odlukom kosovskih Albanaca, uz kontinualne pretnje ključnih zapadnih država. Okretati glavu od onoga što se uočavalo bilo je neodgovorno. Jer, „balkanska kriza“ se dugo „krčkala“, SAD su uz pomoć EU upravljale određenim događajima, usmeravale regionalnu bezbednost, ali je istovremeno ostalo i poprilično otvorenih problema. Od međuetničkih odnosa unutar BiH i Makedonije, preko „kosovskog čvora“, do sporog ekonomskog rasta i hroničnog nedostatka strateških investicija. O Balkanu se mnogo pričalo, ali se o njemu malo brinulo.

    Otuda i sve hrabriji potezi Rusije, Kine i Turske, jačanje njihovog uticaja u regionu, kao i postepeno istiskivanje do tada neprikosnovenih SAD i EU. Istovremeno, delimično SAD — načete velikim preispitivanjem o budućoj ulozi u svetu, a pogotovo EU, kojoj preti brzo pucanje po svim šavovima, zbog unutrašnjih problema sve manje pažnje posvećuju Balkanu. To je za njih trećerazredno pitanje, pa se ovim prostorom i bave trećeligaški igrači. Rezultat svega je da evroperspektiva, taj veliki ideal iza kojeg slede krupne reči o ekonomskom rastu, blagostanju i socijalnoj sigurnosti, više ne postoji.

    Bugarska, Rumunija i Hrvatska su punopravne članice EU, a teško je braniti tezu da su nekakve benefite od tog statusa stekli. Oni koji su samo kandidati na putu ka članstvu od celog tog procesa su još manje dobili. I više neće dobiti ništa. Evro-svakodnevica je zaličila na sovjetsku svakodnevicu iz sedamdesetih godina: potrošena je ideološka matrica, ko još veruje u sve to što se kao vrednosni obrazac nudi; nastupilo je vreme ekonomske stagnacije, gubljenje trke od sve impulsivnijih udara „azijskih privrednih tigrova“.

    Dve godine ranije sve je bilo isto, što se njih tiče, kao što bi to bilo i za naredne dve. Nedostatak rešenja kompenzuje se nametanjem odluka, poput „severnomakedonizacije“ BJR Makedonije ili uguravanja Crne Gore u NATO protivno volji većine stanovnika, ali i upornim insistiranjem na učlanjenju tzv. Republike Kosovo u UN i destrukcijom dejtonskog okvira za BiH. Ipak, ovo nametanje uz prateću agresivnost samo je odraz nemoći, jednako kao što je to bio slučaj i sa Sovjetskim savezom od početka osamdesetih. To neće „držati vodu“ ni na srednji rok, kamoli da predstavlja „istorijska rešenja“.

    U kombinaciji eksternih faktora, koje oličavaju EU – svakodnevica i NATO – agresivnost, te domaćih činilaca – konfuzne politike koja se po inerciji kreće po projektovanim EU i NATO šinama, kriza će se nastaviti sve dok ne dođe do logičnog završetka: seriji implozija uzrokovanih nagomilanim nezadovoljstvom građana i jednom velikom eksplozijom koja može nastati u nekoj od zoni razgraničenja konfliktnih zajednica. Kandidata za ovo drugo je nekoliko. Ovo prvo je već počelo. Povodi su različiti, ali se protestuje u Bukureštu, Beogradu, Tirani i Banjaluci. Sporadično i u Skoplju, nešto ređe u Podgorici. I toga će tek biti.

    Rešenje svakako postoji, iako se u traganju za njim kasni. Za početak, neophodno je nastupati jasno i nedvosmislenim porukama smanjivati konfuziju koju proizvode EU i NATO. Tražiti od građana podršku za doslednu politiku, a ne za parole. U tom kontekstu je neophodno preduzimati recipročne mere prema svima. Reciprocitet je „majka diplomatije“. Pa neka se ljute u Briselu koliko hoće.

    A kada smo već kod Brisela, i tu se da nešto poraditi. Jer, moraju se razlikovati prijatelji od neprijatelja. EU nam nije prijatelj, NATO je to još manje, samim tim ni vodeće zemlje ovih saveza. To što moramo da ih trpimo, ne znači i da ih možemo voleti, ili od njih očekivati objektivnost. Prijatelji su na drugim stranama. Sa njima ćemo raditi, usaglašavati stavove, projektovati rešenja.

    I to prijateljstvo učvrstiti činjenjem određenih simboličnih ustupaka ako je neophodno. I ovom nizu bi se moglo mnogo toga dodati, isto kao što bi se spomenuto dalo razraditi. Ali važno je podvući da je ta trasa jedina moguća. Sve ostalo predstavlja nastavak agonije. Podsticanje implozije ili pokazivanje slabosti i umora koji će prizvati eksploziju. Kriza uveliko traje, da bi se u njoj snašli neophodno je najpre realno sagledati okolnosti i ne praviti se da je sve u redu.

    Tagovi:
    kriza, Rusija, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga