19:08 19 April 2019
Slušajte Sputnik
    Sveti Sava

    Otkrivamo: Kako je Krmčija Svetog Save završila u Zagrebu i može li Srbija da je vrati

    © Foto : Ivana Antić
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Sandra Čerin
    0 246

    Povraćaj Ilovičke krmčije, najstarijeg sačuvanog prepisa Nomokanona Svetog Save, koji se nalazi u Hrvatskoj akademiji znanosti i umetnosti (HAZU), moguće je ostvariti simboličnim gestom dobre međudržavne saradnje, kažu za Sputnjik u Ministarstvu kulture Republike Srbije.

    Zakonopravilo ili Krmčija, odnosno Zbirka prvih građanskih i crkvenih spisa koje je Sveti Sava zajedno sa svojim učenicima skupljao, regulisalo je veoma veliku oblast društvenih odnosa. Imalo je 70 glava — 6 uvodnih, 44 crkvenog prava i 20 svetovnog prava.

    Pokret za obnovu Kraljevine Srbije pokrenuo je inicijativu da se utvrdi gde se nalazi i u Srbiju vrati jedan od najvrednijih dokumenata naše istorije, a predlog da se država i crkva ujedine i zajednički zatraže nazad vrednu srpsku baštinu upućen je Vladi Srbije i Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

    Da se prvi srpski pravni akt nalazi u Arhivu Hrvatske akademije znanosti i umetnosti (HAZU) potvrdila je Tanjugu Ivana Burnać iz Arhiva HAZU. Ona je navela da je zaveden u inventaru kodeksa Arhiva HAZU pod oznakom „III c 9 Krmčija ilovička iz god. 1262, srp. redakcija, list. 399 u 4. Zapis iz 1262“.

    O proceduri povraćaja ovog važnog srednjovekovnog dokumenta Sputnjik je razgovarao sa Danijelom Vanušić, pomoćnicom ministra kulture za kulturno nasleđe Republike Srbije.

    Naša sagovornica objašnjava da je kod pokretanja procedura vraćanja artefakata za koje znamo da su na neki način deo našeg kulturnog blaga, a koji se nalaze izvan granica Srbije, vrlo važno da postoje osnove, odnosno čvrsti dokazi o vlasništvu, to jest po kom osnovu se predmeti nalaze u određenoj zemlji.

    Kako navodi, ukoliko je reč o nelegalnom posedovanju ili se zna da predmet potiče iz krivičnog dela, može se primeniti institucionalni povraćaj kulturnih dobara na osnovu Konvencije o merama zabrane i sprečavanja nedozvoljenog uvoza, izvoza i prenosa vlasništva kulturnih dobara, koja je doneta u Parizu 1970. godine, a koje je naša država takođe potpisnica.

    „To praktično znači da moramo da identifikujemo predmet koji nedostaje, da imamo dokaz da je on bio naše vlasništvo, kao i da se utvrdi protivpravnost prisvajanja, odnosno da je taj predmet krađom, pljačkom ili ratnim zločinom dospeo kod sadašnjeg vlasnika. To su osnove koje moramo da imamo da bismo mogli da pokrenemo neki postupak, bilo da se radi o ratnoj odšteti, restitucioni zahtev Komisije za povraćaj ili neki drugi osnov, i naravno onda se pokreće to pitanje i to preko Ministarstva spoljnih poslova, odnosno diplomatskim putem preko diplomatskih kancelarija“, objašnjava Vanušićeva.

    Što se tiče povraćaja ilovičkog prepisa, nomokanona ili Zakonopravila Svetog Save, nastavlja sagovornica Sputnjika, zna se da je rukopis nastao 1262. godine u manastiru Svetog arhanđela Mihajla na Ilovici, koji je u to vreme bio sedište Zetske episkopije.

    „Ovaj rukopis pisan je na pergamentu, ima 400 listova i najstariji je od jedanaest danas sačuvanih prepisa, budući da protograf nije sačuvan. Na osnovu ovih poznatih i raspoloživih činjenica može da se pokuša da se, na neki način, utvrdi kretanje, odnosno ’životni put‘ samog predmeta, ali je to kada se radi o rukopisima nastalim u srednjem veku veoma nezgodno iz razloga što njihovo istorijsko trajanje bilo dugo i nemoguće je rekonstruisati sve činjenice koje su pratile prenos vlasništva ili put ovog predmeta“, ukazuje Danijela Vanušić.

    Prema njenim rečima, na osnovu dosadašnjeg istraživanja vezanog za Ilovički prepis, zna se da se rukopis nalazi u današnjoj Hrvatskoj akademiji znanosti i umetnosti (HAZU) odnosno nekadašnjoj Jugoslovenskoj akademiji znanosti i umetnost (JAZU).

    Takođe, dodaje Vanušićeva, poznato je da je rukopis tamo dospeo najkasnije do 1867. godine i to sa ostatkom zbirke austrijskog diplomate, hrvatskog književnika i pravnika Antuna Mihanovića.

    „Mihanović je po obrazovanju bio pravnik i filozof, ali je 22 godine proveo u austrougarskoj diplomatiji. Kao visokoobrazovan čovek sa razvijenom kulturnom svešću, on je za života sakupljao posebno vredne slovenske rukopise i to najviše na prostoru današnje Makedonije. S obzirom na to da je tokom svoje duge diplomatske karijere bio i austrijski konzul u Solunu, a poznato je da je Ilovički prepis vek i po pre toga bio u Skoplju i u Markovom manastiru kod Skoplja, pretpostavlja se da je Mihanović tu došao u njegov posed, ali na osnovu danas raspoloživih činjenica nije moguće tvrditi pod kakvim okolnostima“, kaže Vanušićeva.

    Kako kaže, posle Mihanovićeve smrti 1861. godine svi rukopisi iz njegove lične kolekcije su dospeli u JAZU.

    „U slučaju kao što je ovaj, kada nema sačuvane dokumentacije koja bi sa sigurnošću potvrdila prethodno vlasništvo određenog kulturnog dobra, pitanje povraćaja moguće je ostvariti simboličnim gestom dobre međudržavne saradnje, kao što je, recimo, poslednji slučaj dogovora o povraćaju rukopisa lista iz Miroslavljevog jevanđelja“, objašnjava pomoćnica ministra kulture Republike Srbije.

    Ona dodaje da ne treba zanemariti jednu takođe važnu činjenicu — da povraćaj nije jedini način staranja o kulturnim dobrima.

    „Veoma je važno da se kulturno dobro čuva u dobrim uslovima i da je dostupno našim istraživačima, kao i širokoj javnosti“, zaključuje Danijela Vanušić za Sputnjik.

    Tagovi:
    Krmčija, Sveti Sava
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga