00:54 19 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Vakcina ilustracija

    Narkomanija bez droge: Kako će se Srbija odbraniti od nove opasne svetske epidemije

    CC0 / Pixabay
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    7354
    Pratite nas

    Skupština Svetske zdravstvene organizacije uvrstila je zavisnost od video-igara među psihička oboljenja. Odnosi se na igranje igrica koje se ne može okarakterisati kao normalno ponašanje, tj. kada osoba provodi po 8 do 10 i više sati svakoga dana vezana za ekran.

    Takve osobe gube ambicije da se bave drugim stvarima, interesovanje za društveni život, zapostavljaju porodicu i prijatelje. Zapostavljaju lične i profesionalne obaveze, pa čak i lične potrebe kao što su higijena, ishrana, hidratacija. Noćima ne spavaju.

    Nedavno samoubistvo dvanaestogodišnjeg dečaka koji je skočio sa sedmog sprata zgrade, a u oproštajnom pismo naveo da se ubio jer mu je majka branila da igra video-igrice, naveo je na razmišljanje naše stručnjake, pre svega psihologe, da skrenu pažnju široj javnosti na ovo oboljenje.

    Specijalista psihijatrije, doktorka Željka Košutić bavi se mladima od 15 do 25 godina u okviru Instituta za mentalno zdravlje, ona je šef Dnevne bolnice za adolescente. Smatra da je neophodno skrenuti pažnju na ovaj problem, jer sve više mladih mnogo više živi u virtuelnom, nego u realnom svetu. Ovisnost od video-igara je kao problem kod mladih ljudi odavno prepoznata i leči se kod nas u Institutu, kaže doktorka Košutić.

    „Nekada postoje grupe koje se bave time, a kada je problem sastavni deo depresivnosti ili nekog drugog psihičkog poremećaja ili socijalne izolacije, onda se leči u Dnevnoj bolnici u okviru osnovnog poremećaja. Ne radi se uvek o zavisnosti od igrica samoj za sebe, to može biti način bežanja od teške porodične situacije, škole, od spoljnih stvari koje su teške za podnošenje, najčešće u okviru depresije“, objašnjava doktorka Košutić.

    Naš eminentni psiholog i porodični psihoterapeut Ljiljana Filipović kaže da se ovaj poremećaj proširio kao epidemija među mladima, ali i među zrelim ljudima. Ona objašnjava da se zavisnost od video-igara tretira kao takozvana zavisnost bez supstance, a leči se kao i ostale bolesti zavisnosti. Kad ne znaju šta će sa sobom, kako da se reše anksioznosti, ti pacijenti igraju igrice, njihovo lečenje je slično lečenju od zavisnosti od droge i alkohola, ističe Filipovićeva.

    „Podjednako je teško i jedno i drugo odvikavanje, zato što ljudi pre svega treba da imaju svest o tome da su zavisni. Na to treba da im ukaže okolina, pre svega njihova porodica. Zatim treba doći do situacije da pristanu na lečenje, jer tu nema druge pomoći — osim lečenja“, ističe Filipovićeva.

    Akcija, ratovi, borbe, nasilje i pucnjava, igrice sa ovakvim sadržajima sve su dostupnije i najmlađima, jer gejmerska industrija ne razmišlja mnogo o zdravlju dece, profit joj je najvažniji. Zato naše sagovornice skreću pažnju na prevenciju. Doktorka Košutić kaže da nisu problem samo igrice, već generalno provođenje vremena na internetu, odnosno društvenim mrežama, koje takođe lako prelazi u zavisnost, jer se pretvara u dominantini vid socijalne komunikacije.

    Terapija za ovakve pacijente u Dnevnoj bolnici na Institutu za mentalno zdravlje je veoma složena, radi se timski, u ekipi su lekari, psiholozi, ali i socijalni radnici.

    „Ovde imaju organizovan ceo dan, različite aktivnosti, korišćenje mobilnog telefona je zabranjeno sve vreme dok su u bolnici. Ispostavilo se da vrlo brzo mnogo manje vremena provode na telefonu. Dakle, bitno je da dete ima organizovan dan, u tom slučaju je interes za igricama manji, ako mu je dosadno, radi isto što i odrasli, prvo što urade, uzmu telefon, idu na internet ili igraju igricu“, ističe Košutićeva.

    Ljiljana Filipović kaže da je najbolji način prevencije roditeljski uvid u to šta deca rade na računaru ili telefonu i koliko dugo. Važno je da se na početku, kada dete počne da koristi kompjuter ili telefon, ograniči vreme korišćenja, jer se neretko sat ili dva provedena uz igrice pretvori u šest, sedam ili osam sati. To često odgovara roditeljima, jer u tempu života 21. veka, nemaju vremena da se preterano bave decom. Koliko god da im je teško, ne treba da dozvole da igrice postanu fokus, centar dečjeg sveta, upozorava Filipovićeva.

    „Savet roditeljima je da detetu nikako ne daju telefon za vreme obroka, da mu nikako ne daju telefon u vreme kada bi mogli da se igraju sa detetom. Jako je važno da se detetu uskraćuje telefon što je više moguće. Ako mu se daje, to mora biti vrlo, vrlo restriktivno i pod vrlo kontrolisanim uslovima“, ističe ona.

    I najbrižniji roditelji koji svaki slobodni trenutak provode sa decom moraju da budu oprezni, pre svega da razmišljaju o tome kakav primer daju deci. Važno je da odraslima poslednja aktivnost pre odlaska na spavanje ne bude listanje po mobilnom telefonu. Provera pošte vodi na internet, a kada ste već tu, možete i da se poigrate pred spavanje.

    Inače, prva evropska klinika za lečenje zavisnosti od igranja kompjuterskih igrica otvorena je prošle godine u Londonu, projekat je finansirala Nacionalna zdravstvena služba, ali i različiti donatori i organizacije.

    Naše sagovornice smatraju da je ovisnost o video-igrama nešto čime i naše društvo mora mnogo više da se pozabavi, posebno prevencijom.

    U tehnološki jednoj od najrazvijenijih zemalja sveta, Južnoj Koreji, zavisnost od interneta postala veliki problem još 2011, kada je i otvorena prva bolnica za odvikavanje.

    Slično:

    Pucnji, vrisci i haos: Uznemirujući snimak sa pokolja na turniru u video-igricama
    Jezivi „Momo“: Nova morbidna igrica osvaja internet, opasnija od „Plavog kita“
    Kad digitalni svet postane stvarni: Sve počinje sa šarenim zekama (video)
    Tagovi:
    odrasli, duševni poremećaj, bolesti zavisnosti, terapija, upozorenje, video igrice, bolest, deca, Institut za mentalno zdravlje, SZO, Ljiljana Filipović, Željka Košutić, Velika Britanija, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga