02:45 20 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    2674
    Pratite nas

    Eksplozija amonijum-nitrata u bejrutskoj luci 4. avgusta i poseta francuskog predsednika Emanuela Makrona Libanu dva dana potom, uzrokovale su jedan sasvim neobičan čin. Oko 50.000 građana Libana potpisalo je peticiju kojom traže da Francuska preuzme kontrolu nad njihovom zemljom.

    Da je francuski predsednik svestan uticaja koji njegova zemlja ima na Liban, pokazuje način, sasvim degolovski, kako je prošao bejrutskim ulicama. Siguran u sebe i podršku građana, kao general De Gol kada je 1944. šetao tek oslobođenim pariskim ulicama, obećao je pomoć ovoj bliskoistočnoj zemlji.

    To obećanje je počeo odmah i da realizuje, organizujući donatorsku konferenciju na kojoj je sakupljeno 298 miliona dolara. Ipak, ova pomoć, izgleda, neće biti bezuslovna — uslovljena je reformama koje traže demonstranti na ulicama. Traži se međunarodni nadzor nad istragom o uzrocima eksplozije i korišćenjem finansijske pomoći.

    Kolonijalna nostalgija francuskog predsednika

    Eksplozija amonijum-nitrata u Bejrutu bila je par ekselans povod za francuskog predsednika da lično demonstrira rešenost svoje zemlje da obnovi uticaj na Bliskom istoku, kaže nekadašnji šef jugoslovenske diplomatije Vladislav Jovanović i dodaje da je njegov angažman na prikupljanju pomoći za pohvalu.

    Međutim, uslovi koji se postavljaju, političke promene u Libanu, međunarodni nadzor nad istragom o uzrocima nesreće i korišćenjem finansijske pomoći ukazuju na još nešto.

    „Tu se osećaju primese kolonijalne nostalgije. Ponuda Francuske da pomogne je, kao što sam rekao, za pohvalu, ali postavljanje uslova pomalo miriše na kolonijalnu ambiciju koju je Francuska morala da odloži u istoriju. Međutim, nostalgija za tom prošlošću ne prestaje da se pojavljuje negde u tinjajućim delovima francuske svesti“, kaže Jovanović.

    Zahvaljujući bejrutskoj eksploziji, Bliski istok iznova ulazi u aktivnu međunarodnu politiku, dok će se, istovremeno, bolje videti svi strani faktori koji imaju naglašeni interes da u tom regionu pokažu svoje prisustvo.

    Biće interesantno kako će na francusko prisustvo u Libanu gledati Turska ili Vašington, koji se, prema Jovanovićevim rečima, postepeno povlači iz regiona, ali neće dozvoliti da u prazan prostor koji za sobom ostavlja uskoči neko koga neće moći da kontroliše.

    „Francuska se ovoga puta pojavljuje kao inicijator, kao velika sila koja ima interes da, ako je moguće, u celom rasporedu uticaja skine i kajmak sa mleka. To je više očekivanje nego mogućnost, ali nije isključeno, jer druge velike sile verovatno neće biti do te mere politički i ekonomski angažovane, kao što Francuska pokazuje želju za tim“, smatra Jovanović.

    Hezbolah još uvek ćuti

    Ono što može da izazove otpore kako u samom Libanu, tako i u okolnim zemljama, jeste francusko insistiranje na političkim promenama i u tom smislu biće zanimljivo videti reakciju Hezbolaha, šiitske političke snage u Libanu koja je pod uticajem Irana, a tu su još i Rusija i Saudijska Arabija.

    „Za Rusiju nije problem, jer njoj ne smeta jačanje francuskog uticaja u Iranu, ali Saudijska Arabija koja ima interese u svakoj zemlji regiona, podešavaće svoju politiku prema politici Irana. Ako se Iran bude odupirao uticaju Francuske, onda će Saudijska Arabija u perspektivi postati neka vrsta francuskog saveznika“, naglašava naš sagovornik.

    Preko svoje uloge koju je imala između dva svetska rata, kada je od Društva naroda, preteče Ujedinjenih nacija, dobila starateljstvo nad Sirijom i Libanom, Francuska je uvek bila zainteresovana za situaciju na Bliskom istoku i uvek je gajila, kako Jovanović kaže, specifičan interes u tom regionu.

    U tom ključu trebalo bi posmatrati i peticiju koju je potpisalo oko 50.000 Libanaca, kojom se zahteva da Francuska ponovo preuzme kontrolu nad Libanom.

    „To su ostaci nostalgije za onim vremenima kada je građanski sloj u Libanu, zbog prisustva Francuske, imao svojevrsni kulturni procvat. Veoma jak uticaj francuske kulture i sada postoji. Francuska je ostala u dobroj uspomeni, jer ona je tamo bila staratelj, nije bila kolonijalna sila u ogoljenom smislu te reči. Kao takva, bila je donosilac kulturnih i drugih uticaja“, objašnjava Jovanović.

    Jake veze Francuske i Libana

    Iako 50.000 ljudi ne znači puno prema oko četiri miliona ljudi, koliko Liban ima stanovnika, ova peticija ima simboličko značenje. Ona je, kaže Jovanović, iskaznik elitnog sloja libanskih stanovnika, odgajanog na tradicijama francuske kulture.

    „Kao takav može da služi kao baza za povratak i jačanje francuskog uticaja, pre svega na kulturnom, ali i na političkom i ekonomskom planu. Koliko je sve to realno, videćemo, jer mnogo toga ne zavisi samo od Francuske i Libana, nego i od drugih sila“, zaključuje Jovanović.

    Francuska je od Društva naroda, preteče Ujedinjenih nacija, mandat za upravu nad Libanom i Sirijom formalno dobila 1923. godine — neformalno, francuske trupe na tim teritorijama prisutne su nekoliko godina ranije, od raspada Osmanske imperije u Prvom svetskom ratu.

    Francuska uprava trajala je do Drugog svetskog rata; nezavisnost Libana i Sirije priznata je 1943. i od tada, pa sve do izbijanja petnaestogodišnjeg građanskog rata 1975, Liban je napredovao, i ekonomski i kulturno — bio je poznat kao „Švajcarska Bliskog istoka“.

    Međutim, od kada je građanski rat 1990. okončan, Liban ne izlazi iz vrzinog kola kriza, među kojima je eksplozija u bejrutskoj luci samo trešnja na torti.

    Stalne tenzije sa Izraelom, koje s vremena na vreme prelaze u otvoreni rat, korupcionaške afere, bizarni skandali poput onoga kada je premijer finansirao skupe prohteve svoje ljubavnice državnim parama, nemogućnost uspostave efikasne vlade zbog komplikovanog političkog sistema, u kome svaka od mnogobrojnih konfesija mora da ima svog predstavnika, samo su neki od problema koji muče ovu zemlju.

    Uz to, ekonomska kriza se ne zaustavlja, dok su razlike između bogate manjine i siromašne većine sve izraženije. U to, gotovo nerazmrsivo klupko, uključio se i Emanuel Makron sa nadom da može da ga razmrsi.

    Eksplozija oko 2.700 tona amonijum-nitrata u bejrutskoj luci 4. avgusta razorila je dobar deo libanske prestonice, usmrtivši 158, a povredivši oko 6.000 ljudi. Šteta se procenjuje na između pet i petnaest milijardi dolara.

    Dva dana potom, istovremeno kada je i Makron posetio Bejrut, izbile su nasilne demonstracije na kojima su građani zahtevali reforme. Epilog je ostavka libanske vlade.

    Tagovi:
    donatorska konferencija, Bejrut, eksplozija, Emanuel Makron, Liban
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga