01:32 25 Avgust 2019
Slušajte Sputnik
    Boris Džonson

    Okreće li se London i Moskvi zarad — totalnog razvaljivanja EU

    © AP Photo / Frank Augstein
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Dušan Proroković
    3444

    Britancima treba pomoć, ali oni za sada ne mogu ponuditi Rusima adekvatnu kompenzaciju. Do nekog novog detanta i dogovora o bezbednosnoj arhitekturi Evrope proći će još vremena.

    Najavljeno je novo „političko proleće“. Ovoga puta između Londona i Moskve. I to iz Londona, diskretno, na stranicama „Gardijana“. Zanimljivo je da najava dolazi nakon posete Donalda Trampa Londonu.

    Predsednik Tramp se „ludo proveo“, još i dodao da je njegov dolazak bila najzabavnija stvar za britansku kraljicu u poslednjih četvrt veka. Zbog toga je ostalo u senci da se Tramp direktno umešao u izbore unutar Konzervativne partije, otvoreno podržavajući Borisa Džonsona. Vašington bi želeo Džonsona na mestu premijera, a novi premijer bi da proba sa novim „političkim prolećem“.

    I pored brojnih najava, Tramp nije uspeo da relaksira odnose sa Rusijom. Čak naprotiv, ti odnosi su postali složeniji nego što su bili. Svaka njegova inicijativa nailazila je na žestok otpor u Senatu i Kongresu, o medijima ne treba mnogo trošiti reči, protiv Trampa se i dalje koordinira oštra kampanja zbog „veza sa Rusijom“. Zbog toga se i dalje govori o impičmentu. Duboka država vodi otvoreni rat protiv američkog predsednika, on nije u poziciji da pravi zaokrete u spoljnoj politici do kraja prvog mandata.

    Tri britanska stuba

    Sa druge strane, Velika Britanija prolazi kroz najveću unutrašnju krizu još od vremena Nevila Čemberlena. Britanska spoljna politika se već duže od tri decenije temelji na tri stuba: prvi i najvažniji stub jesu — evrointegracije, odnosno povezivanje sa kontinentom i po širini i po dubini; drugi je očuvanje strateškog partnerstva sa SAD; treći — održavanje uticaja unutar Komonvelta.

    Uspeh referenduma o izlasku iz EU označio je rušenje prvog, do sada „nosećeg“ stuba. Pokušaji da se „bregzit“ sprovede bez velikih posledica nisu uspeli, Nemačka i Francuska na tako nešto neće pristati. A ako se „bregzit“ bude razvijao kako to planiraju u Berlinu i Parizu, otvoriće se nekoliko krupnih političkih problema za London: kao što je uspostavljanje „tvrde granice“ prema Irskoj, što može biti akcelerator destabilizacije Alstera i težnja nikada jače Škotske nacionalne partije da se organizuje novi referendum o osamostaljivanju. Škoti žele da ostanu unutar EU.

    Zastave Velike Britanije i Evropske unije ispred zgrade britanskog parlamenta u Londonu
    © AP Photo / Kirsty Wigglesworth
    Zastave Velike Britanije i Evropske unije ispred zgrade britanskog parlamenta u Londonu

    Istovremeno, strateško partnerstvo sa SAD ne može u potpunosti kompenzovati posledice „bregzita“. Prvo, zato što se tokom decenija ovo savezništvo uglavnom svodilo na saradnju u vojnom domenu (vojni nuklearni program) i usklađivanje geopolitičkih ciljeva na Bliskom istoku, u Africi i Istočnoj Aziji, u velikoj meri i u Istočnoj Evropi, dok je ekonomski, pa i politički Velika Britanija bila čvrsto vezana za EU.
    Raskid sa Nemačkom i Francuskom donosi ekonomske i političke nedaće, koje se ne mogu brzo nadomestiti širenjem i produbljivanjem saradnje sa SAD. Strateško oslanjanje na Vašington i u ekonomskom i u političkom smislu može predstavljati dugoročnu perspektivu, ali ne može proizvesti brze rezultate. A „bregzit“ je u toku, Britance dojučerašnji prijatelji iz EU neće čekati godinama, oni bi da se to oposli pod hitno.

    Dva grogirana boksera mogu da naude Londonu

    Drugo, politička moć EU je za poslednje dve decenije, posmatrajući relativne pokazatelje — porasla. EU je vremenom postajala sve značajniji akter u međunarodnim odnosima. Uostalom, unutar G20 učestvuje devetnaest država plus EU — koju predstavljaju predsednici Saveta ministara i Evropske komisije.

    Tačno je da se i EU nalazi u najozbiljnijoj krizi još od nastanka, ali ovde nije reč o moći Brisela da transferiše svoj uticaj po svetu, već o upoređivanju indikatora potencijala političke i ekonomske moći između Brisela i Londona. Dva grogirana boksera u ringu. Nemačka i Francuska, koristeći moć, institucije i sredstva EU, imaju mehanizme da ozbiljno naude Velikoj Britaniji i tako utiču na njenu dalju destabilizaciju. To, na primer, nije bio slučaj početkom devedesetih. Geopolitičko okruženje je promenjeno, London se sreće sa novim izazovima i pretnjama.

    I zato se sada u celoj jednačini odjedared pojavljuju — Rusi! Posmatrajući iz geopolitičkog ugla, za Britance je Rusija arhineprijatelj. O tome su napisane čitave teorije: talasokratija protiv telurokratije, osvajanje Rimlenda, pritisak na Hartlend, usmeravanje procesa u državama Hinterlenda, indukovanje krize u zonama potresa itd.
    Rusija je vekovni „izazivač“ u Istočnoj Evropi, Istočnom Mediteranu, na Bliskom istoku, u Srednjoj Aziji. U svim krizama, od Libije, preko Sirije, do Ukrajine i sada Irana vidljivi su otisci britanskog delovanja. Uostalom, „slučaj Skripalj“ se odigrao u Solsberiju, to je bio okidač za prelazak u novu fazu borbe protiv „ruskog malignog uticaja“.

    Pripadnici britanske policije ispred kuće bivšeg oficira GRU Sergeja Skripalja u Solsberiju
    © Sputnik / Denis Vorošilov
    Pripadnici britanske policije ispred kuće bivšeg oficira GRU Sergeja Skripalja u Solsberiju

    Ipak, ne treba smetnuti sa uma Čerčilovu poruku koja na najbolji način opisuje britansku spoljnu politiku:

    „Ne postoje naši stalni prijatelji i naši stalni neprijatelji, postoje samo naši stalni interesi.“

    Odnos Londona prema Moskvi neće se promeniti, ali se može menjati taktika u skladu sa tekućim interesima. Najvažniji tekući interes jeste amortizovanje udara iz Berlina i Pariza (koji se koordinira preko Brisela) i sprečavanje dalje destabilizacije tokom „bregzita“.
    Tramp, zabavljen pričom o impičmentu i pripremama za dugu kampanju koja ga očekuje, ne može im u ovome pomoći u meri u kojoj to London očekuje, a vašingtonska duboka država će samo odmagati, oni su svoj stav o štetnosti „bregzita“ davno iskazali.

    Takođe, oko Trampa postoje ljudi koji su skloni usaglašavanju novog detanta sa Moskvom.

    Nije tajna, veliki broj američkih analitičara misli da su SAD ušle u „fazu prenaprezanja“, da je otvoreno previše frontova, stvoreno previše neprijatelja, taj rat se više ne može dobiti. Najveća opasnost su Kinezi, prioritet je i održavanje „kontrolnog paketa“ na Bliskom istoku, obraća se i pažnja na kontinentalnu Evropu — EU predvođena Nemačkom i Francuskom ne sme postati novi suparnik u međunarodnoj areni, a sa Rusima se sukob može zatvoriti uz relativno male gubitke — na Kavkazu, Baltiku, Balkanu, poneki sitan ustupak u centralnoazijskom regionu. Prema njihovom viđenju, ruska zona uticaja bi se ionako prostirala donde dokle se širila sovjetska, čak bi bila manja za Višegradsku četvorku.

    Džonson kao Čerčil

    Te krugove uopšte nije briga ko će vladati Kijevom i da li će Ukrajina biti članica NATO-a!? Gledaju dugoročno, misle da su izazovi daleko ozbiljniji. Nova britanska taktika je morala biti prihvaćena u Trampovom okruženju, tu za ove ljude ništa nije sporno.

    Novo „političko proleće“ u odnosima Londona i Moskve zato se može ticati samo jedne stvari: totalnog razvaljivanja EU! Boris Džonson, inače i autor sjajne monografije „Faktor Čerčil“, neće kreirati politiku prema tekućim i dojučerašnjim saveznicima, nego će saveznike birati u skladu sa političkim prioritetima.

    Teheranska konferencija, Frenklin Ruzvelt, Vinston Čerčil i Josif Staljin
    © Sputnik / RIA Novosti
    Teheranska konferencija, Frenklin Ruzvelt, Vinston Čerčil i Josif Staljin

    On zna da je Čerčil rekao: „Kada dobiješ rat, onda možeš tvrditi da je sve što si radio bilo ispravno i mudro.“

    Čerčil je oberučke prihvatio Staljina za saveznika, tako je nalagala nužda. Čim su Nemci poraženi, skovao je pojam „gvozdena zavesa“.

    Zarad stabilizacije prilika u zemlji, sprečavanja krize u Severnoj Irskoj i opstrukcije novog referenduma u Škotskoj, Džonson će bez problema paktirati sa Moskvom. To je danas ispravno i mudro. Isto kao što je ispravno i mudro sutra nastaviti „vekovni rat“ protiv Rusije, utvrđivati novu „gvozdenu zavesu“, ponovo dizati nesrećne ukrajinske naciste na proteste, mobilisati radikalne Čečene, naoružavati nezadovoljne Gruzine. I ništa tu nelogično nema. To je politika. Privremena povlačenja su ponekad neophodna, povremeni ustupci opravdani. Cilj opravdava sredstva. Sada je najvažnije zatvoriti poglavlje o izlasku iz EU, prebroditi „bregzit“.

    Rusija ima svoje interese, a kakva je ponuda?

    Naravno, britanska najava uspostavljanja „političkog proleća“ samo je jedna strana medalje. Druga strana su Rusi, sa svojim interesima.
    Moskva je previše investirala u odnose sa Nemačkom, „Severni tok“ je dokaz toga. Nije ni izvesno zašto bi u završnoj fazi „bregzita“ pre podržala London nego Brisel, nije sasvim jasno ni zašto bi se u ceo taj proces direktno petljala. Osim ako „britanska ponuda“ ne bude baš „bogata“. A to bi značilo da će Amerikanci i Britanci iz pojedinih regiona morati da odstupe, a Rusi da nastupe.

    Jer, ako se pokreće cela ova priča, onda konačan ishod neće biti ustupci tipa ukidanja sankcija ili novih investicija. Takav proces bi morao početi priznavanjem referenduma na Krimu, a završiti se promenom evropske bezbednosne arhitekture. Odnosno, vraćamo se na teren geopolitike.

    Kolika je verovatnoća ostvarivanja takvog scenarija? U ovom trenutku nikakva. Za sada, ne samo da ne postoji nijedna naznaka o spremnosti Amerikanaca i Britanaca da odstupe, već je i pitanje koliko su, pored svih unutrašnjih trzavica i otpora duboke države, Tramp i Džonson sposobni da tako nešto sprovedu u delo, čak i kada bi doneli odluku na političkom nivou.
    Dakle, gledajući iz današnje perspektive, najavljenog „političkog proleća“ neće biti. Barem ne u skorije vreme. Britancima treba pomoć, ali oni za sada ne mogu ponuditi Rusima adekvatnu kompenzaciju. Do nekog novog detanta i dogovora o bezbednosnoj arhitekturi Evrope proći će još vremena. To će uslediti tek posle eskalacije neke od tinjajućih kriza u Evropi.

    Tagovi:
    Evropska unija, Rusija, Velika Britanija, Dušan Proroković
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga