07:53 26 Januar 2020
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 872
    Pratite nas

    Halifa Haftar, komandant Libijske nacionalne armije, nije tokom međulibijskih pregovora u Moskvi potpisao sporazum o primirju sa Fajezom Saradžom, predstavnikom Vlade u Tripoliju, prosto zato što želi celu Libiju.

    Njegovoj želji da stavi pod kontrolu celokupnu teritoriju Libije, naruku ide i vojna nadmoć, ali i podrška Ujedinjenih Arapskih Emirata, Egipta i Saudijske Arabije.

    Prema mišljenju ruskih eksperata — Haftar ima i podršku specijalnih snaga, čime ne može da se pohvali Vlada nacionalnog sporazuma Libije Fajeza Saradža u Tripoliju.

    Celu Libija — težak zalogaj, čak i za Haftara

    Grigorij Lukjanov, profesor na Višoj školi ekonomije, ističe da su borbena dejstva došla u ćorsokak i sa jedne i sa druge strane.

    „Tripoli je grad u kome živi oko dva i po miliona ljudi, to je malo manje od polovine naselja cele Libije. Bez žrtava ga ne bi osvojila ni moćnija vojna sila od Libijske nacionalne armije“, rekao je ekspert.

    Halifa Haftar i njegovi spoljnopolitički saveznici to shvataju i bez obzira na sve povećavaju pritisak, tražeći nove forme za politički dijalog u kome će njihovi zahtevi biti uračunati.

    Tripoli, Libija
    © AP Photo / Mohammed Ben Khalifa
    Tripoli, Libija

    Osim toga, u pozadini unutrašnje borbe za prevlast se odvija ozbiljna geopolitička borba između regionalnih sila na Bliskom istoku. Sa jedne strane imamo Ujedinjene Arapske Emirate, Saudijsku Arabiju i Egipat, koji podržavaju Halifa Haftara, a sa druge strane Tursku i Katar, kojima je Vlada nacionalnog sporazuma bila prinuđena da se obrati zbog velikih gubitaka.

    Geopolitička borba saveznika zaraćenih strana

    „Pre nekoliko dana u egipatskom Parlamentu, prilikom izlaganja predstavnika Haftara, predloženo je da Egipat primeni oružanu silu kako bi podržao Haftara i isterao tursku armiju, koju je Erdogan poslao u Tripoli. Ova ideja je naišla na podršku“, rekao je Kamran Gasanov, profesor na ruskom Univerzitetu prijateljstva naroda.

    Emirati, Saudijska Arabija i Egipat vrše pritisak na Haftara da ne pristane na pregovore i da pomoću sile reši situaciju u Libiji. Sa druge strane, Turska u Libiji se bavi totalno drugim pitanjima koja nemaju nikakve veze sa njenom unutrašnjom situacijom i nestabilnošću, već sa geopolitičkim interesima Turske u istočnom Sredozemnom moru.

    Kako Gasanov objašnjava — pozicija Turske u ovom regionu je zasnovana na projektu u koji je ulagao turski predsednik Erdogan još od početka Arapskog proleća.

    „Plan se sastojao u tome da se putem državnih udara na vlast na celom Bliskom istoku dovedu Muslimanska braća, partija koja je predstavljena u mnogim arapskim zemljama — u Tunisu, Maroku, Jordanu, a umalo i u Egiptu nisu došli na vlast“, objašnjava ekspert.

    Prema njegovim rečima — to je bila neka nova vrsta osmanlijskog projekta, jer su ove partije bliske Erdoganovoj Partiji pravde i razvoja.

    Libijci na protestu protiv dolaska turskih vojnih snaga u Libiju
    © REUTERS / Esam Al-Fetori
    Libijci na protestu protiv dolaska turskih vojnih snaga u Libiju

    Jasno je da Turska nema mogućnosti da sama preokrene situaciju, već da mesecima pokušava da uvuče Rusiju u ovaj proces, jer je svesna da ostali igrači niti su dovoljno sposobni niti žele da uzmu u obzir interese Ankare.

    Maršal Halifa Haftar spada u sile koje žele da spreče rasprostranjivanje uticaja Muslimanske braće. Njega podržava Egipat, u kome je na vlasti čovek koji je direktno zbacio lidera ove islamističke političke partije. Osim toga, iako deluje paradoksalno da upravo Saudijska Arabija podržava Haftara, treba imati u vidu, prema rečima Gasanova, da ona ima svoj „vehabijski projekat“ i da sve druge „projekte“, kao što su Al Kaida, DAEŠ ili Braća muslimani, shvataju kao pretnju.

    Mirovna konferencija o Libiji u Berlinu

    Eksperti smatraju da Rusija i Nemačka imaju najbolje pozicije u odnosu na sve ostale sile koje su na indirektan ili direktan način povezane sa situacijom u Libiji, i zato smatraju da je mirovna konferencija o Libiji u Berlinu logičan nastavak rusko-nemačke saradnje, naročito nakon što je ovu inicijativu nemačke kancelarke Angele Merkel otvoreno podržao ruski predsednik prilikom zajedničke konferencije za novinare u Moskvi.

    Gasanov ističe da je Merkelova, u političkom smislu, mnogo bliža pozicijama Moskve, nego pozicijama Vašingtona, i da je moguća saradnja između Rusije i Nemačke, jer su obe strane zainteresovane za stabilnost u Libiji.

    Osim toga, odnosi između zemalja umešanih u libijski slučaj su jednostavni. Nemačka je politički i ekonomski nepristrasna u odnosu na bilo koju stranu u konfliktu. Rusija, posle situacije sa Sirijom, ima kontakte ne samo sa Turskom, nego i sa ostalim arapskim zemljama. Kako eksperti objašnjavaju — interes Moskve leži u ekonomskoj koristi i nema političkih simpatija ni prema jednoj strani u sukobu, već se koristi podrškom i interesom svih strana učesnica. Moskva i Berlin imaju zajednički interes, a to je prekid rata, za razliku od Italije i Francuske, koje su postale taoci svojih geopolitičkih interesa. Dok Francuska podržava Haftara, a Italija Saradža, nemačka kancelarka je neutralna. Merkelova priznaje Vladu u Tripoliju, ali uzima u obzir i činjenicu da postoji čovek po imenu Haftar, koji ima realnu vojnu moć. Eksperti ističu da je pragmatičan pristup ono što sve više približava Moskvu i Berlin u rešavanju kriznih situacija.

    Tagovi:
    Halifa Haftar, Turska, Libija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga