21:22 22 Februar 2020
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    320194
    Pratite nas

    Poslednja ratnohuškačka poruka Britanije protiv Rusije u pravoj meri oslikava arhetipski istorijski sukob dve evropske sile.

    „Izjava načelnika britanskog Generalštaba generala Nikolasa Kartera da bi ruska politika u Siriji i Africi mogla dovesti do vojnog odgovora Velike Britanije, tradicionalna je i u skladu sa uvreženom matricom koja u britanskoj političkoj, društvenoj i naučnoj javnosti postoji već dvesta godina“, ocenjuje istoričar Aleksandar Rastović.

    General Karter je u izjavi za „Sandej telegraf“ nazvao rusku pomoć sirijskoj Vladi, kao i ruske humanitarne projekte u Africi — bezbednosnim pretnjama koje mogu da se uporede sa rizikom od napada.

    Karterova izjava, za stručnjake koji se bave problemima rusko-britanskih odnosa, prema Rastovićevim rečima, nije iznenađujuća.

    „Reč je o rusofobiji, o jednom fenomenu koji zaokuplja pažnju ne samo britanske javnosti, već, nažalost, ta matrica koju je iznedrila britanska društvena i politička matica — širi se Evropom. Tako da je i ova izjava u skladu sa tom tradicionalnom antiruskom politikom“, objašnjava Rastović.

    Rusofobija — najjače britansko osećanje

    Rusko-britanski politički odnosi, uspostavljeni 1553. godine, imali su uspona i padova, kako se pomeralo klatno evropske politike. Međutim, rusko-britanski odnosi, zbog rusofobnog stava Velike Britanije, predstavljaju najznačajniji sukob u Evropi i arhetipski primer kako iskonstruisane i duboko usađene predrasude mogu da pokvare odnose dve zemlje gotovo za sva vremena.

    Već u izdanju Enciklopedije Britanike iz 1782. godine Rusija je opisana kao „veliko i moćno evropsko kraljevstvo, naseljeno brutalnim, zlobnim i pijanim divljacima, i sa despotskom vladom“, a od dvadesetih godina 19. veka rusofobija poprima oblike koje ima i danas, predstavljajući Rusiju kao zaostalu, autoritarnu, varvarsku i militarističku državu i naciju. Ovakvi stereotipi šire se Evropom i svetom. Iza svega, ipak, stajali su politički interesi — sprečiti Rusiju da širi uticaj na evropski deo Osmanskog carstva i sprečiti njen izlazak na topla mora i prodor u Aziju, što je, prema mišljenjima Britanaca, moglo da ugrozi njihove interese u Indiji.

    Britanska karikatura Ruska napast iz 1877, prikazuje Rusiju kao džinovskog oktopoda koji napada susedne države, naročito Osmansko carstvo.
    © Wikipedia / Frederick Rose
    Britanska karikatura "Ruska napast" iz 1877, prikazuje Rusiju kao džinovskog oktopoda koji napada susedne države, naročito Osmansko carstvo.

    O razvoju rusofobije najbolju studiju je napisao, prema Rastovićevim rečima, britanski profesor Džon Glison.

    „Ovaj fenomen podrazumeva potpunu mržnju, netrpeljivost i rezervisanost od strane britanske političke, ali i celokupne javnosti. Podsetiću, a i profesor Glison o tome piše, na ulogu medija i britanske štampe, koja je prednjačila u histeričnoj rusofobiji, koja je postepeno obuhvatala sve slojeve britanskog društva“, kaže on.

    „Srpski istoričar Milorad Ekmečić je u članku ’Rusofobija i srbofobija‘, objavljenom 2010. godine u nedeljniku NIN, izračunao da je britanska politika samo dva puta odustala od svoje tradicionalne politike — tokom Prvog i tokom Drugog svetskog rata“, dodaje naš sagovornik.

    Špijuni, prebezi i striptizete

    Dvadeseti vek obogatio je britansko-ruske odnose ideološkim ratom — Rusija je postala deo Sovjetskog saveza. Nakon kraja Drugog svetskog rata, kada je, prema rečima Vinstona Čerčila, na Evropu spuštena „gvozdena zavesa“, rusko-britanski odnosi intenzivirani su špijunskim igrama. Obaveštajci, u zavisnosti od ideoloških opredeljenja, bežali su na jednu ili drugu stranu, noseći sa sobom poverljive informacije. Poznat je slučaj Kima Filbija i „Kembričke petorke“, koji su godinama, sve do 1963. godine, filovali sovjetsku obaveštajnu službu poverljivim podacima iz Britanije i SAD.

    Harold Kim Filbi 1955. godine.
    © AP Photo / AP Photo
    Harold Kim Filbi 1955. godine.

    Na drugu stranu bežali su oficiri KGB-a, među kojima su najpoznatiji Oleg Gordijevski, koji je za britansku obaveštajnu službu radio između 1974. i 1985. godine, i Anatolij Golicin, koji je na Zapad preneo informacije koje su izazvale Kubansku krizu.

    Strah od sovjetskih špijuna posebno je podgrejala „Afera Profjumo“ iz 1963. godine, nazvana po tadašnjem britanskom ministru odbrane Džonu Profjumu. On je imao kratku vanbračnu vezu sa striptizetom Kristinom Kiler, koju su sovjetski obaveštajci pokušali da iskoriste, ne bi li Profjuma zavrbovali da radi za njih.

    Trovači i „ruski uticaj“

    Sa padom Berlinskog zida i disolucijom SSSR-a, izgledalo je da je došlo do „kraja istorije“, da svet postaje bolje mesto za život, pa su tako i britansko-ruski odnosi doživeli novi početak.

    Kraljica Elizabeta bila je prvi britanski monarh koji je posetio Rusiju 1994. godine, a devet godina kasnije Vladimir Putin bio je prvi ruski predsednik koga je kraljica ugostila u Bakingemskoj palati. Međutim, britansko odbijanje da izruči Rusiji oligarha Borisa Berezovskog i čečenskog teroristu Ahmeda Zakaeva, ponovo su zategli odnose.

    Ambasador Rusije u Velikoj Britaniji Aleksandar Jakovenko
    © Sputnik / Kirill Kallinikov
    Ambasador Rusije u Velikoj Britaniji Aleksandar Jakovenko

    Kako je Rusija obnavljala svoju ekonomsku i geopolitičku snagu, Britanija se sve više vraćala staroj rusofobnoj politici, koja je kulminirala u „aferama trovanja“ (špijuni-prebezi Aleksandar Litvinjenko 2006. i Sergej Skripalj 2018. godine), za šta su britanski mediji i Vlada odmah, bez ikakvih dokaza, optužili ruski državni vrh.

    Posebno je „slučaj Skripalj“ raspirio novi talas rusofobije. U međuvremenu, smenjivale su se špijunske afere, a pre dve godine je ruski ambasador u Londonu Aleksandar Jakovenko rekao da su rusko-britanski odnosi pali na najniži nivo u istoriji.

    Na kraju, britanska rusofobija otišla je toliko daleko da je Rusija optužena i za mešanje u odluku građana Velike Britanije da na referendumu, umesto ostanka, izaberu izlazak iz EU, a bivša britanska premijerka Tereza Mej putovala je balkanskim državama, držeći antiruske govore.

    Ako pogledamo razvoj rusko-britanskih odnosa u protekloj deceniji, mogli bismo da zaključimo da se 19. vek ponovo nadvija nad Evropom. Kao da stare matrice ne mogu da budu zaboravljene i kao da Britaniji odgovara samo slaba Rusija.

    Tagovi:
    rusofobija, mržnja, odnosi, Rusija, Britanija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga