14:02 11 Decembar 2019
Slušajte Sputnik

    Lekcije iz istorije: Tri scenarija za Eva Moralesa

    © AP Photo / Juan Karita
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Prevrat u Boliviji (43)
    0 191
    Pratite nas

    Odlazak doskorašnjeg predsednika Bolivije Eva Moralesa iz zemlje nameće pitanje — da li je to i kraj njegove političke karijere. Slični primeri svrgnutih političara koji su otišli u emigraciju pokazuju da postoje tri scenarija njihove budućnosti.

    Prvi i najčešći scenario: nakon gubitka vlasti, predsednik ili monarh beži u inostranstvo sa porodicom i rođacima i tamo provodi ostatak života, često u bogatstvu, ali ponekad i u relativnom siromaštvu — kako ko ima sreće. Po pravilu — bez prava na povratak u domovinu, gde mu se uskraćuje ulazak, čak i kao privatnom licu.

    To je tipičan put za mnoge afričke ili latinoameričke diktatore-predsednike. Oni beže u velike države: najčešće u Veliku Britaniju, često u Francusku, a iz Južne Amerike — u SAD ili Španiju. Sve češće idu u Saudijsku Arabiju ili Emirate, a ponekad i u Južnu Afriku.

    Mengistu Hajle Marijam je vladao 15 godina u jednoj od najdrevnijih država sveta — Etiopiji. A posle svrgavanja u maju 1991. godine, otišao je u Zimbabve, gde živi već skoro trideset godina (još nije napunio 80 godina). Poznati predsednik Ugande Idi Amin, kog su svrgnuli još 1979. godine, posle toga je skoro četvrt veka živeo u Saudijskoj Arabiji, pored svetih mesta za muslimane (kojima on i pripada). Predsednik Gane Kvame Nkruma, jedan od zagovornika pokreta za nezavisnost Afrike, koji je bio svrgnut sa vlasti 1966. godine, preselio se u Gvineju, gde je čak bio proglašen za potpredsednika zemlje.

    © AP Photo / Juan Karita
    Moralesove poslednji predsednički dani

    London ne vole samo bivši predsednici afričkih zemalja, nego i svrgnuti monarsi. Poslednji grčki kralj Konstantin, koje je neuspešno pokušao da svrgne „huntu pukovnika“ 1967. godine, prvo je pobegao u Rim, a zatim je došao u London. Tamo je živeo do 2013. godine, nakon čega se vratio u domovinu.

    I Moskva kao utočište

    Od postsovjetskih predsednika, najpoznatiji prognanici su bivši predsednici Kirgistana. Askar Akajev živi u Moskvi, a Kurmanbek Bakijev, koji ga je zamenio posle svrgavanja, skrasio se u Minsku. Neko je decenijama živeo u izbeglištvu, na primer — rumunski kralj Mihaj je posle likvidacije monarhije živeo u Švajcarskoj skoro 70 godina (istina, poslednjih decenija mu je bilo dozvoljeno da posećuje domovinu).

    „Ipak, osim scenarija takvog života u izbeglištvu, postoji i drugi, mnogo ređi, ali ipak se može naići i na njega“, podseća rusko izdanje „Vzgljad“. To je izručenje begunaca na zahtev novih vlasti u njihovoj zemlji, praćeno zatvorom ili čak ubistvom bivšeg vladara od strane likvidatora poslanih iz njegove domovine. Tako su, na primer, došli do bivšeg diktatora Nikaragve Anastasija Somoze: njegov oklopni „Mercedes“ gađali su iz ručnog bacača raketa u glavnom gradu Paragvaja, nešto više od godinu dana nakon što je izgubio vlast.

    Po pravilu — nerado predaju begunce. Ali, na primer, 1963. godine SAD su neočekivano predale Venecueli njenog bivšeg predsednika Markosa Peresa Himeneza, koji je bio svrgnut pet godina pre toga. U domovini su ga osudili na 13 godina zatvora, ali bio je pušten na slobodu nakon pet godina zatvora i otišao je u Španiju, gde je živeo do smrti 2001. godine. Za to vreme on je bio samo jednom u Venecueli. Iako su ga kasnije razni predsednici (uključujući Čavesa) nekoliko puta zvali da se vrati kući — nije pristao.

    Honeker završio u Čileu

    Skoro pa jedinstveni slučaj selidbe, ne iz Latinske Amerike u Evropu, već obrnuto, dogodio se u januaru 1993. godine. Tada je u Čile doputovao bivši sekretar Nemačke Demokratske Republike Erih Honeker. Selidbe poslednjeg lidera NDR su počele 1991. godine. U proleće te godine on je došao do Moskve, ali posle raspada SSSR nove ruske vlasti su odlučile da predaju Honekera vlastima ujedinjene Nemačke. Bračni par Honeker se sakrio u ambasadi Čilea, ali su ih u leto 1992. godine Čileanci zamolili da napuste zgradu. Rusija je predala bivšeg generalnog sekretara Saveznoj Republici Nemačkoj, ali nakon pola godine u nemačkom zatvoru, pacijent, oboleo od raka, pušten je na slobodu. Honeker u Santijagu nije živeo ni godinu i po dana.

    Mihail Gorbačov i Erih Honeker
    © AP Photo / BORIS YURCHENKO
    Mihail Gorbačov i Erih Honeker

    Ipak, dešava se i da se bivši vladari sami vraćaju u svoju domovinu, na sopstveni rizik. Žan-Bedel Bokasa, imperator Centralnoafričke Republike, kog su svrgli Francuzi 1979. godine, bio je osuđen u domovini na smrtnu kaznu. Međutim, posle sedam godina on je dobrovoljno doleteo u Bangui. On je želeo da ponovi put Napoleona, kog je obožavao, to jest — da se vrati na vlast. Ali nije u tome uspeo ni na sto dana, ni na duži vremenski period. Bokasi su ovog puta sudili lično (pošto je oslobođen optužbi za kanibalizam) i opet ga osudili na smrtnu kaznu, mada su ga kasnije pomilovali i zamenili tu kaznu sa kaznom od 20 godina zatvora. Bokasa je proveo u zatvoru šest godina, a kada je izašao na slobodu živeo je još tri godine. Sada je potpuno rehabilitovan i proglašen nacionalnim herojem.

    Trijumfalni povratak

    Međutim, ono u čemu nije uspeo Bokasa, uspeli su neki drugi svrgnuti vladari — i upravo to predstavlja treći scenario „života u izbeglištvu“. Ponekad se vraćaju: kratko žive u progonstvu, a zatim se trijumfalno vraćaju u predsednički ili kraljevski dvorac.

    Najpoznatiji „povratak“ u istoriji novog doba je, naravno, Norodoma Sihanuka. Kralj Kambodže je tri puta išao u inostranstvo i tri puta se vraćao na vlast. Pri tom, nisu ga samo svrgavali sa vlasti, nekada je i on sam odlazio. Kao kralj Kambodže 1953. godine je otputovao na Tajland da bi dobio od Francuza ubrzanje procesa priznanja nezavisnosti njegove države. I za pola godine je pobedio. General Lon Nol ga je svrgao sa vlasti 1970. godine i Sihanuk je otišao u Kinu, gde su ga i dalje priznavali za predsednika države. Pnom Pen su 1975. godine zauzeli „crveni kmeri“, ali, kada se vratio, Sihanuk je bio u kućnom pritvoru. Vijetnamci su 1979. godine svrgli Pol Pota i Sihanuk je opet otputovao u Kinu, gde su ga, kao i pre, smatrali predsednikom Kambodže. Tek 1990. godine kralj se vratio na tron. Odrekao se prestola 2004. godine u korist svog sina i ponovo otišao u Kinu, gde je i preminuo nakon osam godina, u 90. godini života.

    Osim Sihanuka, ima još mnogo primera trijumfalnog povratka iz izbeglištva. Huana Perona, predsednika Argentine od 1946. do 1955. godine, svrgla su vojna lica, i on je otišao u Španiju, da bi se vratio 1973. godine i ponovo bio odabran za predsednika zemlje. Ali, svakako, najčudniji primer u istoriji novog doba je bio povratak Simeona II od Bugarske.

    Poslednji bugarski car je bio proglašen monarhom 1943. godine, kada mu je bilo samo šest godina, a već nakon tri godine je izgubio vlast. Majka ga je odvela u Egipat, zatim su se skrasili u Španiji, i nije bilo ni govora da se u komunističku Bugarsku vrati Simeon, koji je i dalje smatrao sebe carem. Ali kasnije se sve promenilo: komunističke partije više nije bilo, a Simeon Sakskoburgotski je opet zavladao Bugarskom. Ali ne kao car, već kao premijer koji u Bugarskoj ima više vlasti nego sam predsednik.

    Tema:
    Prevrat u Boliviji (43)
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga