00:00 23 Februar 2020
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 212
    Pratite nas

    Iako je komandant Libijske nacionalne armije Halifa Haftar pozitivno prihvatio konačnu odluku sastanka o Libiji u Moskvi, sporazum nije potpisao. Sledi sastanak u Berlinu 19. januara, a zasad je neizvesno hoće li Haftar tada pristati na primirje ili taj deo sveta očekuju još žešći sukobi.

    Problemi u Libiji počeli su specifičnom formom takozvanog „arapskog proleća“, ali je, za razliku od Tunisa i Egipta, u Libiji došlo do oružanih konfrontacija unutrašnjih snaga, kao i vojne intervencije spolja. Bivši ambasador Srbije u Egiptu Dragan Bisenić objašnjava, međutim, da je u toj zemlji je i pre intervencije 2011. postojalo posredovanje između zaraćenih snaga koje je vodio predsednik Čada Idris Debi, ali da je vojna intervencija NATO-a preokrenula put rešavanja libijske krize u nasilje i haos.

    Haftar u Berlinu pristaje na primirje?

    Prof. dr Božidar Forca, penzionisani general, kaže da je Haftar bio blizak Gadafiju i da je bio jedan od komandanata u sukobu sa Čadom, ali da je nakon toga izmakao kontroli i bio pritvoren.

    „Amerikanci su ga, međutim, spasli, i 20 godina je proveo u SAD pa možemo da zaključimo da su ga oni i poslali. Haftar je bio lider pobunjenika protiv Gadafija. Meni je jedan alžirski zvaničnik još dok je trajalo ’arapsko proleće‘ rekao: ’Vi ovo zovete prolećem, a mi se smrzosmo. Pogledajte kako pod izgovorom rušenja totalitarnih režima kreće domino efekat‘“, priseća se Forca.

    Bisenić dodaje da je Libija, posebno od trenutka ubistva Muamera el Gadafija, u kovitlacu nasilja u kom nema jasno definisanih političkih platformi. Rezultat svega je podela zemlje na kolonijalne forme koja je dosta verno preneta i u današnje odnose, tako da Kerenaikom na istoku sada vlada maršal Haftar, a drugim delom upravlja Vlada nacionalnog jedinstva, koja vodi poreklo od snaga bliskih Muslimanskoj braći.

    „Ta vlada premijera Fajeda el Saradža, koja se nalazi u Tripoliju, i međunarodno je priznata. Situacija se dodatno zakomplikovala kada je Haftar u aprilu protekle godine rešio da zauzme celu zemlju. Osnovni razlog sporova između Vlade nacionalnog jedinstva i Haftara je odbijanje zapadnih zemalja da prihvate Haftara kao ministra odbrane“, kaže naš sagovornik. Ipak, on je uveren da će zbog pritiska velikih sila Haftar na kraju popustiti i potpisati mirovni sporazum.

    Na delu preraspodela interesa u arapskom svetu

    Libija, afrička zemlja bogata naftom i gasom na samo pola sata od Evrope, potencijalno je veliki izvoznik migranata, od čega strepe Francuska i Italija, koje podržavaju različite strane u građanskom sukobu koji se ne stišava od aprila prethodne godine. Bisenić naglašava da je Libija pitanje dominacije određenih zemalja u tom delu sveta. „Sve je to povezano sa širim događajima na Bliskom istoku — pitanje je ko dobija, a ko gubi u preraspodeli interesa u arapskom svetu. U ovom trenutku se radi o dva paralelna procesa — pokušava se da se dostigne mirovni sporazum, ali i da se promeni odnos snaga ulaskom novih aktera, pre svega Turske“, naglasio je naš sagovornik.

    Iznenadno angažovanje Turske u Libiji

    Koren turskog angažovanja kao posrednika, objašnjava Bisenić, nalazi se oko Kipra. Na Bliskom istoku, dodaje on, postoji snažna koalicija protiv Turske sa sedištem u Egiptu.

    „Erdogan je video svoju šansu da izađe iz izolacije zbog Kipra i bušenja naftnih i gasnih nalazišta koje su organizovale Grčka, Egipat i Kipar uz podršku Izraela. On je, međutim, napravio manevar i veštačkim proglašavanjem slobodne zone međunarodnih voda Severnog Kipra proširio mogućnost svog manevra i brzo se sporazumeo sa vladom u Tripoliju. Ponudio je Saradžu svoju vojnu pomoć, koju je ovaj oberučke prihvatio“, navodi bivši ambasador. On veruje da je Erdogan za takav potez dobio zeleno svetlo i od SAD i od Rusije, i tu vidi objašnjenje kako se turski predsednik, pored Vladimira Putina, našao u Moskvi kao mirovni posrednik.

    Iako to nije presudni razlog, general Forca podseća i na činjenicu da su Turci u Libiji bili oko 400 godina i zato, kaže, ne treba da nas čudi što je u novembru Erdogan potpisao sporazum sa Vladom nacionalnog jedinstva. „Kada je u jednoj zemlji više vojnih činilaca, kao u Libiji, onda se teže dolazi do mirovnog sporazuma, ali ne treba zaboraviti ni na povratak DAEŠ-a, Al Kaide i Boko Harama. Ipak, i pored svega, nadam se da će u Berlinu 19. januara ipak doći do sporazuma, jer svet ima naučene lekcije iz Sirije“, zaključio je prof. dr Forca.

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga