15:21 01 Decembar 2020
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    92055
    Pratite nas

    Kada se govori o Josipu Brozu postavljaju se dva suprotstavljena pitanja – jedno je njegova objektivna istorijska uloga, a drugo je sećanje na njega, smatra istoričar Predrag Marković.

    „Četrdeset godina od njegove smrti, za nas veću ulogu igra sećanje na Tita i njegova mitska figura u postjugoslovenskoj mitologiji. Kao i kod drugih istorijskih ličnosti, predstava o njoj često je važnija od njegove objektivne uloge“, kaže on.

    A toj predstavi doprinosi i sećanje na najveću sahranu u istoriji čovečanstva, na kojoj se okupio krem svetske politike – 209 delegacija iz 128 zemalja sveta.

    Kada se u vanrednim vestima, nešto posle tri časa posle podne 4. maja 1980. spiker tadašnje Televizije Beograd Mile Zdravković obratio sa rečima „umro je drug Tito“, čitava Juoslavija je stala.

    U televizijskim objavama širom bivše države nije bilo patetike, kao što je na španskoj televiziji bilo pet godina ranije, kada je umro diktator Francisko Franko. Spikeri televizija od Ljubljane do Skoplja, kratko i jasno, gotovo vojničkim tonom, preneli su proglas Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništva SFRJ.

    Usledila je jedna od najvećih sahrana u istoriji čovečanstva. Kao da nije bilo države koja nije poslala makar izaslanika na Titovu sahranu, među kojima je bilo i onih koji nisu mogli da sakriju suze, kao predsednik Zambije Kenet Kaunda. Poznata je fotografija na kojoj Kaunda drži lice uronjeno u maramicu dok rida na Titovoj sahrani. I italijanski predsednik, kao i Tito veteran u borbi protiv fašizma, Sandro Pertini, reagovao je emotivno – odajući poslednju poštu Titu, prišao je kovčegu i na njega nežno spustio ruku.

    Tito, pored toga što sasvim sigurno spada u red najznačajnijih političkih lidera hladnoratovskog sveta, predstavlja i jednu od najzagonetnijih istorijskih ličnosti. Radnik, profesionalni revolucionar i agent sovjetske obaveštajne službe pre rata, posle rata postao je vođa jedne socijalističke zemlje i veoma cenjeni državnik, pri tome vodeći glamurozan život.

    Njegova objektivna uloga ogleda se u tome što je Jugoslavija pod njegovim vođstvom postala neobično značajna država, dodaje.

    „Ne postoji tako mala zemlja, čiji se glas u nekom periodu više čuo nego što je to bila Jugoslavija pod Titom. On je rekao „ne“ dvojici najstrašnijih ljudi 20. veka – Hitleru i Staljinu; i ne samo da je ostao živ, već je i politički ojačao i njegova zemlja je oba puta izašla kao zemlja ovenčana slavom pobednika, u prvom slučaju nad fašizmom, u drugom kao jedina zemlja koja je uspela da se otrgne Staljinu“, objašnjava Marković.

    Tito se pozicionira kao Staljinov protivnik 1948, u trenutku kada SSSR otpočinje blokadu Berlina i organizuje državni udar u Čehoslovačkoj. Tada se u Vašingtonu odlučuje da se podrži svaki pokušaj osamostaljivanja sovjetskih satelita, a nakon početka rata u Koreji 1950, Amerikanci odlučuju da „održe Tita na površini“.

    Otkriće nesvrstanih

    Nakon Staljinove smrti, Tito se miri sa Moskvom i zadržava dobre odnose sa Zapadom. Uz „otkriće“ nesvrstanih, čiji je Tito bio jedan od vođa.

    „Otkrio je tu novu snagu novih nezavisnih država u Aziji i Africi i, uz Nehrua i Nasera postao vođa tog pokreta koji je okupljao milijarde ljudi. Vi, znači, imate državu čija je pregovaračka pozicija neobično moćna, a koja je sama po sebi, jedna mala, siromašna, unutar sebe zavađena državica, ali te unutrašnje slabisti se još dugo neće videti“, kaže Marković.

    Represija ide uz modernizaciju

    Jugoslovesku modernizaciju do sredine pedesetih pratila je, prema rečima našeg sagovornika, strašna represija, a nakon toga usledila je liberalizacija neverovatnih razmera. Jugoslovenski komunisti uspeli su da, tokom godina represije, ubiju više političkih protivnika nego svi drugi evropski komunistički režimi (ne računajući SSSR).

    „Oni koji su 1944/45 streljali hiljade ljudi, 1954/55 pretvorili su se, prema oceni jednog britanskog diplomate i američkih novinara, u ljude koji liče na američke kongresmene, a njihove žene u elegantne francuske dame. Sakupljaju apstraktne slike, slušaju džez, gledaju zapadne filmove, tolerišu umetničke eksperimente...“, navodi Marković.

    Represija se u Titovoj Jugoslaviji, nakon sredine pedesetih pojavljuje u talasima, nakon 1968, ponovo sedamdesetih i početkom osamdesetih. U doba liberalizovane Jugoslavije dva su prekršaja ozbiljno doživljavana – nacionalizam i vređanje lika i dela Josipa Broza.

    Nostalgija kao deo žala za moćnom državom

    Da Broz ostane u lepom sećanju većine ljudi na postjugoslovenskom prostoru nije uticalo samo sećanje na lep život pod njegovim vođstvom, modernizacija ili raspad zemlje i građanski rat koji su usledili. Čak i u veoma uspešnim zemljama naslednicama Jugoslavije, postoji nostalgični sentiment prema Titovom vremenu.

    Josip Broz Tito snimljen u razgovoru sa američkim predsednikom Dvajtom Ajzenhauerom.
    -
    Josip Broz Tito snimljen u razgovoru sa američkim predsednikom Dvajtom Ajzenhauerom.
    „U istraživanjima ruskog Levada centra pokazalo se da razlog za nostaliju prema SSSR-u nije samo ekonomska sigurnost ili jednakost, već i status velike sile. Ljudima je stalo da je njihova država velika, moćna i značajna. Slovenci nemaju nikakav problem sa tranzicijom. Oni su među najuspešnijim tranzicionim zemljama po svakom kriterijumu, međutim, sa velikom nostalgijom sećaju se države koja je imala neki značaj. Mnogim Slovencima nedostaje osećaj da su najbogatiji i najprosvećeniji deo jedne Jugoslavije“, kaže Marković.
    Glamurozni komunista                       

    Titov glamurozan posleratni život nije bio u koliziji sa socijalističkom ideologijom i Jugoslovenima nije smetao; naprotiv, Tito je vešto bio prikazan kao „jedan od nas“, koji se druži sa Sofijom Loren, Ričardom Bartonom i Elizabet Tejlor.

    Josip Broz Tito i Jovanka Broz
    © AP Photo
    Josip Broz Tito i Jovanka Broz
    „Većina ljudi to nije doživljavala kao vrstu eksploatacije. Većina ljudi u tom glamuru koji je ispoljavao u međunarodnim odnosima nije video problem“, naglašava Marković.

    Ocenjujući istorijsku ulogu Josipa Broza, Marković citira pesnika Matiju Bećkovića – veliki čovek sa malim delom.

    „Međutim, ne postoji istorijska ličnost i mala je verovatnoća da će se pojaviti, čije će ime odjekivati svetom, kao što je decenijama odjekivalo Titovo ime. Prosto, kakav je, takav je, on je jedini od naših državnika dosegao svetsku slavu i verovatno će po tome ostati jedinstven u istoriji svojih naroda i narodnosti“, zaključuje Predrag Marković.

    Tagovi:
    Jugoslavija, Tito, Josip Broz
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga