16:06 05 Avgust 2020
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    0 474
    Pratite nas

    U jednom nedavno objavljenom tekstu francuski politikolog Dominik Moisi postavlja pitanje kako visokoobrazovani zaposleni, zaštićeni mogućnošću da rade od kuće, mogu uopšte prigovarati radnicima u esencijalnim delatnostima na prvoj liniji vatre da je njihov strah preteran.

    Da li je korona virus dokrajčio globalizaciju i kakva sudbina čeka Evropsku uniju koja je pokazala zabrinjavajuću nesolidarnost na početku ove krize?

    U moru preporuka za čitanje za vreme izolacije ponajmanje je onih knjiga o socijalnim i političkim posledicama pandemije virusa korona, navodi RTS.

    Ako se izuzmu neke od dokumentarnih i igranih serija na striming platformama, neki od proročkih filmskih blokbastera nastalih još pre prvih potvrđenih slučajeva, prosečno zainteresovani se uglavnom okreću beletristici i autoritetima poput Kamija, Saramaga ili Pekića.

    Stoga je i razumljivo da i one knjige koje su nedavno objavljene još uvek grcaju pod teretom nedozrelih zaključaka i nategnutih metafora.

    Značajan doprinos ipak nudi Ivan Krastev, bugarski filozof, jedan od vodećih intelektualaca Evrope, koji u novom eseju na nekih 100 stranica pokušava da odgovori šta to pandemija radi sa nama i našim društvima.

    Još zanimljivija za širi kontekst je činjenica da esej „Da li je već sutra?" ne nastaje u multikulturalnom Beču, gradu u kome je autor nastanjen već deceniju i iz koga obilazi prestižne evropske institute držeći predavanja o krizi modernog liberalizma i EU.

    Ne, pod pretnjom neposredne zdravstvene opasnosti, Bugarin Krastev, kao i stotine hiljada Srba, Rumuna i Makedonaca i pored dostupnosti neuporedivo efikasnijih zdravstvenih sistema u pečalbi, bira povratak u sigurnost maternjeg jezika, blizinu porodice i poznatih mesta.

    Da li je ovaj sinhronizovani povratak „kosmopolita i gastarbajtera“ u domovinu jedna banalna naznaka kraja globalizacije?

    Ono što nastaje u autorovoj izolaciji u depopulizovanom krajoliku bugarske provincije jesu inteligentni i na momente neočekivani uvidi u novu evropsku realnost.

    Neuhvatljiva crvena nit

    Teško je u ovom vencu misli razabrati finu crvenu nit: čini se da je pandemija u svom zamahu samo razotkrila i potencirala društvene paradokse u kojima već dugo živimo.

    A ima mnogo paradoksalnog u ovome što nas je snašlo.

    Zatvaranje granica, presecanje međunarodnih lanaca trgovine, oslanjanje isključivo na nacionalne zdravstvene sisteme mnoge je svetske intelektualce ponukalo da sa svojih zoom naloga u kućnoj izolaciji konstatuju usporavanje, ako ne i kraj globalizacije.

    I zaista, sasvim je bezbedno reći da je pandemija dodatno proširila pukotine globalnog poretka, nastale još u finansijskoj ili migrantskoj krizi tokom prethodne decenije.

    Sa prominentnih mesta se, ne samo u našoj zemlji, čulo da je evropska solidarnost koju propagira EU samo san.

    Tu će se čak i autori poput Krasteva usuditi da današnju EU uporede sa poslednjim decenijama Svetog rimskog carstva.

    Nacionalisti kao žrtve korone

    Dekadentne faze ove tvorevine u kojoj ljudi koji su živeli na njenoj teritoriji nisu znali da su njen deo.

    Iako se belodano pokazalo da su nacionalne države strukturalno funkcionalniji okvir za ublažavanje opasnosti, paradoks leži u tome što je, uprkos svemu, pandemija prvi put od svih nas načinila istinske kosmopolite.

    Cela Srbija, ujedinjena u jednoj temi, dubokom pažnjom, pratila je vesti o broju zaraženih i mrtvih u Brazilu, Kini, Švedskoj ili Belorusiji.

    © Sputnik / Mikhail Voskresenskiy
    Dok se pod anksioznošću podrazumeva difuzna i nejasna predstava o rđavoj budućnosti, strah je konkretna opasnost od koje se treba dnevno odbraniti recimo socijalnom distancom ili nošenjem maski.

    Iako smo tačno u 15 časova bili prikovani za TV prijemnike, u podsvesti nam je bilo kristalno jasno da će konačno prevazilaženje krize neminovno zavisiti upravo od globalne razmene naučnih istraživanja i saznanja.

    Ako je EU tako neslavno pokazala svoju slabost, ne bi li to trebalo dovesti do jačanja nacionalnih suverenističkih snaga? Po najsvežijim anketama, rejtinzi nemačke stranke AfD i francuske Front National ili Salvinijeve Lega Nord ipak padaju kao zrele kruške.

    I ovde Krastev kao stručnjak za evroskeptične pokrete dolazi na teren socijalne psihologije i kao pokušaj objašnjenja uvodi distinkciju između pojmova anksioznosti i straha.

    Dok se pod anksioznošću podrazumeva difuzna i nejasna predstava o rđavoj budućnosti, strah je konkretna opasnost od koje se treba dnevno odbraniti recimo socijalnom distancom ili nošenjem maski.

    Strah od svojih

    Ljudi koji su anksiozni izražavaju bes i nezadovoljstvo, ljudi koji se plaše nemaju taj luksuz već se bore za preživljavanje.

    Prethodnih nekoliko meseci nisu bili povoljan ambijent za ove partije, tzv. populisti ipak više vole krize koje sami zasade, neguju i kultivišu, ali ne i one za koje ni sami nisu spremni.

    Kriza kovida 19 jeste na prečac ostvarila njihove predstave o većoj autonomiji država članica i zatvaranju granica, ali to ipak nije nacionalizam koji su oni želeli.

    Kulturalni nacionalizam koji je viđen u migrantskoj krizi 2015. ustupio je mesto „teritorijalnom nacionalizmu“.

    Dominantno osećanje straha nije usmereno ka nadirućim nepoznatim plemenima i njihovoj kulturi i običajima, već ka svima onima koji dolaze spolja na našu teritoriju i potencijalno u sebi nose mutirani virus.

    U ovom kontekstu se čak i u pripadnicima sopstvene nacije na radu u inostranstvu sluti opasnost potencijalnih kliconoša.

    Ipak, mogao bi se steći utisak da Krastev ovde tendenciozno potcenjuje tzv. suverenističke opcije u Evropi.

    Nezadovoljstvo i bes nesumnjivo jesu valuta kojom trguju populisti, a oni mogu doći krajem zdravstvene i dolaskom ekonomske krize.

    Empatija na daljinu

    Ako nas posle svega čeka kresanje plata i penzija, zatvaranje kompanija i masovna nezaposlenost, biće to teren u kome će centrifugalne sile u Evropi ponovo zakoračiti na scenu.

    Već prisutne društvene nejednakosti, sada produbljene novim ekonomskim posrtanjima, samo će dodatno hraniti ovaj bes i nezadovoljstvo.

    Zato u jednom nedavno objavljenom tekstu francuski politikolog Dominik Moisi postavlja pitanje: Kako visokoobrazovani zaposleni, zaštićeni mogućnošću da rade od kuće, mogu uopšte prigovarati radnicima u esencijalnim delatnostima na prvoj liniji vatre da je njihov strah preteran?

    Migranti
    © AP Photo / Thibault Camus
    Kada vlada naredi „ostani kod kuće“, onda je preduslov za to da postoji „kuća“.

    Bilo bi blagorodno za zajednicu da dobrostojeći slojevi iz urbanih sredina, i pored muke zbog uskraćenog letovanja u mondenskim mestima i zatvorenih azijskih restorana, pronađu nešto empatije za kasirke u supermarketu, ali čini se da ni to neće biti dovoljno za veći stepen socijalne pravde.

    Virus, vidimo to i u medijima, pogađa i slavne i bogate, ali ne umiru svi jednako.

    Kada vlada naredi „ostani kod kuće“, onda je preduslov za to da postoji „kuća“.

    Nema prevelike razlike u tome da li ste migrant koji deli sobu sa pet cimera u problematičnom Pariskom arondismanu ili živite u romskom naselju negde u južnoj Srbiji.

    Teško da je u ovom slučaju ostanak kod kuće validna opcija.

    Mnogi su i u ovom događaju videli specifičnu istorijsku cezuru, crnog labuda, katastrofu, ali tako nešto se ne dešava prvi put.

    Slepilo kao izbor

    Već su septembar 2001, 2008. ili leto 2015. proglašavani odsudnim istorijskim trenucima, ali je pitanje da li su to bile istinske vododelnice ili se ipak radilo o privremenim iščašenjima posthladnoratovskog sveta.

    Postoji ipak nešto što ovaj događaj čini posebnim, a to je uverenje da je sve moguće.

    Preko noći se zatvaraju granice u celoj Evropi, što nije bilo zamislivo ni tokom najmasovnijeg migrantskog talasa, demokratija i parlamenti i bez značajnijeg otpora bivaju suspendovani, a grčki narod verovatno sa očima punim neverice ovih dana gleda Angelu Merkel i shvata kako zajedničko zaduživanje Evropske unije u cilju prevazilaženja krize zemalja članica nije protivprirodni blud, već realna politička odluka.

    © AP Photo / Andre Penner
    Žoze Saramago: „Ja mislim da smo svi mi slepi; slepci koji mogu da vide, ali iz nekog razloga ne vide“

    I sve ovo nam govori da iza mnogih, navodno kao klisurine, postojanih istina stoji politika.

    Kurs te politike se može promeniti i on će svakako odrediti budućnost celog kontinenta.

    Pa ipak, bilo bi mudro zastati i razumeti gde se sada nalazimo.

    S tim u vezi više nego zavodljiva je aktuelnost Saramagovog romana „Slepilo“ iz 1995. godine.

    Na jednom mestu autor će napisati: „Ja mislim da smo svi mi slepi; slepci koji mogu da vide, ali iz nekog razloga ne vide“.

    I kao što portugalski nobelovac mudro zaključuje, epidemija suštinski ne menja svet. Ona čini da bolje vidimo svet u kome već živimo.

    Tagovi:
    virus korona, EU, globalizacija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga