15:42 08 Decembar 2019
Slušajte Sputnik
    Solunski front

    Neuspela bitka za potpuno istrebljenje Srba /video/

    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    32041
    Pratite nas

    U Srbiji i svetu obeležen je Dan primirja, u znak sećanja na 11. novembar 1918. godine, kada su sile Antante potpisale primirje sa Nemačkom i time okončale Prvi svetski rat.

    Prema zvaničnim procenama u Velikom ratu stradalo je 15 miliona ljudi, a Srbija je po broju poginulih srazmerno broju žitelja bila zemlja koja je izgubila najviše stanovnika — gotovo trećinu.

    Primirje u Prvom svetskom ratu potpisano je na današnji dan 1918. godine u šumi kod francuskog grada Kompjenja, u specijalnom vagonu maršala Ferdinanda Foša, i bilo je na snazi sve do zaključivanja konačnog mirovnog sporazuma u Versaju, 28. juna 1919. godine.

    Stvari se otele kontroli

    Neposredni povod za Prvi svetski rat bio je Sarajevski atentat, ali nije i jedini kaže Biljana Stojić sa Istorijskog instituta Beograd. Ona dodaje da su neposredni povodi bili i Balkanski ratovi, aneksiona kriza, ali i animozitet između Nemačke i Francuske koji postoji od 1870. od Francusko—pruskog rata.

    „Zato je za Francusku period do Prvog svetskog rata bio period čekanja kako bi vratila svoje izgubljene teritorije. Treba spomenuti i krize koje se dešavaju u kolonijama koje izaziva Nemačka kako bi provocirala Francusku. Svaka od ovih kriza mogla je da dovede do izbijanja sukoba svetskih razmera, ali je povod bio događaj koji prema mnogim mišljenjima nije bio mnogo značajan. Ipak, objašnjenje istoriografije jeste da su svetske sile bile spremne za rat 1914. To je trebalo da bude lokalizovan rat Austrougarske i Srbije, ali su se stvari otele kontroli i počeo je domino efekat koji je uvukao i sve ostale sile“, rekla je Stojićeva.

    Strateški pravac do Soluna

    Goran Miloradović sa Instituta za savremenu istoriju kaže da bi uzroke za Prvi svetski rat trebalo tražiti od početka velike istočne krize 1878, kada je izvršena prethodna prekompozicija na Balkanu. Videlo se da postoje dve velike sile koje se bore za prestiž — Rusija i Austrougarska — na čiji zahtev je sačuvan koridor između Srbije i Crne Gore posle ratova protiv Turske, odnosno to je bio pravac koji je vodio ka Solunu.

    „To je bio veoma važan strateški pravac, jer su Solun i Trst dve luke sa najvećim značajem — onaj ko ih je posedovao kontrolisao je Balkan i imao otvoren put ka Bliskom istoku i naftnim poljima. Jasno je bilo da se tu vode ne samo lokalni ratovi, već i mnogo krupnije strateške igre, koje su se prelamale preko manjih država. Sledeći korak bila je aneksija BiH, koja je data Austrougarskoj da tamo zavede red uprkos otporu lokalnog stanovništva. Kada je Turska zapala u krizu, Austrougarska je procenila da je došao trenutak da anektira BiH i pored protivljenja Srba, i tada se već pričalo da bi moglo da dođe do rata, ali nije došlo, jer su svi bili nespremni“, kaže Miloradović.

     Bivak srpskog konjičog puka, Solunski front 2. avgust 1916.
    © Wikipedia / Anonymous
    Bivak srpskog konjičog puka, Solunski front 2. avgust 1916.

    Balkanski ratovi

    On dodaje da su Rusi učinili diplomatske poteze i napravili Balkanski savez, koji je pobedio Tursku koju su naoružavale Nemačka i Austrougarska. „Sile Antante su zapravo želele im Turska očuva koridor koji su odavno nišanile ali su balkanski ratovi pokazali da ona nema tu snagu. Prvi svetski rat počeo je kao Treći balkanski. 

    Austrougarska je želela brzo da završi sa Srbijom, jer joj je ona pokvarila planove. Međutim, velike sile bile su uvezane savezništvima koja su vodila ka eskalaciji rata“, naglasio je Miloradović.

    Miloje Pršić, pukovnik u penziji , bivši načelnik Arhiva Oružanih snaga SFRJ kao i načelnik Vojno-istorijskog instituta kaže da je uspeh srpske vojske u Balkanskim ratovima bio veoma veliki, ali naglašava da je srpski vojnik posle njih ostao praktično goloruk.

    „Srbija se 1914. godine našla u ratu koji nije želela, niti je za njega bila spremna. Srpskoj vojsci je za rat nedostajalo 120.000 pušaka, koje je trebalo dopremiti iz Rusije. Pored nedostatka pušaka, bio je izražen problem i kod artiljerijskog oruđa. U pogledu odeće i druge opreme, stanje je bilo veoma loše. Bila je podeljena u tri poziva i poslednju odbranu, a u uniformi su bili samo prvopozivci. U toj dinamici događaja Rusiji treba odati priznanje jer ni sama nije bila ni u ekonomskom ni u vojničkom smislu spremna za rat. Ni Nemačka ni Austrougarska nisu očekivale da će Rusija ući u rat zbog Srbije“, rekao je Pršić.

    Srbima oružje iz Rusije

    Miloradović dodaje da je sve naoružanje u Srbiju stizalo preko Rusije, jer je Srbija bila pod ekonomskom blokadom Austrougarske, ali je posebno teško bilo to što Austrougarska nije svojim neprijateljem smatrala samo Srbiju i Crnu Goru kao dve države, već narod kao nacionalnost.

    „Zato su istrebljivali srpski narod u logorima u Austrougarskoj, a u Srbiji su vršili depopulaciju prvo ratnim dejstvima, a kada su se povlačili 1914. ostavili su leševe svojih vojnika u školama ili plitko zakopane. Kada je srpska voska oslobodila severozapadne delove zemlje, zaraza se raširila po celoj zemlji i pola naših lekara je već bila umrlo od tifusa dok su čekali međunarodnu pomoć. Procene su da je više vojske izgubljeno od tifusa nego ratnih dejstava“, rekao je Goran Miloradović.

    Naši sagovornici su saglasni da je Nemačka napravila primirje da bi izbegla kapitulaciju, ali obaveze koje je preuzela nije ispunila.

    Pršić naglašava da je Nemačka ujedinjena 1989, a da Srbe, očigledno, treba razdrobiti što više.

    „Srbi nisu eksponenti ruske politike, to je narod koji se potvrdio kroz istoriju, koji ima svetovnu duhovnu vertikalu trajanja, ali je ovo prostor za koji su zainteresovane mnoge velesile, i Nemačka i Velika Britanija, koja nam svojim diplomatskim potezima pravi velika zla“, zaključio je Pršić.

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga