17:48 08 Avgust 2020
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 321
    Pratite nas

    Sa završetkom gasovoda „Severni tok 2“ i produžetka gasovoda „Turski tok 2“ preko Bugarske i Srbije ka evropskim potrošačima imamo situaciju da između najvećeg izvoznika i najvećeg kupca gasa – Rusije i Evropske unije – nikada nije bilo više gasovoda. Ali trebaće ih još!

    „Krajnje neizvesno je koliko će naredne zime, u periodu kada je i najpotrebnije, biti transporta ovog energenta sa ruskih nalazišta do evropskih potrošača“, upozorava stručnjak za energetiku Miloš Zdravković, ukazujući na krivicu evropske političke elite, u čijim rukama je ključ rešenja ovog problema.

    Ili, bolje da kažemo, koja nikako da se odupre nastojanjima SAD da smanje dotok ruskog gasa ka evropskim potrošačima.

    Zašto su SAD bacile oko na Afriku

    „Sjedinjene Američke Države, koje su pre pet godina započele vađenje gasa inovativnom ali skupom fraking metodom (ubacivanje u podzemlje velikih količina otrovnih tečnosti), uspele su da proizvodno nadmaše domaću potrošnju, od oko 720 milijardi kubika, tako da su SAD prvi put postale neto izvoznik gasa. Uz to, SAD su i najveći proizvođač gasa na svetu. Zato stratezi u Vašingtonu pripremaju moćnu američku industriju za osvajanje najperspektivnijeg, afričkog tržišta prirodnog gasa, koje u ovom trenutku troši svega 5,4 odsto svetske potrošnje energenata, ali koje doživljava najveći demografski i privredni bum. Ipak, zbog toga što im ne odgovara trenutno niska cena gasa na tržištima Južne i Srednje Amerike, SAD su „pogled bacile“ na trenutno finansijski najisplativije tržište Evropske unije. Međutim, transport tankerima ima dodatnih teškoća. Taj gas nije konkurentan cenama gasu iz gasovoda. Pogotovo ne cenama ruskog gasa“, navodi Zdravković objašnjavajući da pretvaranje gasa u tečnost podrazumeva da se ovaj energent ohladi na minus 163 stepeni Celzijusa, čime mu se za 600 puta smanji zapremina, te se u takvom stanju transportuje, da bi ga prihvatnoj luci regasifikovali.

    Ta dva procesa troše mnogo energije i zahtevaju pozamašnu infrastrukturu, koja je nedostaje u Evropi i veoma je skupa. Tako tretiran gas je u evropskim lukama najmanje 30 odsto skuplji od gasa dopremljenog gasovodom, a pri tome i za desetak odsto manje efikasan. Poslovna računica kazuje da je kupovina od Rusije i transport gasovodom osnovno rešenje, sva ostala mogu samo poslužiti kao dopuna i da bi se izbegla prevelika zavisnost od samo jednog snabdevača.

    Ukrajina će platiti cenu poljskog uvoza iz Amerike

    Iz Rusije ka Evropi je sada moguć transport preko Ukrajine, kapaciteta do 170 milijardi kubika. Tu je i gasovod „Jamal“ kapaciteta 38,2 milijardi kubika, preko Poljske. Kapacitet podmorskih gasovoda (sa po dve cevi) „Severni tok 1“ i „Severni tok 2“, koji po dnu Baltičkog mora stižu do Nemačke, ima po 55 milijardi kubnih metara, a tu su i kroz Crno more položene dve cevi gasovoda „Turski tok“, od po 15,75 milijardi kubika, s tim što je jedna namenjena za unutrašnje tursko tržište, a druga za izvoz u Južnu Evropu. Ka Turskoj iz Rusije ide i gasovod „Plavi tok“ od oko 16 milijardi kubnih metara gasa, ali samo za turske potrošače.

    Zdravković ističe da je od početka ovog veka niz nerešenih pitanja oko gasa iz Rusije za Evropu s tim da je naglašena politizacija uvoza gasa, što je posle ukrajinske gasne sage dovelo i do naizgled apsurdne situacije sa Poljskom, koja nema nameru da obnovi Jamalski ugovor o distribuciji gasa iz Rusije u EU iz 1996. godine. Namera vlasti u Varšavi je da uvozi znatno skuplji američki LNG, ne samo za svoje potrebe već da ga izvozi dalje u Ukrajinu, te Baltičke države – Litvaniju, Letoniju i Estoniju. Poljska će na taj način pokušati da sanira štetu koju će imati zbog prestanka transporta ruskog gasa.

    „Na kraju uvek neko mora da plati račun“, naglašava Zdravković aludirajući da će u ovom slučaju to biti Ukrajina i Baltičke zemlje.

    Uoči naredne zime 20/21. godine i pored završetka „Severnog toka 2“ i toga što Bugarska završava nastavak „Turskog toka“ ka Srbiji puno je nedefinasanih momenata. Naime, nedavna odluka Evropskog suda pravde znatno je umanjila dotok cevovodom „Severni tok 1“. Zdravković napominje da se u poslednje vreme mnogo toga menja u evropskom gasnom sektoru.

    „Rešavajući po žalbi Poljske, Evropski sud pravde je stao na stanovište da kopnenim gasovodom „Opal“, kapaciteta 44 milijardi kubika, od Baltika do češke granice, jedan isporučilac može da koristiti najviše polovinu kapaciteta. Presuda je direktno uperena protiv ruskog „Gasproma“, kaže Zdravković komentarišući da će finansijske gubitke da snosi Češka.

    Evropa na svoju štetu ograničava kapacitete ruskih gasovoda

    Gasovod „Opal“ je praktično jedna od dve kopnene veze za distribuciju gasa iz „Severnog toka 1“. Kako je prošle godine „Opalom“ poslato nešto više od 38 milijardi kubika, presudom je, praktično, kapacitet „Severnog toka 1“ umanjen za dvadesetak milijardi kubika. Zdravković podseća da je isti Evropskog suda pravde u prvoj presudi zauzeo upravo suprotan stav.

    „Moglo se očekivati da će se isto ograničenje odnositi i na ’Severni tok 2‘ i njegove nadovezujuće kopnene komponente. Stoga ne čudi što je usledila tužba preduzeća ’Severni tok 2‘, u kojoj se tvrdi da je Evropska komisija izmenama Direktive o gasu, kojima se uvodi ograničavanje maksimalno dopuštenih količina transporta i morskim gasovodima, prekršila upravo dva bazična principa sopstvene Enegetske povelje, obavezujećeg dokumenta za sve članice Unije“, kaže Zdravković.

    Ovaj stručnjak upozorava da Evropi treba gas, da će ga trebati još više u bliskoj budućnosti. A sami Evropljani blokiraju izgradnju novih gasovoda.

    Kada pogledamo ponašanja poslednjih sezona na gasnom tržištu vidimo da je Evropska unija godišnju kupovinu sa 340 povisila na 380 milijardi kubika (po nekim nezavisnim procenama ta cifra iznosi čitavih 420 milijardi kubika).

    „Istina, potrošnja je nešto uvećana, ali procenjuje se da je Unija tokom dve poslednje sezone količinu gasa u skladištima uvećala za najmanje 50 milijardi kubika. Uostalom, iz Brisela su još sredinom septembra prošle godine obavestili da su evropska skladišta, čiji je maksimalni kapacitet oko 95 milijardi kubika, popunjena sa 97 odsto, dok je Ukrajina, takođe, popunila svih 23,5 miljardi kubika sopstvenih skladišta, kao i 10 milijardi kubika za Evropljane. Drugim rečima, pripremali su se za težak period i eventualne nestašice neophodnog energenta. Ali, rekordne rezerve teško da su dovoljne da pokriju više od polovine predstojećih zimskih potreba ako bude opstala na snazi odluka Evropskog suda pravde.

    Dugo je Norveška bila najveći snabdevač. Međutim, gasa je sve manje u severnomorskim nalazištima, dok evropska potrošnja kontinuirano raste. Poslednjih godina udeo Rusije u uvozu je 43 odsto i stalno se uvećava, dok je udeo Norveške oko 32 odsto i stalno opada. Kako se u Uniji ubrzano napuštaju ugalj i nafta, i ozbiljnose radi na supstituciji nuklearne energije, rast proizvodnje struje iz solarnh i pogona na vetar ne može da nadoknadi sve potrebe za energijom.

    Stoga raste potrošnja gasa i tako će biti bar do polovine veka. Pošto je gas ekološki neuporedivo bolji od uglja i nafte, a tehnologija proizvodnje električne energije bezbednija od proizvodnje u nuklearnim reaktorima, potražnja za gasom se uvećeva. Nemačka pored odustajanja od lignita odustaje još i od nuklerane, te će u periodu nakon 2026. godine postupno ugasiti svih 17 nuklearki sa 22 reaktora. Zamena je gas, pa će potražnja za ovim energentom biti još izraženija. Izvršni direktor Nemačkog Unipera Andreas Šinerbek predviđa manjak od čak 300 milijardi kubika gasa na godišnjem nivou. Reklo bi se idealan scenario za Rusku Federaciju i noćna mora za Evropsku uniju“, kaže dodajući da je kapacitete za transport gasa neophodo uvećavati.

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga