14:29 22 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Amerikanskiй akter Arnolьd Švarcenegger vo vremя sъemok filьma Krasnaя žara, 1988 god

    Zašto Amerika podseća na Sovjetski Savez uoči raspada? (video)

    © Sputnik / P. Kassin
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    5844
    Pratite nas

    Džulijan Asanž je u britanskom zatvoru dramatično izgubio na težini i bezmalo ostao bez sposobnosti za normalnu komunikaciju. Međutim, to nije i najgore što može da mu se dogodi: zbog novih optužbi u SAD po Zakonu o špijunaži, u slučaju izručenja, preti mu čak i smrtna kazna. Ili, u nešto boljoj varijanti, 175 godina robije.

    U zatvoru „Belmarš“ u Londonu, u „britanskom Gvantanamu“ kako ga često opisuju, osnivač „Vikiliksa“ nalazi se otkako mu je 11. aprila uskraćen azil u Ambasadi Ekvadora. Tada je i uhapšen i momentalno osuđen na 50 nedelja zatvora zbog neodazivanja na poziv londonskog suda.

    Asanž iskazuje „sve simptome povezane s produženom izloženošću psihičkoj torturi“, prenosi „Gardijan“ reči Nilsa Melcera, specijalnog izvestioca Ujedinjenih nacija za ljudska prava, koji ga je nedavno posetio u bolničkom odeljenju zatvora i posle toga uputio javni poziv da najpoznatiji svetski zatočenik slobode govora ne bude izručen Sjedinjenim Državama.

    Taj poziv utoliko je opravdaniji pošto mu Vašington više ne preti samo s pet godina zatvora zbog pokušaja hakovanja kompjuterske šifre za pristup poverljivoj bazi podataka američke vlade. Toj, prvobitnoj optužnici, pre nedelju dana dodato je još 17 tačaka koje praktično garantuju da će Asanž, bude li izručen i osuđen, ostatak svog života provesti u zatvoru, a možda i biti ubijen.

    Hajci na Asanža priključila se i Švedska, koja takođe traži od Velike Britanije da joj izruči osnivača „Vikiliksa“ nakon što je ponovo otvorila istragu o navodnom silovanju, iako se nisu pojavili novi dokazi u slučaju od koga je tužilaštvo već odustalo pre dve godine.

    Da li će i kome biti izručen Džulijan Asanž? Da li je ovo „najgori napad na slobodu medija u našim životima“, kako ocenjuje glavni urednik „Vikiliksa“, Islanđanin Kristin Hrafnson? I kakav će uticaj Asanžov slučaj imati na budućnost ozbiljnog istraživačkog novinarstva i na medijske slobode uopšte?

    To su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali novinar i sociolog Slobodan Reljić i predsednik Udruženja novinara Srbije Vladimir Radomirović.

    „Sudbina Džulijana Asanža govori da onima koji se zamere najvećoj sili na svetu slede veoma teški dani“, komentariše Vladimir Radomirović. „Pretnja izručenjem Americi i mogućom smrtnom kaznom istovremeno je i poruka upozorenja svim novinarima na svetu, jer i druge vlade sada razmišljaju — ako to Amerikanci rade, zašto ne bismo i mi?“

    „Ovo je nova normalnost vremena u kojem živimo, opšte krize poznog kapitalističkog sistema i potpune destrukcije demokratije kojoj su mediji služili kao ’četvrti stub‘, koji je i omogućavao da sistem funkcioniše“, napominje Slobodan Reljić. „Mediji su u međuvremenu izgubili ulogu koju su ranije imali za proširivanje sloboda, pretvorili su se u sredstvo propagande, i svi koji narušavaju takav sistem izloženi su najgoroj mogućoj vrsti obračuna. Svaka slobodna misao, jednostavno, postaje nepoželjna, i sama sloboda je sada dramatično ugrožena. Umesto da čovek koji je otkrio zloupotrebe zasluži poštovanje društva, a da oni koji su razotkriveni odu u zatvor, mi sada imamo obrnutu situaciju — u zatvor ide onaj koji je otkrio istinu, dok se o kažnjavanju odgovornih uopšte i ne razmišlja.“

    Paradigmatičan primer „nove normalnosti“ zapadnog društva i njegovog odnosa prema slobodi predstavlja nedavni komentar uredničkog kolegijuma „Vašington posta“, koji ne samo da osnivača „Vikiliksa“ ne uzima u zaštitu, već ocenjuje da „Džulijan Asanž nije heroj slobode medija“, štaviše, da je „odavno zaslužio da bude pozvan na ličnu odgovornost“. I još se navodi: „Ako ove demokratije (Velika Britanija, SAD i Švedska) postupe na odgovarajući način, Asanžov slučaj mogao bi da predstavlja pobedu vladavine prava, a ne poraz građanskih sloboda kako njegovi branitelji pogrešno upozoravaju“.

    „Vodeći američki mediji isuviše zavise od izvršne vlasti. Iako nisu direktno finansijski vezani za nju, veza među njima je snažna, što se vidi i po podršci koju su pružali svakom ratu koji je Amerika pokretala širom sveta“, navodi Vladimir Radomirović.

    „Svega šest korporacija u vlasništvu drži 95 odsto medija u SAD i oni su sastavni deo tog korporativnog kapitala, a ne servis građana“, ukazuje Slobodan Reljić, čiju ocenu ponajbolje potvrđuje upravo slučaj „Vašington posta“, vlasništvo Džefa Bezosa, najbogatijeg čoveka na svetu, čija je kompanija „Amazon“ s CIA sklopila ugovor vredan čak 600 miliona dolara. A slogan „Vašington posta“, ironično, poručuje da „demokratija umire u mraku“…

    „Sve su ovo simptomi društva koje je u velikoj krizi — kada glavni problem postane odbrana statusa kvo, a mejnstrim mediji su na prvoj liniji te odbrane, njihov kredibilitet ubrzano nestaje, jer se pokazuje da se oni uopšte i ne brinu za društvo kao što tvrde, već za očuvanje poretka“, smatra Reljić.

    O takvoj tendenciji govori i slučaj iz Francuske, ne ovoliko drastičan kao Asanžov, ali svakako simptomatičan. Odande, naime, ovih dana stižu vesti da je petoro novinara, uključujući i novinarku „Monda“ Arijanu Šemin, ispitivala francuska obaveštajna služba DGSI, koja je novinarima tokom ispitivanja, zbog njihovog izveštavanja o „aferi Benala“ i o prodaji oružja Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima za rat u Jemenu, pretila čak i zatvorskom kaznom od pet godina.

    „Reč je o tendenciji u kojoj je Srbija u izvesnom smislu predstavljala avangardu — kada je Dragan Šutanovac bio ministar odbrane, naša koleginica Jelena Spasić bila je pred hapšenjem samo zato što je objavila dokument, označen kao ’državna tajna‘, u kojem se navodilo da Srbija nije spremna da se odbrani od bilo koga ko bi je napao“, podseća Vladimir Radomirović.

    „Reč je o kriminalizovanju autentičnog novinarstva“, dodaje Reljić, pri čemu ta kriminalizacija sada doseže razmere veće nego ikada ranije — američki Zakon o špijunaži, donet još 1917. godine, u Asanžovom slučaju prvi put je upotrebljen protiv nekoga ko je samo objavio klasifikovane informacije. I to je, ocenjuje čuveni novinar i dobitnik Pulicerove nagrade Glen Grinvald, „najsnažniji zamislivi presedan“, koji će uticati na budućnost čitavog novinarstva, jer od sada, navode na sličan način i Evropska i Međunarodna federacije novinara, „svako ko objavljuje informacije koje američka vlada smatra poverljivim, može biti procesuiran za špijunažu“.

    „Sve to podseća na stanje u kojem je bio Sovjetski Savez pre nego što se raspao“, smatra Slobodan Reljić. „U informatičkom društvu u kojem živimo, informacija predstavlja moć i zato je nedopustivo da novinarstvo bude slobodno.“

    A samom Džulijanu Asanžu, zaključuje Vladimir Radomirović, sada samo čudo može da pomogne: „Britanski šef diplomatije Džeremi Hant kritikovao je izvestioca UN Melcera, njegove reči osude tretmana kojem je Asanž izložen nazvao je pritiskom na britansko pravosuđe… A zapravo je pritisak vlasti zaista ogroman, i teško je zamisliti situaciju u kojoj je Asanž ponovo slobodan čovek. A opet, pre 10 godina bilo je nezamislivo i sve ono što je Asanž otkrio, pa zato možda ni sada nekakvo čudo ne treba odbaciti u potpunosti…“

    Tagovi:
    Džulijan Asanž, SAD, SSSR
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga