00:35 27 Februar 2020
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    11780
    Pratite nas

    Rusija je gotova; nemoguće je zaustaviti pad nekadašnje supersile u društvenu katastrofu i stratešku irelevantnost, najavljivao je magazin „Atlantik“ pre dvadesetak godina. Međutim, danas, piše „Njujork tajms“ povodom dve decenije od dolaska Vladimira Putina na čelo te Rusije na ivici raspada, „ovo je Putinov svet. Mi samo živimo u njemu“.

    Kada je u televizijskom obraćanju naciji 31. decembra 1999. godine oronuli Boris Jeljcin saopštio da čelo države prepušta relativno nepoznatom premijeru Vladimiru Putinu, nisu se sasvim nerealnim činile prognoze poput one iz magazina „Atlantik“ — da će „za samo nekoliko decenija Rusija zanimati ostatak sveta koliko i bilo koja druga zemlja Trećeg sveta s bogatim resursima i siromašnim narodom“, te da se sudbina Rusije nalazi u „demografskom smanjivanju, daljem ekonomskom slabljenju i teritorijalnoj dezintegraciji“.

    Uostalom, posle poraza u Prvom, besneo je u to vreme Drugi čečenski rat koji se prelio i na Dagestan, gotovo polovina pripadnika ruske vojske živela je ispod linije siromaštva, a Rusija, prepuna prirodnih bogatstava i mnogo čega drugog, uspela je ’98. čak i da bankrotira.

    Povratak na svetsku scenu

    Dve decenije Putinove vladavine kasnije, umesto najavljivanog „povratka sovjetske atmosfere sumnje i straha“, niko više čak ni ne pokušava da ospori da se Rusija i te kako vratila na svetsku scenu.

    „Obećao je da će vratiti zemlju na veliku scenu. Danas je Rusija tu, uprkos zapadnim sankcijama i izbacivanju iz Grupe 8,“ komentariše nemački „Dojče vele“.

    „Bliski istok“, ukazuje „Njujork tajms“, „gde je nekada suvereno vladao uticaj Amerike i Velike Britanije, posle uspešne vojne intervencije u Siriji sve više se okreće prema Moskvi“, koja je sebi privukla i tradicionalne zapadne saveznike poput Turske, Saudijske Arabije i Egipta. Rusija „ubrzano ide i ka alijansi sa Kinom“, raspolaže i hipersoničnim oružjem koje nema takmaca u svetu, a Putin je uz sve to „stvorio i ideologiju budućnosti“ koja, opominje „Njujork tajms“ svoju publiku, inspiriše lidere širom sveta.

    A tu je i ekonomija. BDP Rusije je u ovih 20 godina porastao za čak osam puta i ona se sada, po BDP-u izračunatom u odnosu na paritet kupovne moći, nalazi na šestom mestu na svetu, tik iza Nemačke. Državni dug Rusije iznosi tek oko 13 odsto njenog BDP-a; poređenja radi, američki federalni dug porastao je na preko 106 odsto BDP-a te zemlje.

    Naslednik Borisa Jeljcina

    Kako se, za ovako kratko vreme, Rusija toliko promenila? Kako je, uopšte, Putin došao na njeno čelo, kako je pripitomio ozloglašene oligarhe i pljačkaše nacionalnog bogatstva, a onda i uspeo da sprovede reforme koje su onu zemlju na ivici raspada pretvorile u predvodnika promena na globalnom nivou? I šta će Putinova era u Rusiji značiti za ostatak sveta?

    Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali glavna urednica Sputnjika Srbija Ljubinka Milinčić i nekadašnji dopisnik Tanjuga iz Moskve Đorđe Milošević.

    „Rusija je puno puta u svojoj istoriji bila na ivici propasti i svaki put se kao feniks rađala ponovo. Njoj je pre 20 godina“, ističe Ljubinka Milinčić, „bilo zaista neophodno da se pojavi čovek kakav je Vladimir Putin, jer je on dokazao da se ta zemlja nikada ne sme otpisivati. Njegov uspon je otpočeo van vidokruga javnosti. U kratkom roku nakon što je došao u Moskvu postao je direktor Federalne službe bezbednosti (FSB-a), zatim premijer i onda je odjednom postao Jeljcinov naslednik, što je zbunilo čitav svet.“

    „Jeljcin i Putin su razgovarali nekoliko nedelja pre nego što je doneta konačna odluka“, podseća Đorđe Milošević. „Sve je učinjeno u velikoj diskreciji, o tome ništa nisu znali čak ni njihovi prijatelji ni najbliža rodbina. Putin je u prvo vreme bio pomalo rezervisan. Međutim, posle nekoliko serija razgovora Putin je shvatio da ga Jeljcin zaista želi za svog naslednika i dao je svoj pristanak.“

    Period unutrašnje konsolidacije

    Iako je na čelo zemlje došao u kritičnom trenutku, napominje ovih dana „Dojče vele“, Putin je verovao u njen ponovni uspon. „Prerano je da sahranite Rusiju kao veliku silu“, zapisao je još 1999. godine.

    U skladu s tim, ističe Ljubinka Milinčić, „Putin je još kao premijer odvažno krenuo u rešavanje čečenskog problema, a paralelno s tim je krenuo da sređuje i političku scenu u Rusiji. To je uključivalo i obuzdavanje uticaja Jeljcinove porodice i oligarha povezanih s njom kao što su Boris Berezovski, Vladimir Gusinski, Roman Abramovič, Mihail Hodorkovski... koji su se hvalili kako nogom otvaraju vrata Kremlja. Bili su uvereni da će ih i Putin slušati kao što ih je slušao i Jeljcin, ali Putinu je nešto drugo bilo važnije — otadžbina“.

    Ovi oligarsi, ukazuje glavna urednica Sputnjika Srbija, „bili su ljudi koji su opljačkali Rusiju i to na osnovu zakona koje su sami stvarali, a Putin im je ponudio da deo tog bogatstva vrate i počnu da rade u korist svoje zemlje i naroda. Abramovič je tu poruku shvatio bolje od svih i prihvatio je taj predlog, Berezovski i Gusinski su pobegli iz zemlje, dok je Hodorkovski pomislio da je jači od Putina i završio je u zatvoru. Posle toga su porezi počeli uredno da se plaćaju“.

    Jednako je važan, ističe Ljubinka Milinčić, „bio i potez kojim je obuzdao moć gubernatora dalekih gubernija, koji su se ponašali kao mali carevi. Neki su čak počeli da štampaju svoj novac i bilo je samo pitanje trenutka kada će se otcepiti. Putin je doneo odluku da se gubernatori više ne biraju na neposrednim izborima, kojima su do tada uspešno manipulisali, već je uspostavio tzv. vertikalu vlasti kojom se gubernatori direktno postavljaju iz Kremlja. To je, naravno, izazvalo veliko nezadovoljstvo na Zapadu“.

    „Putin je tek nedavno javno priznao da se Rusija u jednom trenutku nalazila na ivici provalije i raspada“, dodaje Đorđe Milošević. „To je, kako se izrazio, izbegnuto samo zahvaljujući hrabrosti, požrtvovanju i patriotizmu ruskog čoveka“.

    Promena odnosa prema Zapadu

    Jačanje Rusije na unutrašnjem planu propraćeno je promenama njenog međunarodnog položaja, pre svega u odnosu prema Zapadu, objašnjava tadašnji Tanjugov dopisnik iz Moskve: „Velika je razlika u odnosu prema Zapadu između Jeljcinove i Putinove Rusije. Jeljcin je u svom okruženju imao izrazito prozapadne saradnike, pre svega je to bio šef diplomatije Andrej Kozirjev, koji sad i živi u Americi i govori kako mu je to druga otadžbina; Berezovski je bio postavljen za sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost... O stvarima o kojima se raspravljalo u vrhu države pre se znalo u Vašingtonu nego u ruskom parlamentu.“

    Početku otklona od Zapada prethodio je period unutrašnje konsolidacije Rusije i vraćanje nagomilanih dugova koje je potrajalo do 2007. godine, kada je Putin, podseća Ljubinka Milinčić, rekao — ne dugujemo vam više ništa. „Tek tada je Zapadu u čuvenom govoru na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji te godine poručio da ne može da bude gospodar sveta i da mora da uvažava i druge narode, što se i dan-danas smatra državničkim programom Vladimira Putina.“

    Mihail Gorbačov
    © AP Photo / Ivan Sekretarev
    Putin je imao iskustvo prevarenog Gorbačova, kome su zapadni lideri obećali da se NATO neće širiti prema istoku. Svestan toga, Putin nije dozvolio da se desi nešto slično

    Iz ovakvog su stava, ukazuje Đorđe Milošević, i proistekli konkretni potezi: „Sve što Putin danas preduzima oko jačanja vojske, modernizacije naoružanja...radi se isključivo u odbrambene svrhe. I to se na Zapadu jako dobro zna, ali, da bi opravdao sopstvene aktivnosti, poput razmeštanja raketnih sistema u Poljskoj, Rumuniji i Bugarskoj, sopstvenu javnost ubeđuje u postojanje ruske pretnje. A Putinova osnovna ’mana‘ nalazi se u tome što on ne želi da postupa onako kako bi Zapad želeo. Dobra i demokratska Rusija bila bi samo ona koja bi bespogovorno slušala Zapad. Uostalom, još je Staljin pre više od 70 godina rekao: ’Ratovaće protiv nas i kada rata ne bude bilo‘. Rusija je, jednostavno, njima kost u grlu, jer im više od svih drugih smeta u gospodarenju Evropom, Mediteranom, Bliskim istokom...“

    „Putin je imao iskustvo prevarenog Gorbačova, kome su zapadni lideri obećali da se NATO neće širiti prema istoku. Svestan toga, Putin nije dozvolio da se desi nešto slično“, naglašava Ljubinka Milinčić.
    Ideologija budućnosti

    Iz ovakvih je okolnosti i nastao putinizam, čiju je suštinu ponajbolje iskazao sam predsednik Rusije pre nekoliko godina, obraćajući se svojim evropskim partnerima: „Ako za mnoge evropske zemlje suverenitet i nacionalni ponos predstavljaju zaboravljene koncepte i luksuz, istinski suverenitet je za Rusku Federaciju apsolutno neophodan uslov njenog opstanka. Želim da naglasim: ili ćemo biti suvereni, ili ćemo se raspasti.“

    „Sve što radi, Putin radi u interesu očuvanja integriteta svoje zemlje i njene nezavisnosti i nepotčinjavanja, u interesu povećanja bezbednosti i životnog standarda njenih građana“, objašnjava Đorđe Milošević zbog čega je Putinova državnička ideologija postala toliko privlačna i u mnogim drugim delovima sveta.

    I zato će ova „ideologija budućnosti“, kako je naziva „Njujork tajms“, zaključuje Ljubinka Milinčić, opstati i nakon što 2024. godine Putinu bude istekao drugi uzastopni predsednički mandat, posle koga više neće moći da se kandiduje: „Ko god da posle Putina dođe na čelo te velike zemlje, to će morati da bude ’Putin‘, u smislu odnosa prema zemlji i narodu. Rusija i ne zaslužuje drugačijeg vladara i uverena sam da ga neće ni dobiti.“

    Tagovi:
    Vladimir Putin, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga