02:57 23 Septembar 2020
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    2264
    Pratite nas

    Plan Martija Ahtisarija za pregovore o statusu Kosova i Metohije odbio je UN 2007. godine kao predloženo rešenje za kosovski problem. Trinaest godina kasnije taj plan je vaskrsao, donekle izmenjenog imena „Ahtisari plus, plus“- kao rešenje koje bi trebalo da okonča sagu – da li je Kosovo nezavisna država ili srpska teritorija.

    Kako se stiglo od Ahtisarija do Ahtisarija plus plus?

    Prvi ozbiljan nagoveštaj šta Albanci u stvari žele desio se u Prištini 11. marta 1981. kada su izbile nasilne demonstracije Albanaca poznate po parolama „Kosovo Republika“ i „Trepča radi, Beograd se gradi“. Promena Ustava SFRJ 1989., oduzela je određena pokrajinska prava Vojvodini i Kosovu i Metohiji, koja su bila u ravni republičkih što je kod Albanaca izazvalo masovne proteste, a tada se prvi put javno zatražila i nezavisnost Kosova.

    U međuvremenu, na teritoriji SFRJ izbio je građanski rat, a Kosovo je pokušalo da iskoristi situaciju i krene putem otcepljenja. Sve vreme rata na prostoru SFRJ i na Kosovu su trajali sukobi, a  1998. prvi put se oglasila teroristička organizacija Oslobodilačka vojska Kosova koja je na sebe preuzela odgovornost za napade na legalnu srpsku vojsku i policiju.

    Međunarodna zajednica, pre svega Nemačka, tada je odlučila da kosovsko pitanje rešava posle okončanja sukoba u bivšoj SFRJ

    Početak kraja u Rambujeu

    Uplitanjem Amerike u kosovski čvor, stigao je i predlog da se on razmrsi na međunarodnoj konferenciju u Rambujeu 1999. Konferencija je trajala 17 dana, a u stvari se više svodila na želju NATO trupa da „zaposednu“ Srbiju nego da reše konflikt Albanaca i Srba. Albanci zapravo nisu ni o čemu ni pregovarali jer su imali samo jedan zahtev – državu Kosovo. Osim prisustva NATO trupa u SRJ, u Rambujeu je bio postavljen i uslov da se na Kosovu održi novi referendum Albanaca. Srbija je odbila oba predloga.   

    To nije bio kraj. Kontakt grupa odlučila je da se pregovori o rešenju kosovske krize nastave 15. Marta 1999. u Parizu. I ova runda završena je neuspehom posle četiri dana razgovora, a  dve delegacije su 18. marta potpisale različite sporazume.

    Delegacija kosovskih Albanaca potpisala je sporazum koji su ponudili međunarodni pregovarači - ulazak NATO, referendum o nezavisnosti i odluka u UN bez Rusije dok je delegacija Srbije potpisala sopstveni predlog - Sporazum o samoupravi na Kosovu i Metohiji.

    Poslednji pokušaj, da se dođe do rešenja usledio je 22. marta 1999, kada je specijalni izaslanik SAD Ričard Holbruk pokušao da ubedi predsednika SRJ Slobodana Miloševića da prihvati sporazum o Kosovu i razmeštanje stranih trupa u pokrajini.

    Dva dana kasnije, 24. marta, NATO-a je započeo bombardovanje SR Jugoslavije, što je posle 78 dana rezultiralo povlačenjem jugoslovenskih snaga sa Kosova i uspostavljanjem privremene administracije UN u pokrajini (Unmik), na osnovu Rezolucije 12 44 UN SB. Kumanovskim sporazumom NATO je kao mirovna misija KFOR ušao na Kosovo  Metohiju.

    Rat je okončan, ali konačan status ni tada nije rešen.

    Bečki pregovori

    Godine 2006. u julu na inicijativu srpske vlade koju je tada vodio Vojislav Koštunica usledio je drugi pokušaj pregovora sa Prištinom. 

    Konferencijom u Beču predsedavao je specijalni izaslanik UN SB Marti Ahtisari, i njegov zamenik Albert Roan,kao i  američki izaslanik Frenk Vizner i izaslanik EU-a Štefan Lene. Prisutno je bilo i 11 političkih direktora Kontakt grupe, predstavnika EU-a, OEBS-a i NATO-a.

    Premijer Koštunica pošao je od konstatacije da se u evropskoj istoriji ne može pronaći nijedan presedan koji bi mogao da posluži kao argument da se Srbiji oduzme 15 odsto teritorije, a da Povelja UN-a, Helsinški završni akt i Rezolucija SB-a 1244 nedvosmisleno garantuju suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i međunarodno priznate granice.

    Srpski tim je predložio dva modela za rešenje - Južni Tirol i Olandska ostrva i iz tih primera je nastala konstrukcija „Više od autonomije, a manje od nezavisnosti“, što je Srbija ponudila Kosovu i što je odbijeno. Hongkong je takođe bio interesantan srpskim pregovaračima zato što je uživao apsolutnu autonomiju u okviru rešenja, koje se moglo smatrati unutrašnjom nezavisnošću.

    Albanska strana je ignorisala ove predloge, odbila je da se posle svega upušta u razmatranje bilo kakve solucije o autonomiji  i ponavljala je stav da je nezavisnost - alfa i omega,

    Vetar u leđa dao im je sam Marti Ahtisari kao glavni pregovarač koji je bio protiv svakog kompromisa.

    Dve Nemačke

    Volfgang Išinger je predložio rešenje kosovskog pitanja po ugledu na ugovor dve Nemačke. Išinger je u jednom momentu pregovora dao predlog u četrnaest tačaka koji se bazirao na nemačko-nemačkom sporazumu. Taj predlog polazio je od međusobnog priznanja dve Nemačke i pretpostavljao je da postoje dve države koje uspostavljaju dobrosusedske odnose. Ta stvar se nije mogla primeniti na odnos Srbije i Kosova jer bi to značilo da Srbija priznaje Kosovo kao državu.

    Ahtisari je u Beču izjavio da je 17 rundi, u toku 13 meseci pregovora, bilo dovoljno. Zamenik izaslanika Martija Ahtisarija Alber Roan poručio je da ukoliko SB UN-a ne bude doneo odluku, na snazi će i dalje biti rezolucija 1244 iz juna 1999. i na Kosovu će ostati misija UNMIK. Kancelarija izaslanika UN nije imala plan B za budući status, a Ahtisari je izložio svoj plan.

    Plan finskog diplomate i specijalnog izaslanika UN Martija Ahtisarija iz 2007. godine predvideo je Kosovo kao multietničko društvo, a vršenje vlasti zasnivalo bi se na jednakosti svih građana. Prema tom planu bila je predviđena široka autonomija za srpske opštine uz punu vlast Prištine.

    Plan je takođe predvideo i da Kosovo  donese  Ustav.

    Ustavom Kosova biće propisani i garantovani pravni i institucionalni mehanizmi koji su neophodni da se osigura da Kosovom bude upravljano po najvišim demokratskim standardima, i da se unapređuje miroljubiva i prosperitetna egzistencija svih stanovnika.

    Savet bezbednosti UN je, nakon ruskog veta, odbacio Ahtisarijev plan. Međutim, Priština je pozivajući se upravo na Ahtisarija, jednostrano proglasila nezavisnost Kosova 17. februara 2008.

    Briselski sporazum

    Evropska unija je 16. februara 2008. odlučila da pokrene „Misiju vladavine prava EU na Kosovu i Metohiji - EULEKS KOSOVO“, a 17. februara 2008. organi privremene samouprave na Kosovu i Metohiji, uz političku i organizacionu podršku EU i SAD, doneli su jednostranu odluku o proglašenju nezavisnosti Kosova i Metohije od Srbije. Srbija je odbacila ovu deklaraciju, a Generalna skupština Organizacije ujedinjenih nacija je rezolucijom A/63/L.2 usvojenom na predlog Srbije 8. oktobra 2008. zahtevala savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o njenoj legalnosti.

    U aprilu 2013 godine na inicijativu EU potpisan je prvi sporazum o principima normalizacije odnosa Beograda i Prištine, tj. Republike Srbije i samoproglašene „Republike Kosovo", poznat i kao Briselski sporazum  u Briselu.

    Sporazum su ispred Republike Srbije potpisali predsednik vlade Ivica Dačić i predsednik vlade samoproglašene „Republike Kosovo" Hašim Tači. On predviđa osnivanje Zajednice srpskih opština na severu Kosova i Metohije, koja bi se formirala nakon lokalnih izbora po kosovskim zakonima zakazanim za 3. novembar 2013. Sporazumom je predviđeno i ukidanje bezbednosnih struktura i pravosudnih institucija Srbije na Kosovu i Metohiji. Regionalnog komandanta policije za četiri opštine sa većinskim srpskim stanovništvom na severu Kosova trebalo bi da imenuju načelnici tih opština. Apelacioni sud u Prištini bi uspostavio komisiju u kojoj bi većinu činili srpske sudije i koja bi bila nadležna za sve većinski srpske opštine.

     Do danas albanska strana nije ovaj sporazum realizovala odnosno nije osnovala Zajednicu srpskih opština predviđenu ovim sporazumom.  

    Briselski dijalog je sada zamrznut zbog odluke Prištine da uvede takse na robu iz centralne Srbije. Čeka se nova geopolitička bitka za Kosovo i Metohiju i ultimatum Ahtisari plus plus koji se sprema za Srbiju.

    Tagovi:
    pregovori, Sporazum o normalizaciji odnosa s Prištinom, Ahtisarijev plan
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga