02:21 19 Novembar 2019
Slušajte Sputnik
    Stari most u Mostaru.

    Berlinski zid 21. veka u Mostaru

    © pixabay.com
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    21036
    Pratite nas

    Sve što je bio predratni Mostar, „svetli simbol“ bratstva i jedinstva ne samo naroda i narodnosti Bosne i Hercegovine, već i čitave Jugoslavije, danas se pretvorilo u svoju suprotnost. I više od toga, jer današnji Mostar je duboko podeljeni grad u kojem ni izbori ne mogu da se održe već 11 godina.

    U tom smislu, Mostar je danas „najmračnija civilizacijska rupa“ bivše Jugoslavije, jer se i u najvećim zabitima Kosova i Metohije i Severne Makedonije održavaju izbori, a podeljeni narod u najvećem hercegovačkom gradu u dva ciklusa nije mogao da demokratski iskaže svoju volju.

    Međutim, Evropski sud za ljudska prava nedavno je doneo presudu kojom je ocenio kao diskriminaciju neodržavanje izbora u Mostaru od 2008. godine, „usled nemogućnosti dogovora Bošnjaka i Hrvata“.

    Sud u Strazburu naložio je BiH da dopuni neophodne zakone i tako omogući „demokratske izbore“ u Mostaru, i to u roku od šest meseci nakon što presuda postane pravosnažna. Ukoliko do toga ne dođe, Evropski sud je konstatovao da „Ustavni sud BiH ima ovlašćenje da sam uspostavi privremeno rešenje“.

    Strazbur protiv „faktora vreme“

    Međutim, Ivan Džidić, kolumnista „Danasa“, Mostarac i odličan poznavalac situacije u svom rodnom gradu, kaže za Sputnjik da ne veruje da i Evropski sud za ljudska prava može da „natera“ Mostarce da organizuju izbore.

    Sve to što donose pojedinačne, međunarodne instance je pomoć u kupovini vremena, odnosno odlaganje rešenja situacije u „podeljenom gradu“ zato što se čeka da se razreši jedno od najvažnijih pitanja u BiH, a to je da li će ona biti podeljena na tri entiteta ili neće, smatra Džidić.

    „Mostar je odavno predviđen da se nađe u sastavu onoga što se nekad zvalo ’Hrvatska Republika Herceg Bosna‘. I to je bio dogovor. S druge strane, međunarodna zajednica mogla je do sada da interveniše na razne načine. Ako je mogao visoki predstavnik u Bosni da nekad davno smeni Nikolu Poplašena, predsednika Republike Srpske, onda je, pretpostavljam, mogao i u Mostaru da interveniše da se to razreši. Očito je da svima odgovara da se malo sačeka i da ’faktor vreme‘ radi u korist onoga što će na kraju biti“, kaže Džidić.

    A to što će na kraju biti je dosta problematično, smatra Džidić i dodaje da bi trebalo sačekati trenutak „u kojem se može svašta dogoditi i bez rata“. On pretpostavlja da će u tom trenutku Mostar pripasti hrvatskom delu BiH, bez obzira na „nevidljivu, ali postojeću granicu“ koja danas taj grad deli na dva dela.

    Rat bez „željenog ishoda“

    Jedan od uzroka neodržavanja izbora je i, kako se često navodi, gotovo jednak broj Bošnjaka i Hrvata u Mostaru (uz neznatnu hrvatsku većinu) i podeljenost grada na šest opština koje nemaju isti broj stanovnika, a biraju jednak broj većnika zbog čega prethodni izbori nisu bili u skladu sa načelom jednakog prava glasa.

    Međutim, Džidić kaže da se struktura stanovništva značajno promenila i da ona sada iznosi otprilike 60 odsto Hrvata naspram 40 odsto Bošnjaka, naravno, ne računajući manjine u najvećem hercegovačkom gradu.

    Ratne operacije nisu dovele do „željenog ishoda“, a to je da Mostar bude gotovo 100 odsto hrvatski grad, a kad bi do toga i došlo, veruje naš sagovornik, verovatno bi Bošnjaci „reagovali agresivno“, što je razlog zašto bilo kakva odluka bilo koje instance ne može nešto ubrzati, dok se ne stvore uslovi da sve to bolne odluke mirno prođu.

    Iako vlada uvreženo mišljenje da Bošnjaci kontrolišu levu obalu Neretve u Mostaru, a Hrvati desnu, sagovornik Sputnjika smatra da grad sa obe strane reke kontrolišu „oni koji su uspeli da steknu pristojno bogatstvo u toku rata i odmah posle“.

    „Oni su povezani dosta čvrsto i, uglavnom, njihovi interesi odlučuju o svemu, a nikako tzv. nacionalni i uslovno govoreći etnički interesi“, smatra Džidić.

    Udaranje po psihi

    Čak i decenijama dugi konstantni međuetnički sukobi između Bošnjaka i Hrvata, poput učestalih navijačkih obračuna ili gradnje ogromnog krsta na jednom brdu iznad Mostara, kojim se „gura prst u oko muslimanima“, prema Džidićevom mišljenju su „pojavne i prizemne stvari“.

    Odnosno, sve su to instrumenti koji služe onima koji trenutno vladaju da „održavaju atmosferu“.

    Nije moj predsednik: Protest Hrvata u Mostaru
    © AP Photo / Amel Emric
    Nije moj predsednik: Protest Hrvata u Mostaru posle izbora Željka Komšića za hrvatskog člana predsedništva BiH.
    „To nema nekog posebnog značaja osim udaranja po psihi običnog puka i držanja tenzije, ali i to se brzo promeni. Tamo je napravljen taj krst, odnosno križ, čak je i franjevačka crkva ne znam koliko viša nego što je trebalo da bude, ne bi li nadvisila džamije, što je potpuno van pameti s obzirom na okolinu. Bilo je takvih slučajeva i sa druge strane, međutim, to je sve sitniji tuk na utuk, koji pomalo održava tu atmosferu. Još se uvek po kućama ratuje u smislu prisećanja kako je bilo, ’kako smo mi njih, a kako su oni nas‘“, kaže Džidić.

    Iako granica „dva Mostara“ ne ide linijom reke Neretve nego je malo pomerena na desnu obalu i „prolazi“ nekim mostarskim ulicama, Džidić smatra da bi se današnji Mostar mogao uporediti sa nekadašnjim Berlinom, a Neretva sa Berlinskim zidom.

    Svojatanje Srba

    Doduše, u Mostaru danas imamo neku blažu varijantu Berlina i Berlinskog zida, smatra on.

    „U Mostaru neko iz nekih svojih ličnih razloga ne ide na jednu ili na drugu stranu, ali može otići. Nema te vrste zida preko kojeg bi se preskakalo, ali zid u glavama ljudi, koji je daleko značajniji — postoji. U Berlinu je bilo drugačije. U glavama ljudi, godinama i decenijama ta podela nije funkcionisala, nego se javila želja da se grad spoji. A ovde je drukčija ta podela u glavama, ljudi se stalno sve više i više razdvajaju, bez obzira na ove suprotne, pojedinačne pokušaje spajanja, koji su na nivou ekscesa“, ocenjuje Džidić.

    Posle višedecenijskih sukoba Hrvata i Bošnjaka, stiče se utisak da je danas maltene podnošljivije biti Srbin nego pripadnik jednog od dva „vladajuća naroda“. U prilog toj tezi govori i činjenica da je u toku obnova pravoslavne Saborne crkve Svete Trojice, jedne od najvećih na Balkanu, koja je do temelja porušena 15. juna 1992. godine.

    Džidić podseća da je pre rata bilo oko 20 odsto Srba u Mostaru, a da ih je danas znatno manje i oni nisu više „važan faktor“, ali i zbog stalne napetosti između Hrvata i Bošnjaka, i jedni i drugi danas „svojataju Srbe“.

    „U tom njihovom sukobu, preostali Srbi zapravo pristojnije prolaze nego delovi bošnjačkog i hrvatskog stanovništva u Mostaru“, zaključio je Džidić.
    Tagovi:
    Evropski sud za ljudska prava, Berlinski zid, Mostar, Bosna i Hercegovina
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga