05:08 11 Jul 2020
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 1243
    Pratite nas

    Konačno se i to dogodilo. Tri i po godine posle referenduma na kojem je glasala za odlazak, Velika Britanija je od ponoći 31. januara 2020. prestala da bude članica Evropske unije. Što znači da najvažniji deo Bregzita zapravo tek sledi, jer sada je načinjen samo prvi korak u nepoznato...

    Osim što su i inače već zaustavljene, evropske integracije Bregzitom su i definitivno postale (delimična) dezintegracija. Ujedinjeno Kraljevstvo moraće da potraži novu ulogu u svetu, a svet će se, počev od transatlantskih odnosa Evrope i Amerike, suočiti sa drugačijom Evropskom unijom, drugačijom već i stoga što u njoj neće biti britanskog uticaja kakav je do sada postojao.

    Oduševljenje Majka Pompea

    U formalnom smislu, u ponoć je okončan proces koji je faktički otpočeo u zapanjujućoj noći 23. juna 2016, kada je prebrojavanje glasova pokazalo da je gotovo 52 odsto Britanaca, tanka, ali dovoljna većina, glasalo za izlazak njihove zemlje iz briselske unije. Usledili su dugački, zamorni i često nerazumljivi pregovori o uslovima izlaska.

    Dan Bregzita, ipak, ne znači da je s pregovorima završeno. Već 1. februara otpočinje tranzicioni period od 11 meseci, tokom kojeg će Velika Britanija nastaviti da primenjuje briselsku regulativu sve dok, do 31. decembra ove godine, ne bude dogovoreno kako će ubuduće izgledati odnosi Londona i Brisela.

    Međutim, politički gledano razlaz se dogodio. I „ja mislim da je to fantastično. Mislim da je to fantastično za Sjedinjene Države. Mislim da je to fantastično za Ujedinjeno Kraljevstvo“, gotovo da je uskliknuo američki državni sekretar Majk Pompeo kada je doputovao u London neposredno uoči Dana Bregzita.

    A opet, ukazuje „Vašington post“, to ne znači i da će se obistiniti nade zagovornika Bregzita da će britanskim izlaskom iz Evropske unije s lakoćom biti ojačan „specijalni odnos“ Londona i Vašingtona. Štaviše, navodi se, „samo je pitanje vremena kada će se okončati medeni mesec između (predsednika SAD) Donalda Trampa i (premijera Velike Britanije) Borisa Džonsona“. A signal upozorenja predstavlja ovonedeljna odluka Džonsonove vlade da kineskoj kompaniji „Huavej“, uprkos snažnom američkom protivljenju, omogući „ograničen, ali ipak vodeći“ pristup 5G mreži u Britaniji.

    Okovi imperije

    A tu je i pitanje budućeg političkog odnosa Londona i Brisela. Dok „Britanci planiraju proslavu Bregzita dostojnu potlačene kolonije koja se oslobodila okova imperijalističke vladavine“, ukazuje „Blumberg“, u Briselu preovlađuje „ozbiljnost kao na sahrani“. Jer, smatra holandski ministar finansija Vopke Hukstra, Bregzit je „tragična geopolitička katastrofa“. Već i zato što će se London i briselska unija ubuduće nadmetati za pozicioniranje u globalnim okvirima i tek im, navodi „Blumberg“, predstoji „stvarna podela po pitanjima trgovine i geopolitike“.

    A evropska komesarka za konkurenciju i digitalno društvo Margareta Vestager upozoriće na sve to i da će „francusko-nemačka osovina Evropske unije štucati bez Britanaca“, jer je „britanska energija pomagala Parizu i Berlinu da rade zajedno“.

    Pa stoga osnivač „Stratfora“ Džordž Fridman upozorava da, posle Bregzita, Evropskoj uniji preti i dalja fragmentacija.

    Kako će Bregzit uticati na sve ove procese? Šta će njegovo formalizovanje značiti za odnose u trouglu London-Vašington-Brisel? I šta će ova „tragična geopolitička katastrofa“ značiti za ukupne odnose u svetu?

    Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali analitičar Branko Pavlović i dr Miloš Jovanović, docent na Katedri za međunarodno pravo i međunarodne odnose Pravnog fakulteta u Beogradu i predsednik DSS-a.

    Politika Bregzita

    „Proces izlaska Velike Britanije iz EU potrajao je ovako dugo prevashodno iz političkih, a ne pravnih razloga, budući da Član 50 Ugovora o EU dosta jasno, iako relativno šturo, opisuje proceduru istupanja iz Unije“, objašnjava Miloš Jovanović. „Uzrok ovolikog otezanja leži u dugom protivljenju establišmenta kako u samoj Britaniji, tako i u Briselu, da prihvati rezultat referenduma koji niko nije očekivao.“

    Mišel Barnije, glavni pregovarač Evropske unije u procesu Bregzita, kaže da je ovo „situacija u kojoj obe strane gube“. Nasuprot tome, aktuelna administracija u Vašingtonu zbog Bregzita izražava neprikriveno zadovoljstvo.

    „Dok je Zapad ostvarivao uspehe, ovakvih tenzija na relaciji London-Brisel-Vašington nije bilo. Tako da se u sadašnjoj situaciji prelamaju mnogo dublji odnosi i procesi“, napominje Branko Pavlović, koji predviđa „sklapanje trgovinskog sporazuma između Velike Britanije i SAD, makar okvirnog pre novembarskih predsedničkih izbora u SAD, ali i jačanje francuske pregovaračke pozicije unutar EU u odnosu na Nemačku, zbog straha svih preostalih članica EU od preteranog uticaja Nemačke. Britanija pak neće sve staviti na kartu svojih odnosa sa SAD, već će nastojati da izgradi i strateške odnose sa Kinom, iz prostog razloga što bez toga ne može da računa na održivi ekonomski razvoj.“

    Francusko-nemački problem

    Bregzit, kao prvi slučaj obrtanja procesa evropskih integracija, sa sobom nosi veliku simboliku, ali ne samo to jer, kako ukazuje „Blumberg“, Velika Britanija sa sobom odnosi i 14 odsto BDP-a Evropske unije, 40 odsto njene vojne moći i 13 odsto stanovništva.

    I zato, ukazuje Miloš Jovanović, „nije ključno pitanje kako će se Britanija snaći u novim okolnostima, nego kako će Evropska unija da se snađe. Velikim proširenjem na 10 država Centralne i Istočne Evrope 2004. godine, koje je bilo izazvano američkim geopolitičkim interesima i pokazalo se kao pogubno za samu EU, evropske integracije već su izgubile svoju dinamiku, a izlazak Velike Britanije sad samo dodatno produbljuje to stanje“.

    Pri čemu, ističe Branko Pavlović, „dodatnu poteškoću za novu EU predstavlja ogromna razlika u makroekonomskom položaju između Francuske i Nemačke, na veliku štetu Francuske. A to znači da je EU u samom svom temelju suočena s ogromnim i nesavladivim problemom, jer ne postoji zajednička politika koja može da odgovara i Francuskoj i Nemačkoj“.

    Pat pozicija

    S druge strane, nekadašnji francuski ministar za evropske poslove Alan Lamasur za „Mond“ ukazuje da su „Britanci bili permanentni problem još od 1973.“, a da „Bregzit podiže ručnu kočnicu sa Evrope“.

    „Takvo viđenje moglo je da bude tačno pre 30 ili 40 godina, kada je briselska unija bila u stanju da Grčkoj, Španiji ili Portugaliji obezbedi brz prosperitet. Ali mi odavno više nismo u takvoj situaciji; uostalom, da je drugačije, danas ne bismo ni govorili o izlasku Velike Britanije iz Evropske unije, jer ona za to ne bi imala ekonomski interes kakav je imala 1973, pa je zato i postala njena članica“, komentariše Miloš Jovanović.

    „Britanija ostavlja Evropsku uniju u pat poziciji i ako se taj odlazak pokaže uspešnim, to će probleme EU samo produbiti, već i zato što u svakoj od njenih članica postoje evroskeptične snage. Tako da je mnogo izvesniji scenario njenog daljeg slabljenja, a ne iznenadnog procvata zahvaljujući Bregzitu.“

    Istovremeno, ukazuje Branko Pavlović, „izlazak Britanije dodatno će antagonizovati i odnose između EU i SAD, koje će — posle trgovinskih sporazuma u Severnoj Americi, sa Kinom i Velikom Britanijom — neminovno doći u sukob s nemačkom privredom koja joj je konkurentna u svim oblastima. Pozicija SAD će biti nadmoćna i zato će njihovi zahtevi prema EU biti sve radikalniji“.

    Sva ta previranja na Zapadu koja će Bregzitom biti i dodatno podstaknuta, zaključuje Pavlović, „nisu uzrok širih promena na globalnom planu, već upravo njihova posledica. I zato će u budućnosti samo produbiti procese neminovnog slabljenja Zapada i istovremenog jačanja Istoka, koji su već u toku.

    Tagovi:
    EU, Velika Britanija, Bregzit
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga