20:32 02 Decembar 2020
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    11634
    Pratite nas

    Plan koji je ovih dana ponudio američki predsednik Donald Tramp za rešavanje izraelsko-palestinskog sukoba je „nemoguća misija“ i više liči na transakciju s nekretninama nego na ozbiljni dokument, a dva su razloga zašto Palestinci nikada ne mogu da ga prihvate: Jerusalim i ponuđene mape.

    Tramp je početkom nedelje predočio plan od 181 strane, pompezno najavljen kao „dogovor veka“ za Izrael i Palestince, ali ga je i pre nego što je obelodanjen odbacila palestinska strana, kao i od niza arapskih zemalja. Dokument, između ostalog, nudi Palestincima 50 milijardi dolara ako pristanu na predloženi plan.

    „Kad se podvuče crta, činjenica da Palestinci nisu bili konsultovani, da je glavni arhitekta plana Trampov zet Džared Kušner, i kad se uzme suština samog sporazuma, on umnogome liči na neku transakciju u nekretninama po sistemu — evo mir pa vam dođemo 50 milijardi dolara“, komentariše za Sputnjik dugogodišnji dopisnik lista „Politika“ iz Vašingtona Milan Mišić. Pritom, kako primećuje, niti je to suma koja će im odjedanput biti stavljena na sto, niti je izvesno da će je uopšte dobiti.

    Dr Slobodan Janković sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu navodi dva razloga zašto Palestinci nikada ne mogu prihvatiti ovakav plan: status Jerusalima, koji je i srž te krize, i propratne mape.

    Plan neprihvatljiv za Palestince, nude im „bantustane“

    Jerusalim, naime, po planu ostaje prestonica Izraela, dok je Palestincima ponuđeno da im prestonica bude u predgrađu istočnog Jerusalima, što je, kako kaže Janković, kao kad bi im ponudili glavni grad „u Sremčici ili Mladenovcu“.

    Predsednik Donald Tramp pored Zida plača
    © AP Photo / Evan Vucci
    Predsednik Donald Tramp pored Zida plača

    Što se tiče mape, napominje Janković, ona ne daje pravi prikaz situacije na terenu, a to je da se Palestincima nude „ostrva“ povezana tunelima.

    Trampova priča da će Palestinci dobiti dvostruko više teritorije takođe ne stoji jer se to vezuje za čitav niz uslova, kao što su da faktički moraju da se razoružaju, tako da ostane samo policija koja bi sarađivala sa Izraelom, da razoružaju ekstremne grupe kao što je Hamas a to je, primećuje sagovornik Sputnjika, „nemoguća misija“.

    Ta „ostrvca“ Janković poredi sa bantustanima, teritorijama u nekadašnjoj Južnoafričkoj Uniji i Namibiji, koje su za vreme aparthejda belci dodeljivali crnačkom stanovništvu. Te enklave ne bi imale granicu ni sa jednom državom osim sa Izraelom, niti bi imale izlaz na more. Nije predviđen ni granični prelaz između Pojasa Gaze i Egipta, obrazlaže Janković, koji je upravo objavio knjigu „Bliskoistočna kriza: Rat bez mira“. Janković u prilog neodrživosti Trampovog plana navodi i imena njegovih autora.

    „Džared Kušner je angažovao Dejvida Fridmana, američkog ambasadora u Jerusalimu i ortodoksnog Jevrejina; Džejsona Grimblata, takođe ortodoksnog Jevrejina, i Dejvida Šenkera, šef odeljenja za bliskoistočne poslove u Stejt departmentu. Ne da nema nekog Arapina, nego čak ni Amerikanca koji nije jevrejskog porekla. Ovo je od početka bio čisto jevrejski tim“, konstatuje Janković.

    Od Klintona i Obame do Trampa

    Analitičar iz Vašingtona Obrad Kesić skreće pažnju da se u samoj Americi, čak ni od Trampovih protivnika demokrata nema reakcija na plan, ako se izuzme kritička ocena Bernija Sandersa.

    „Razlog je što je ovo kulminacija američke politike koja pre Trampa nije bila jasno definisana. Ceo proces koji traje dve decenije vodi ka ovom rešenju, od Bila Klintona do Baraka Obame, a to je prihvatanje statusa kvo između Izraelaca i Palestinaca“, objašnjava Kesić.

    Glavni rezultat predloženog dokumenta, prema oceni Mišića, jeste to što je Tramp konačno uspeo da sahrani koncept dve države koji je bio osnova američke politike poslednjih decenija.

    Kad je reč o daljem razvoju događaja u izraelsko-palestinskom sporu, Mišić ističe da Palestinci, i pored negodovanja, imaju mali manevarski prostor s obzirom na realno stanje na terenu.

    „Odnos snaga je asimetričan. S jedne strane je Izrael, moderna država sa sedam miliona stanovnika i BDP-om od oko 360 milijardi dolara, s druge, Palestinci, obezdržavljeni još od 1948, kojima se u kontinuitetu ne oduzimaju samo nacionalno dostojanstvo, nego i teritorija“, navodi Mišić.

    Suština je, dodaje on, da se Izraelu uvek popuštalo, čak i u slučaju kada su kršena elementarna ljudska prava i izgrađivana naselja na okupiranoj teritoriji. Međutim, Palestinci malo šta mogu da preduzmu i zbog svojih unutrašnjih podela na mirni kamp koji predvodi predsednik Mahmud Abas i radikale iz Pojasa Gaze. Ovi drugi pak, ističe Mišić, u oružanoj borbi ne bi imali saveznika, a otežavajuća okolnost je i to što je poslednjih nekoliko decenija Izrael prestao da bude glavni neprijatelj Arapa i većina njih se usredsredila na „iransku pretnju“.

    Protesti protiv SAD i Izraela u Palestini
    © REUTERS / Ali Hashisho
    Protesti protiv SAD i Izraela u Palestini

    Smanjenje uticaja SAD na Bliskom istoku

    Mišić ukazuje na još jedan trend na Bliskom istoku, a to je smanjenje uticaja SAD kao jedine i neprikosnovene sile koja uspeva da ostvari sve što zamisli. To pokazuje situacija u Siriji, koja je reafirmisala ulogu Rusije kao velike sile, ali i stanje u Libiji gde Amerika nije glavni akter događaja nego Rusija i Turska, kao i jačanje Irana kroz mrežu šiitskih grupa.

    „I na globalnom planu imamo smanjivanje uticaja SAD, što nas sve navodi na zaključak da je i ovom mirovnom planu osnovna funkcija unutrašnja — da Tramp izbije u prvi plan kao važan akter u spoljnoj politici i da to bude neka vrsta dopinga biračima na koje on računa“, smatra Mišić.

    Dogovor veka infografika
    © Sputnik
    Dogovor veka infografika
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga