04:53 16 Decembar 2019
Slušajte Sputnik
    Bista Slobodana MiloševićaSpomenik Zoranu Đinđiću

    Miloševićevu i Đinđićevu epohu, uz sve razlike, ipak nešto povezuje

    © AFP 2019 / ANDREJ ISAKOVIC © AP Photo /
    1 / 2
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    3483
    Pratite nas

    Od Zapada ništa nismo dobili kada smo ispunjavali sve njegove uslove, kao i onda kada „nekooperativno“ nismo pristajali na ucene. To se vidi kroz epohe Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića, čije se godišnjice smrti obeležavaju ovih dana.

    Sve smo probali, ali ne ide. Kako god se postavili prema takozvanoj međunarodnoj zajednici, odnosno Zapadu, njegov odnos prema Srbiji suštinski se nije promenio. Samo su se promenili metodi protiv nje — od brutalnih do nešto suptilnijih.

    Srbija, kako se ispostavilo, kao da nema pravo da ima svoje interese, osim ako se oni kojim slučajem ne poklope sa ciljevima onih koji vedre i oblače u Briselu, Vašingtonu, Berlinu, Parizu, Londonu…

    Devedesetih godina stav Zapada prema Srbiji oličenoj u vladavini nekooperativnog Slobodana Miloševića bio je takav kakav je i na kraju završio nacionalnim, ekonomskim i državnim slomom, gubitkom teritorija, žrtvama, kolonama izbeglica i na koncu — bombardovanjem posle neprihvatanja ucene sa pregovora o Kosovu u Rambujeu. Ali istina, u mirnodopskim uslovima, ni kooperativnost srpskih vlasti koja je počela 5. oktobra 2000. godine, očigledno, nije donela rezultat.

    Nije pomogao ni pragmatizam koji je posle petooktobarskih promena Zoran Đinđić uveo na srpsku političku scenu, koji su, manje ili više, sledili svi posle njega. Ko bi i mogao i da pobroji kakve smo sve uslove Zapada u međuvremenu ispunjavali.

    Priština
    © AP Photo / Darko Vojinovic

    Svi pohapšeni teroristi albanske OVK su odmah pušteni iz srpskih zatvora, pocepana je SR Jugoslavija, bivši predsednik Slobodan Milošević i gotovo kompletan politički i vojni vrh Srbije su isporučeni Haškom tribunalu, a sve u zamenu za navodno članstvo Srbije u EU. Uz sponzorstvo Zapada dočekali smo samoproglašenu nezavisnost Kosova, na pritisak EU pristali smo da rešavanje kosovskog problema prenesemo iz UN u Brisel, da praktično uspostavimo granične punktove na administrativnoj liniji između centralne Srbije i Kosova i Metohije… I opet, nemamo ni EU dok Zapad još ćuti na nove brutalne planove Albanaca za definitivno cepanje Srbije. I ko zna gde je kraj…

    Neizbežno se postavlja pitanje zašto je u suštinskim državnim pitanjima odnos Zapada prema Srbiji isti i kada uporedimo ova dva potpuno suprotstavljena koncepta koja personifikuju Slobodan Milošević i Zoran Đinđić.

    Objašnjavajući zašto smena Miloševićeve epohe Đinđićevom nije donela tako očekivanu nacionalnu katarzu, istoričar Predrag Marković je bio slikovit. On koji je bio i u DS-u, a sada je u SPS-u, ukazuje najpre na razliku između pozicije Srbije i druge dve balkanske zemlje, Rumunije i Bugarske koje su ušle u EU, a da takoreći nisu ispunile nijedno poglavlje iz Kopenhaških kriterijuma.

    Ali izlazak EU na Crno more i izolacija Rusije bio je tako veliki čin za velike zapadne sile da su oni, naravno, Bugarima i Rumunima progledali kroz prste, objašnjava Marković.

    „Nažalost, mi nemamo Crno more, nemamo više taj strateški položaj da bismo mogli da trgujemo nečim, osim što sada možemo malo da izazivamo Evropu time što imamo dobre odnose sa Rusijom i Kinom. Ali videćemo kolika je pregovaračka snaga tog koketiranja sa ove dve nezapadne sile, koliko to može da se iskoristi na onaj način na koji je to radio Tito i što mu je uspevalo da stalno ucenjuje jedan blok mogućim ustupcima drugom bloku“, kaže sagovornik Sputnjika.

    On smatra da nam je sada pregovaračka pozicija ipak bolja nego devedesetih, ali slabija nego pedesetih i šezdesetih godina.

    Na pitanje šta je to što treba da uradimo, kako da se postavimo da bi bilo šta mogli da isposlujemo, kad ne vredi ni da se tučemo ni da budemo racionalni „partneri“, Marković ukazuje na suštinsku predrasudu oko spoljne politike da je dovoljno biti pametan pa voditi dobru spoljnu politiku.

    „Vrednost država na svetskom tržištu ne zavisi toliko od toga koliko su joj pametne vođe, već koliko su druge stvari u tim državama vredne, kao što su geostrateški položaj, njen prirodni potencijal, veličina“, jasan je ovaj istoričar.

    Srbija sada nije neophodna kao neki nezamenjivi jezičak na vagi, što smo bili u doba Hladnog rata. Da to jesmo, po njegovoj oceni, ne bi se ni postavljalo pitanje nekakve posebne mudrosti.

    „Neki put smo skloni da precenimo Nikolu Pašića jer se njemu 1918. godine otvorila mogućnost da ostvari nešto što godinu dana ranije nije bilo moguće. Naravno, on je bio dovoljno pametan da iskoristi taj prozor koji se otvorio. To se isto desilo Titu 1948. godine, tako da zapravo jedino što mala država može je da oprezno čeka da se otvori taj neki portal koji se povremeno otvara i da se uvuče u neki viši nivo te kompjuterske igrice zvane međunarodna politika“, slikovit je Marković.

    Na konstataciju da to praktično znači da kako god da se postavimo, da li kao Milošević ili kao Đinđić, uprkos različitim posledicama unutar zemlje, mnogo toga i dalje nije u našim rukama kad su u pitanju krupne državne teme, on odgovara potvrdno.

    Poslednjih godina naša država je uradila sve što je mogla, sve međunarodne obaveze smo ispunili, ostavljajući utisak pouzdanog partnera koji poštuje međunarodno pravo i drži se svojih obaveza, napominje sagovornik Sputnjika.

    Ni to, međutim, kao posle petog oktobra, nije bilo dovoljno za takozvanu međunarodnu zajednicu koja, po njegovom viđenju, ima izuzetno veliki problem.

    „Oni su spržili jednu nezavisnu zemlju i uništili su sankcijama i ratom jedno društvo relativnog blagostanja na ivici Evrope i sad treba da priznaju da su potpuno promašili i da je to njihovo čedo od Kosova jedan monstrum“, objašnjava Marković.

    Na pitanje zašto im je stalo do najrazličitijih i najmanjih uslova ako Srbija za njih geopolitički nije toliko zanimljiva, on ukazuje na zablude o briselskoj administraciji.

    „Kad kažete ’oni‘, mislite da ima neka mudra glava u Briselu koja išta razmišlja. Moja radikalna teorija je da niko ništa ne razmišlja u Briselu. To su neke birokrate koje otvore priručnik i kažu ’Poglavlje o proizvodnji ribe‘, kad zatvorite poglavlje možete da proizvedete ribu u obe vaše reke. Brisel je jedna potpuno bezglava organizacija gde niko ništa ne razmišlja. Što se Amerike tiče ona ima strateški interes da se zaplaše potencijalni saveznici Rusije. Prosto, kažu, mi ćemo da pokažemo na vašem primeru šta radimo nekom ko je saveznik Rusije, možda i Kine“, ukazuje Marković.

    I šta nam ostaje u situaciji kada sve dajemo, a ništa ne dobijamo? Ili kad ne damo ništa, pa ipak ništa ne dobijamo?

    „Ostaje da trpimo i da znamo šta ne smemo da damo“, zaključuje sagovornik Sputnjika.

    Slično:

    Nova politika EU: Amerika u istom košu sa Srbijom
    SAD i EU pripremaju strategiju za borbu protiv Rusije na Balkanu
    Dačić: SAD angažovane oko KiM, EU igra dvostruku igru
    Štrahe udario na Makrona: Sve u EU podseća na film „Pirati sa Kariba“
    Balkan ne treba stavljati pred izbor — sa Rusijom ili sa EU
    Uzbuna u EU zbog Balkana: Možda smo precenili Rusiju, a potcenili Kinu
    Tagovi:
    kooperativnost, bombardovanje Srbije, politčko uslovljavanje, nezavisnost Kosova, koncept, Zapad, članstvo u EU, Haški tribunal, Predrag Marković, Zoran Đinđić, Slobodan Milošević, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga