17:25 22 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Nestali sa Kosova

    Sistematsko ubijanje pravde: Ko je kriv za srpske žrtve u Hrvatskoj i na KiM (video)

    © AP Photo / Darko Vojinovic
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    2473
    Pratite nas

    Kosovski Albanci su bili najbolji učenici Hrvata. Oni su kopirali njihovu matricu i kad su činili zločine nad Srbima i danas kad po tajnim optužnicama hapse nevine Srbe, slažu se profesor Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici Duško Čelić i dr Milan Gulić sa Instituta za savremenu istoriju.

    Zločini nad Srbima u Hrvatskoj i na KiM su sabrani u upravo objavljenoj knjizi u izdanju Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih, ubijenih i poginulih lica sa prostora bivše Jugoslavije, čiji su priređivači Dragan Pjevač, predsednik Upravnog odbora Koordinacije, i dr Čelić.

    „Cilj knjige je da srpsku javnost podsetimo na te strašne zločine, preko kojih smo često olako prelazili“, kaže Čelić za Sputnjik, ukazujući na to da između zločina počinjenih nad Srbima u Hrvatskoj i na Kosmetu postoje brojne paralele.

    Prema Gulićevim rečima, ambicija knjige nije da bude konačni sud već da podstakne na nova istraživanja. Kad je reč o Srbima u Hrvatskoj, on ističe da je to verovatno „najstradalnija populacija“, pri čemu je „deklarativno zaboravljena“, za razliku od Srba na KiM.

    „Srbe u Hrvatskoj ne pominje niko. Oni su potpuno odbačena populacija koja se posmatra kao strano telo u Hrvatskoj, a sa podozrenjem ovde. Pitanje je koliko je pozicija Srba u Hrvatskoj bila na pravi način percipirana za vreme rata, koliko se za vreme rata govorilo o ovim zločinima i šta prosečni građanin Srbije uopšte zna o tome“, konstatuje sa žaljenjem Gulić. Procenjuje se, kaže, da je za vreme rata u Hrvatskoj stradalo više od 7.000 Srba — samo u operaciji Oluja više od 1.800 ljudi. On posebno ukazuje na ubistva Srba koja su se događala po hrvatskim gradovima pre izbijanja sukoba: „Svi znamo za bitku za Vukovar, a jako malo ljudi zna da su mesecima ranije ubijani građani srpske nacionalnosti, da je čak prvi Srbin ubijen za prvomajski uranak 1991. godine“, priča Gulić, koji je i sam poreklom iz Hrvatske.

    Objašnjavajući kako se dolazilo do materijala za knjigu, dr Čelić navodi da su priređivači nastojali da ukrste više izvora podataka, od onoga što je već objavljeno do svedočenja učesnika, materijala koji su sudski validni, zapisnika sačinjenih pred istražnim sudijama, preko presuda iz Haga ili iz sudova u Prištini. Ističe i da je knjiga jedna vrsta pozivnice svim istraživačima, institucijama, ali i pravosudnim organima jer je tema stradanja Srba bila skrajnuta iz mnogih razloga.

    „Razlozi etičke prirode ne postoje, bez obzira na eventualne pritiske koji su konstantno evidentni kada se posmatra međunarodni faktor. Reč je o jednom delu međunarodne zajednice koja uporno nameće jednostranu sliku i o događajima devedesetih godina. U takvoj jednoj slici, Srbi su bili remetilački faktor, a njihove žrtve su žrtve drugog reda, kolateralne, dok pravda koju te žrtve zahtevaju nije prioritet“, kaže naš sagovornik, koji se nada da će taj diskurs biti promenjen.

    Jasno je, kaže, da sudska i univerzalna pravda često nisu iste, a posebno je kompromitovana haška pravda kad je reč o srpskim žrtvama. To pokazuje i skrivanje i uništavanje dokaza koji bi mogli ići u korist Srbima, dodaje on i navodi primer slučaja Ramuša Haradinaja pred Tribunalom, kada je 19 svedoka umrlo na volšeban način.

    „Takođe, za dokaze o ’žutoj kući‘ znalo se već 2003. godine. Unmik je preduzimao neke istražen radnje te i 2004. godine, da bi 2004. forenzički dokazi bili uništeni. Kako su vršene te forenzičke radnje, to je opet pitanje. Karla del Ponte sa dobrim zakašnjenjem kaže da su aljkavo urađeni poslovi na terenu, a opet dokazi koji su prikupljeni su u Hagu uništeni 2004, o čemu svedoči izveštaj Dika Martija“, podseća Čelić, dodajući da je slučaj „žute kuće“ posebno potenciran u knjizi jer je reč o zločinima najgore vrste koji ne zastarevaju.

    „Nažalost, nema preživelih među žrtvama, ima jedino živih učesnika tog zločinačkog poduhvata. Ali ima svedoka, u knjizi se ne navode njihova imena nego svedok 1, 2, 3… Dakle, postoj mogućnost da se procesiraju ti zločini“, smatra Čelić. On istovremeno ne veruje da će Sud za zločine OVK, tzv. „mali Hag“, imati neke domete u procesiranju osumnjičenih za zločine, s obzirom na prethodna iskustva, ali i na činjenicu da je taj sud „u dubokoj senci politike i više instrument pregovora o KiM nego neka vrsta pravosudne institucije“.

    Gulić se posebno osvrnuo na praksu hrvatskog pravosuđa koje ne procesira odgovorne za zločine čak i kad postoje dokazi. Dodaje i da ne može da veruje da nije bilo dokaza da se podigne optužnica protiv Franje Tuđmana, a podseća i na činjenicu da su trojica hrvatskih generala oslobođena u Hagu jer je politika uplela prste i da su ti ljudi na kraju izašli kao pobednici.

    „To je definitivno za većinu hrvatske javnosti bila potvrda da je vođen pravedni rat protiv srpske agresije. Mogli smo da čujemo da je cilj Haškog tribunala bio pomirenje. Meni se, kao istoričaru, čini da nijedan sud ne sme za cilj imati pomirenje, već kažnjavanje ili oslobađanje. Pomirenje je stvar politike, i ako od samog starta jedan tribunal predstavljate kao sud koji će se baviti pomirenjem, vi ste ga postavili kao politički“, kaže Gulić i dodaje da Hrvatska istovremeno koristi tajne optužnice protiv Srba, koje privodi s ciljem zastrašivanja, a slično sada rade i kosovski Albanci.

    Govoreći o nekažnjivosti zločina počinjenih nad Srbima na KiM, Čelić podseća da je Fljorum Ejupi, koji je osuđen na maksimalnih 40 godina zatvora zbog ubistva više od 20 ljudi u autobusu „Niš ekspresa“, u drugostepenom postupku oslobođen.

    „Potom, tu je proces protiv Haradinaja, koji se odvijao na osnovu dokaza, svedoka Tahira Zemaja, stražara u logoru Lipovac, koji je vodio dnevničke beleške u kojima je sve bilo zapisano. Kad je reč o Hagu, optužnica protiv Miloševića napisana je još tokom trajanja bombardovanja u aprilu, a s druge strane, gde god bi haški istražitelji našli srpske žrtve, ponovo bi ih pokopavali. To sve ukazuje na licemerje međunarodne zajednice, na sistematsko ubijanje pravde kad je reč o Srbima i na ’bildovanje‘ pravde kad je reč o žrtvama drugih nacionalnosti“, kaže na kraju Čelić.

    Tagovi:
    KiM, Hrvatska, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga