11:52 23 Maj 2019
Slušajte Sputnik

    Različiti su podaci o tome sa koliko je projektila NATO 1999. godine bombardovao Saveznu Republiku Jugoslaviju, a slično je i sa podacima o količini osiromašenog uranijuma koji je korišćen. Ono oko čega nema sumnje jeste da će štetne čestice nastale posle NATO udara ostati da lebde milijardama godina.

    Toksikolog Radomir Kovačević, dugogodišnji načelnik Centra za radiološku zaštitu od jonizujućih i nejonizujućih zračenja, kaže da je NATO dugo negirao da je korišćena municija sa radioaktivnim primesama, među kojima je ključna komponenta urana 238. On ukazuje na to da je NATO na kraju priznao da je ispalio 31.000 projektila, dok su procene naše vojske bile da su ispalili 45.000 do 51.000 projektila istog kalibra.

    „Radio-ekološki monitoring radio je i UNEP, telo Ujedinjenih nacija koje se bavi ispitivanjem radioaktivnosti na celoj planeti. Njihovi izveštaji su najrelevantniji. Bile su tri misije, dve su bile lažne, odnosno nisu bile lažne misije već izveštaji, ali treća misija od 27. oktobra 2001. do 5. novembra 2001. objavila je izveštaj uključujući i naše radove gde smo mi dokazali i pokazali svetu šta su koristili. Više ništa nisu negirali, nije bio samo uran 238, 234, 235, te bitne komponente, nego su bili i plutonijum i masa drugih radionukleida“, objasnio je Kovačević.

    Na pitanje da li urana ima i sada, Kovačević odgovara: „I te kako“. Teritorije na kojima je došlo do neposredne kontaminacije su najugroženije, međutim, u opasnosti su i šira područja, sve dokle su čestice mogle da dopru. To su pokazala i međunarodna istraživanja, objašnjava naš sagovornik.

    Kovačević ističe da nanočestice zbog svoje specifične težine, koja je veoma blizu vazduhu i u korelaciji sa klimatskim faktorima, mogu da oblete čitavu planetu.

    „Prva stvar je bila da 1999. godine dokažemo šta su koristili. Uran ima specifična dejstva i ima toksična i radioaktivna svojstva i već prilikom udarca u tvrde barijere, s obzirom da je piroforan — samozapaljiv, temperatura za nekoliko milisekundi dostiže do 3.000 stepeni. Taj tvrdi metal, čija je specifična težina duplo veća od olova, a toksičnost mnogo veća od žive i drugih teških metala, lako prelazi u volativno stanje i te čestice koje se drobe i padaju na nivo ispod jednog mikrona postaju nanočestice i sa kapima tečnosti u vazduhu stvaraju aerosol i one i dan-danas egzistiraju oko nas“, rekao je Kovačević.

    Ispitivanja koja su domaći timovi radili posle bombardovanja pokazala su da urana ima ne samo u životnoj sredini, već i u flori i fauni — pronađen je u svim biljkama i kod domaćih i divljih životinja. Pronađen je i u ljudima. Ozbiljne posledice možemo očekivati i 25 godina posle bombardovanja.

    „Ne možemo da ignorišemo činjenicu da uran i sve što je oslobođeno ili iz naše industrije koja je razorena ili pak što su oni primenili nema uticaja na strukturu morbiditeta i mortaliteta kod nas“, kazao je Kovačević.

    Uran je praktično večan, njegov poluživot je 4,5 milijardi godina, a život 45 milijardi godina, kaže Kovačević. A šta se dešava kada dospe u organizam?

    „Bilo da se unese respirativno, digestivno, ili na bilo koji drugi način, on ostaje svega dva do 5.000 dana u organizmu i onda nestaje. Organizam se bori, izbacuju ga bubrezi i jetra tako da se dekontaminacija obavlja fiziološkim mehanizmima i on nestaje. Međutim, dva odsto količine ostaje trajno vezano u organizmu i to za skelet, a kada je u skeletu više nema izbacivanja. Stalno ima radioaktivnu emisiju i svoj toksični deo i zato mora da se očekuje sve veći porast hematoloških oboljenja“, rekao je Kovačević.

    Da su vojne operacije NATO-a protiv SR Jugoslavije devastirale životnu sredinu i da će posledice biti dugoročne potvrdio je i Ekološki komitet Saveta Evrope koji je u decembru 2000. godine saopštio da su se posle bombardovanja „dramatično pogoršali“ uslovi u prirodnoj okolini, što će imati dugoročne efekte na zdravlje i kvalitet života budućih generacija. U nacrtu preporuka, Ekološki komitet Parlamentarne skupštine SE je naveo da su „države umešane u te operacije prenebregle međunarodne zakone koji imaju za cilj ograničavanje ekološke štete u oružanim sukobima“.

    A o tome kakve mogu biti ekološke posledice govori municija koju je NATO koristio. Razgradnja osiromašenog uranijuma traje milijardama godina, a kasetne bombe su deset godina posle bombardovanja SRJ zabranjene međunarodnom konvencijom.

    Mnoga opasna hemijska jedinjenja dospela su u vazduh, vodu, zemljište i kroz lance ishrane u žive organizme. Potpukovnik docent dr Saša Bakrač u svom radu „Ekološke posledice NATO bombardovanja Republike Srbije 1999. godine“ je naveo da mnoga od tih jedinjenja imaju teratogeno, kancerogeno i mutageno dejstvo. On smatra da će se posledice ispoljavati na biljni i životinjski svet, ljude i ekosisteme u celini na različite načine dugi niz godina.

    NATO bombardovanjem Republike Srbije 1999. godine višestruko je prekršeno međunarodno ekološko pravo, prekršene su gotovo sve deklaracije i konvencije iz oblasti zaštite životne sredine, navedeno je u radu našeg sagovornika. On je istakao da istraživanje o posledicama bombardovanja moramo najpre uraditi zbog nas samih.

    „Zbog nas koji sada ovde živimo, zbog generacija koje dolaze i zbog onih koji su stradali. Pre svega moramo da znamo koja su nam to kritična mesta i da utvrdimo konkretno stanje, zbog nas, pa onda i da pokažemo ovom kaubojskom svetu koji nas je bombardovao na jedan vrlo nehuman način da zagađenje ne poznaje granice“, naglasio je Bakrač.

    Tema:
    EKSKLUZIVNI VIDEO-SERIJAL: 20 godina od NATO agresije (13)
    Tagovi:
    bombardovanje, NATO, NATO bombardovanje, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga

    Učitaj još video materijala