02:04 19 Novembar 2019
Slušajte Sputnik
    Sava Vladislavić

    Kroz durbin Save Vladislavića vidi se do Kine /video/

    © Wikipedia /
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    11532
    Pratite nas

    Sava Vladislavić, čovek nemirnog duha, tokom života je proputovao gotovo ceo svet, od Londona do Pekinga, u međuvremenu trgujući, osnovao rusku tajnu službu, bio u važnim diplomatskim misijama, utvrdio granicu između Rusije i Kine, osnovao jedan grad, spasio ruski dvor od uništenja, podigao ustanak u Hercegovini, osnovao Karlovačku gimnaziju…

    Velimir Ivanović je napisao njegovu romansiranu biografiju pod nazivom „Durbin grofa Save Vladislavića“.

    „Ideja koja se rodila sa inspiracijom bila je prilika za naš narod, koji je u ovim zloslutnim vremenima raznoraznih pritisaka, globalizacije, tranzicije i ostalih nepoćudnosti, počeo da gubi osećaj za svoju istorijsku i ostalu naslednu građu koja mu je bitna da bi mogao da opstane. Na početku knjige naveo sam izreku Umberta Eka: ’Počnimo sa sećanjem‘, jer ako ne počnemo da se sećamo, ne znamo šta nas u budućnosti čeka, a što je najgore od svega, ne znamo ni ko smo“, kaže Ivanović.

    Zato je roman usmeren na najširi krug čitalačke publike, kako bi pokazala da, kako Ivanović kaže, pregaoci koji nemaju nikakva ograničenja u učenju i znanju, nemaju prepreka da stignu do najvećih visina.

    Zbog toga je i naslov knjige simboličan — kroz durbin se vidi dalje nego golim okom.

    Kako naš sagovornik kaže, bilo mu je potrebno četiri godine istraživanja i godinu dana pisanja da bi roman izašao pred čitaoce.

    „Tako obilna i velika biografija, faktografija i dokumenta koja je Dučić uspeo da pronađe u arhivima, bila je materijalni osnov za pisanje ove knjige. Ja sam osetio potrebu da to uobličim u živu formu i zato sam to pretočio u roman. Postojale su velike praznine u Savinom životu, jer su njegove delatnosti bile i tajne operacije, tajne misije, što otvara prostor i mogućnosti romansijeru da se razmaše“, objašnjava Ivanović.
    Velimir Ivanović
    Naslovna strana romana „Durbin grofa Save Vladislavića“, Velimira Ivanovića.

    Trudio sam se da, istražujući dokumenta iz raznoraznih arhiva i bibliotečku građu o mestima gde je Vladislavić boravio, prikažem ambijent, atmosferu života, umetnička i naučna dostignuća tog vremena u Evropi i da našeg junaka što realnije oslikam, dodaje on:

    „Pod stare dane morao sam da učim ruski, kako bih mogao da čitam literaturu i da je razumem, što u principu nije teško. Govorim engleski, nemački i italijanski, ali ruski je nešto što nam je, naravno, bliže. Učenje jezika koji nam je dosta blizak bilo je jedno veliko zadovoljstvo.“

    Nemirnog duha je i pisac romana, pa se, iako po obrazovanju ekonomista, uspešno bavio i slikarstvom, živeo je u Italiji, Americi i Srbiji, a do skoro je bio vlasnik jedne od šest restauratorskih radionica u Evropi koje se bave restauracijom predmeta od metala i porcelana.

    © Sputnik / Nenad Dronjak
    Velimir Ivanović, autor romana „Durbin grofa Save Vladislavića“.

    Koliko su, što kažu Italijani, čudni putevi gospodnji, govori i podatak da nije prvi u svojoj porodici koji je proučavao Vladislavićev život. Njegov rođak, Branimir Popović, predratni diplomata, službovao je zajedno sa Dučićem u Bukureštu i pomagao mu je u prikupljanju dokumenata o Vladislavićevom životu.

    S obzirom da je Vladislavić, kada se preselio u Carigrad i u osmanskoj prestonici osnovao firmu, počeo da se bavi i obaveštajnim radom, roman je u velikoj meri i špijunski.

    Ivanović opisuje kako je naš junak osnovao obaveštajnu mrežu i kako je ruskom poslanstvu dostavio geografske karte Crnog mora, čuvane u sefu francuskog ambasadora. Francuska je bila jedina evropska zemlja sa kojom je Turska, još u vreme renesanse, zaključila savez.

    „Ta obaveštajna mreža počela je da daje zanimljive rezultate, jer su se informacije sakupljale i sa dvora, kao i sa mnogih mesta koja su običnom čoveku nedostupna. Da li je to bio hamam gde su se nalazile žene iz harema, pa su tu tračarile i pričale anegdote iz svakodnevnog života. On je i tu imao doušnike. Imao je jednu torbarku koja je prodavala razne đinđuve i zalazila u mnoge fine kuće i saznavala mnogo toga što nije bilo lako naći — bila je dragoceni saradnik. Imamo razne majstore koji su radili po brodogradilištima, kasarnama i po kućama viđenijih ljudi, a potom je, veoma brzo, Vladislavić uzleteo u visoko društvo diplomata, gde se Sava fantastično snašao i krenula je klasična špijunaža“, priča Ivanović.

    Ivanović je sebi dao mašti na volju i prikazao Vladislavića kao sposobnog obaveštajca, koji ne preza da uđe ni u ljubavnu avanturu sa suprugom francuskog ambasadora i njenom prijateljicom (poput Duška Popova, britanskog obaveštajca srpskog porekla iz Drugog svetskog rata), kako bi došao do informacija.

    Obaveštajna aktivnost Save Vladislavića u Carigradu nastavljena je i pošto je otišao iz turske prestonice. Tada odlazi u Rusiju, sreće se sa Petrom Velikim i od tada počinje Vladislavićeva ruska odiseja.

    Posebnu teškoću predstavljala je rekonstrukcija Savinog privatnog života. U njegovom drugom testamentu, koji je otkrio istoričar Dušan Sindik, pominje se i vanbračni sin Filip, čija nam je sudbina nepoznata. U drugim izvorima pominju se još i sinovi Luka i Jovan.

    Spomenik Savi Vladislaviću u Kjahti.
    © Sputnik / Branko Maksimović
    Spomenik Savi Vladislaviću u Kjahti.

    Rekonstrukcijom Vladislavićevog života, Ivanović je, kako kaže, došao do zaključka da se grof Vladislavić prvi put oženio Marijom koja je umrla od tuberkuloze, sa kojom je imao sina Luku, koji je nastradao kao mladić na moru kod poluostrva Pelješac. Ono što je još poznato, jeste da je iz drugog braka imao ćerke, koje su sve umrle u mladosti.

    Neke druge epizode iz Vladislavićevog života već su poznate, ali Ivanović ih iznosi na živopisan i nov način. Tako je i sa epizodom u kojoj po povratku sa dugotrajne diplomatske misije iz Kine otkupljuje jednog etiopskog roba, pradedu pesnika Puškina.

    Iz Karlovačke gimnazije, koja je osnovana zahvaljujući Savi Vladislaviću, niklo je još šest srpskih škola na prostoru tadašnje Habsburške monarhije, a pomagao je i finansirao brojne srpske manastire.

    „Postoji ona knjiga o Tomasu Moru ’Čovek za sva vremena‘. Mi imamo Savu, koji je čovek za sva vremena. Jedna neverovatna figura koja služi kao primer mnogim generacijama, sa kojom srpski narod može samo da bude ponosan i da pokuša da se ugleda na njega makar malo“, zaključuje Ivanović.

    Tagovi:
    gimnazija, Sremski Karlovci, Rusija, Petar Veliki, Turska, Istanbul, Carigrad, Hercegovina, ustanak, London, diplomatija, Kina, roman, špijunaža, Kjahta, Sava Vladislavić
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga