21:58 19 Septembar 2020
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    82256
    Pratite nas

    Politički sistemi balkanskih država se sve češće proglašavaju — stabilokratijama. Primetna je i tendencija da se ovaj „geografski opseg“ suzi i svede na „zapadnobalkansko“.

    Nije poznato ko je iskovao pojam stabilokratija. Najčešće se kao autor pominje Florijan Biber, sa Centra za studije jugoistočne Evrope Univerziteta u Gracu, inače odličan poznavalac balkanskih prilika. Logično, pošto se osnovno polje istraživanja ovog naučnika tiče Balkana, i stabilokratija se najviše vezuje za taj deo Evrope.

    U kraćoj studiji Savetodavne grupe za Balkan u Evropi (BiEPAG — The Balkans in Europe Policy Advisory Group) naslovljenoj „Kriza demokratije na Zapadnom Balkanu: Autoritarizam i EU stabilokratija“, uočljiv je preovlađujući pesimizam: „Zapadnobalkanski obrazac demokratskog nazadovanja je i institucionalni i lični. Institucije nikada nisu bile u stanju da razviju nezavisnost i snagu zarad kontrole autokratskih lidera, a demokratske vlade nisu uspele da neguju nezavisne institucije. Parlamentarna demokratija jedva da se ukorenila. Demokratske institucije su puko oruđe za političke elite...“

    Odnosno, kako zaključuje Erik Gordi, to „znači da je Zapad zainteresovan samo da vidi da li će neko ostati na vlasti i biti poslušan. Uopšte nikoga nije briga za ono što ta osoba radi ili u šta veruje“. Zoran Lutovac je stabilokratiju okarakterisao kao „naziv za poredak u kom su demokratske i liberalne vrednosti pragmatično potisnute zbog kakve stabilnosti“.

    Milo kao primer

    Kao ilustrativni primer stabilokratije najčešće se spominje režim Mila Đukanovića. Zapadu, pod čim bi trebalo podrazumevati SAD i EU, Đukanović savršeno odgovara. On im završava posao, preko njega ostvaruju geopolitičke ciljeve, a zauzvrat, tolerišu mu bukvalno sve na unutrašnjem planu. Zbog odvajanja Crne Gore od Srbije, priznavanja lažne države kosovskih Albanaca, ulaska u NATO, sada i pokretanja jezive kampanje protiv SPC, Crna Gora nije ni demokratska, ni institucionalno zaokružena, ni pravna država.

    Uspostavljanje nove ravnoteže snaga u međunarodnim odnosima, praćeno relativnim opadanjem američkog uticaja, kao i kriza unutar EU, podstiču jačanje stabilokratije.

    Važno je samo da je naš

    Vraćamo se u vremena kada je Frenklin Ruzvelt, odgovarajući na neugodna pitanja o vladavini nikaragvanskog diktatora Anastasija Somoze, poentirao: „Možda je on kurvin sin, ali on je naš kurvin sin!“ Sa naglaskom na „naš“.

    U Ruzveltovoj arhivi, kasnije, njegovi biografi ovu izjavu nisu pronašli, ali su je američki publicisti toliko citirali, da je postala jedan od najboljih opisa hladnoratovskog sveta.

    Američki predsednik Frenklin Ruzvelt u Beloj kući 5. juna 1944. Tito je od njega prepisao svoju sahranu.
    © AP Photo /
    Američki predsednik Frenklin Ruzvelt u Beloj kući 5. juna 1944. Tito je od njega "prepisao" svoju sahranu.

    Ako je „naš“, bilo da se radilo o američkoj ili sovjetskoj strani, moramo ga braniti po svaku cenu, bez obzira na autokratiju i sve što sa njom ide u unutrašnjoj politici.

    Zaokret u Bugarskoj

    Stabilokratija, dakle, nije nov koncept. I nikako je ne treba vezivati isključivo za Zapadni Balkan. A kada je o Balkanu reč, paralelno sa već pomenutim primerom iz Crne Gore, najpre se pojavila u Bugarskoj!

    Ključni politički zaokret u ovoj zemlji usledio je januara 1997. godine. Hronična besperspektivnost, očigledna još od 1992. godine, uzrokovala je stalni rast nezadovoljstva građana, koje kulminira posle kolapsa finansijskog sistema i hiperinflacije (krajem 1996. godine dostigla je 400 odsto). Usledile su demonstracije posle kojih više ništa nije bilo isto.

    Izbor Ivana Kostova za premijera dugoročno je orijentisao Bugarsku ka evroatlantskom bloku, proglašavajući članstvo u NATO-u i EU strateškim prioritetima. Poverovavši da je jedini put ka blagostanju ubrzavanje evrointegracija, bugarski birači su već na sledećim izborima masovno podržali Simeona Saksoburgotskog, koji je postao novi premijer, mada se intimno nije odricao ni nekih drugih pretenzija.

    Izneverena obećanja

    Već na pola mandata podrška „nasledniku prestola“ počinje da kopni. Mnoga obećanja bejahu izneverena, a brojne afere otvorene. Nakon četiri godine, ovaj pokret je sa blizu dva miliona glasova spao na oko 700 hiljada. Ubrzo posle toga je ugašen, a birače i politički kurs preuzima Bojko Borisov sa svojim GERB–om. Gerb je grb, ali i akronim od Građani za evropski razvoj Bugarske.

    U nizu besmislica vezanim za balkansku politiku, pojavljuje se i pojam „evropskog razvoja“ u imenu najveće stranke u važnoj zemlji. Šta znači „evropski razvoj“, kako ga definisati, po čemu se razlikuje od nekog drugog razvoja, na šta se odnosi — nije poznato! Još važnije od „proevropskog cara“ i „evropskog razvoja“ zemlje predstavlja bugarsko vezivanje za NATO. Iako je skoro pola veka provela u Istočnom bloku, na tlo komunističke Bugarske nikada nije kročila cokula sovjetskog vojnika. Crvena armija tamo nije imala svoje vojne baze, luke, niti poligone.

    NATO cokula umarširala

    Za razliku od toga, preliminarni pregovori o raspoređivanju američkih vojnika započeti su mnogo pre formalnog ulaska u NATO. Na kraju, taj sporazum je ratifikovan 2006. godine, američke oružane snage su dobile mogućnost raspoređivanja 2.500 vojnika, uz vazduhoplovne baze u Bezmeru (Jambolska oblast) i selu Graf Ignjatijevo (desetak kilometara severno od Plovdiva), predati su im na korišćenje i poligon u Novom Selu (istočno od Slivena) i logistički centar u Ajtosu (nedaleko od Burgasa).

    Čuveni magazin „Forin polisi“ je bazu u Bezmeru proglasio za jednu od šest najvažnijih za Vazduhoplovne snage SAD van teritorije zemlje.

    Strateški značaj je očigledan: odatle se može brzo delovati ka jugozapadu Rusije, održavati strateška komunikacija sa Ukrajinom i Gruzijom, a nisu daleko ni bliskoistočna vojišta.

    U kontekstu rapidnog pogoršavanja odnosa Vašingtona sa Ankarom, američko vojno prisustvo u Bugarskoj još više dobija na značaju. Planiranje i izvođenje bilo kakve obaveštajno-političke akcije protiv Erdogana mora početi iz neposrednog okruženja, sa teritorije neke susedne zemlje. To smo već nekoliko puta gledali u našoj skorašnjoj istoriji, kada su slične stvari pokretane protiv Srbije. Operativni štabovi su najpre bili smešteni u Budimpešti, pa zatim u Zagrebu, sada ih raspoređuju u Podgorici i Skoplju. Onaj protiv Erdogana može biti u Sofiji, eventualno Plovdivu.

    Nepoverenje zbog Moskve

    Međutim, i pored svega, nepoverenje Amerikanaca prema Bugarima ostaje izraženo. Razlog su istorijski odnosi sa Rusijom, praćeni čvrstim vezama u sektoru energetike. Ove dve stvari pokušao je da iskoristi „socijalistički“ premijer Sergej Stanišev, potpisujući tri strateška ugovora sa Moskvom: o izgradnji gasovoda „Južni tok“ ka Srbiji, naftovoda Burgas—Aleksandropolis ka Grčkoj i nove nuklearne elektrane „Belene“.

    Sjajna zamisao Staniševa: iskoristiti odlične istorijske odnose za pozicioniranje Bugarske kao energetskog čvorišta Jugoistočne Evrope. Sergejev otac, Dimitar Stanišev, svojevremeno je bio sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Bugarske, što je dodatni razlog izvesnog podozrenja brojnih zapadnih političara prema njemu. Obaranje Staniševa, uz potonje čekanje da njegovom partijskom kolegi predsedniku Georgiju Prvanovu istekne i drugi mandat, postaju ciljevi velikog značaja.

    To se dalo uočiti u leto 2007. godine, kada iz Sofije nezadovoljan odlazi Frenk Vizner Mlađi, izaslanik američkog predsednika, koji je zbog energetskih ugovora sa Rusijom pozvao Staniševa i Prvanova na „evroatlantsku solidarnost“. Bugarski zvaničnici su shvatili šta to znači, kako bi se za Sofiju manifestovala „evroatlantska solidarnost“, ali nisu dobili odgovor kako bi to ostatak evroatlantskog bloka bio solidaran prema njihovoj zemlji. Bugarska je dobila poruku da mora jednostrano odustati od sporazuma sa Rusijom, ali zauzvrat joj nije nuđeno ništa. Osim neubedljivih obećanja.

    Bojkova era

    I tada na scenu stupa harizmatični Bojko Borisov, gradonačelnik Sofije, nekada i prvi čovek policije, uz najavu oštre borbe protiv korupcije i neverovatnu kampanju zahvaljujući kojoj na izborima 2009. godine osvaja 1,7 miliona glasova. Uz kraće prekide, Borisov se na toj poziciji održao do danas. Iako se podrška krunila, sada je po istraživanjima prepolovljena u odnosu na najbolji rezultat.

    Premijer Bugarske Bojko Borisov dolazi na samit EU u Briselu
    © AP Photo / Olivier Matthys
    Premijer Bugarske Bojko Borisov dolazi na samit EU u Briselu

    Na izbor Borisova nisu svi u Vašingtonu gledali blagonaklono. Sumnjičavo se vrtelo glavom zbog njegovih veza sa problematičnim biznismenima i drugim centrima moći. U izveštaju magazina U.S. Congressional Quarterly (CQ) čak je doveden u vezu sa „skoro 30 nerešenih ubistava u crnomorskoj republici“, koja su povezana sa obračunima mafijaških klanova (ovu vest je u Bugarskoj najpre prenela agencija „Novinite“).

    Nastavilo se u sličnom tonu sa raznih strana, pa je Borisovu najčešće zamerano gušenje medijskih sloboda i povećavanje netransparentnosti rada institucija. Posledice su primetne — tokom 2018. godine udeo stranih direktnih investicija u bruto društvenom proizvodu iznosio je ispod dva odsto (oko milijardu evra), a u analizi sofijskog „Kapitala“ kao drugi razlog za nedolazak investicija navodi se nedovoljna borba protiv korupcije i „institucionalni lavirinti“ koji otežavaju posao inostranim privrednicima.

    Dva izlaska iz krize

    Istovremeno, bugarska privreda grca, besperspektivnost raste (prema istraživanjima javnog mnjenja poverenje u EU ima oko 48 odsto ispitanika), a odliv stanovništva je masovan. Novinar Ivo Hristov gotovo da zapomaže: „Imamo najniži natalitet od 1945. Bugarska se topi brže od svih evropskih zemalja. Samo Estonija ima lošiji rezultat. Tokom svoje 1.300 godina duge istorije naša zemlja nikada nije bila tako blizu raspada“.

    Sociolog Andrej Rajčev kaže da je često citirana šala koja verodostojno opisuje zbilju: „Bugarska ima dva izlaza iz krize — terminal 1 i terminal 2 na aerodromu.“

    Uprkos svemu, kolaps sistema kao da uopšte ne dotiče poziciju Borisova. Čak ni pošto je njegova kandidatkinja poražena od strane opozicionog generala Rumena Radeva na predsedničkim izborima. Iako mu podrška opada, dobro poznatom metodom fragmentacije opozicije i kontrole medija, Borisov se održava, uz prateću podršku SAD. Stabilokratija na delu. Preko svega će u Vašingtonu preći, zato što im Borisov završava posao.

    Ono što drugi nisu hteli, on je odradio. Najpre je raskinuo sva tri energetska ugovora sa Rusijom, ne osvrćući se na upozorenje kako će Bugarska morati da plati odštetu od 601 milion evra zbog obustavljanja radova na novoj nuklearnoj centrali.

    Usput, zabranio je prelet ruskim humanitarcima preko vazdušnog prostora Bugarske za prevoz pomoći do Sirije, a bio je spreman i da na teritoriji države dozvoli raspoređivanje američkog protivraketnog sistema. Naposletku, sklopio je ugovor o kupovini novih osam američkih aviona F-16, za cenu od 1,25 milijardi dolara, ali bez prateće opreme i naoružanja, što će biti regulisano naknadnim aranžmanima i novim, posebnim sporazumima. Naknadnim aranžmanima biće regulisano i pitanje kupovine još osam borbenih aviona, verovatno po sličnoj ceni.

    Podrška se plaća

    Predsednik Radev je stavio veto na ovu odluku, a nezadovoljstvo građana rapidno raste. Uključujući i one koji su podržavali „evropski razvoj“.

    Razlozi toga su jasni: stabilokratija košta. I to dvostruko. U odličnom istraživanju koncepta stabilokratije, dr Vladan Stanković navodi: „Stabilno ima značenje ob(a)vezivanja; ono je obvezujuće: stabila contra mobila. Stoga se razlikuje statičko stanje nasuprot tendencijama vraćanja u ravnotežni položaj. Tako postoji statički i dinamički stabilitet“.

    Sa jedne strane, zarad održavanja stabilokratije stalno se mora plaćati američka podrška. To je garancija obezbeđivanja legitimiteta u međunarodnoj areni. Isterivanjem Rusa, plaćanjem odšteta, kupovinom aviona. Sa druge strane, ovakav režim proizvodi „statički stabilitet“ na unutrašnjem planu, što onemogućava dugoročni razvoj, otvaranje novih perspektiva i održivi ekonomski rast. U takvim okolnostima nema preko potrebne mobilnosti, neophodne dinamike procesa, kako političkih tako i ekonomskih, kulturnih...

    Logično, pošto se budžetski viškovi ili sredstva obezbeđena uzimanjem novih kredita usmeravaju ka plaćanju američke podrške, a ne ka „evropskom razvoju“. Cena stabilokratije pre ili kasnije postaje previsoka. I u velikoj meri suprotna nacionalnim interesima.

    Zbog toga se sada stabilokratije pojavljuju i kao opterećenje za spoljnu politiku SAD. Donekle, to je Amerikancima koristilo — tako su ostvarivali svoje geopolitičke ciljeve.

    Odnekle, stabilokratija postaje generator unutrašnjih nestabilnosti, za koje se trenutno uopšte ne vidi kada će i kako biti prevaziđene.
    Zbog upornog insistiranja na geopolitici i spoljnopolitičkoj dimenziji, zanemarene su unutrašnje konjunkture. Amerikanci su želeli da spreče „geopolitičku eksploziju“, rast bilo kakvog uticaja drugih aktera u njihovoj „zoni kontrole“, i tako uzrokovali „političku imploziju“, krize sa mnogo nepoznatih i nepredvidivih ishoda.

    Tagovi:
    Bojko Borisov, F-16, NATO, Bugarska
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga