01:25 28 Novembar 2020
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    21352
    Pratite nas

    Može li Evropska unija da zaliči na socijalnu državu koja će voditi računa o „pristojnom životu“ svojih radnika, kako se tome nada šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen? Ili je direktiva o minimalnim platama u EU, koju je predložila Komisija, što je odmah izazvalo negodovanje krovne organizacije poslodavaca Biznis Jurop, ipak utopija.

    Dostojanstvo rada ne može da se dovodi u pitanje ni u kriznim vremenima, bilo je objašnjenje Fon der Lajenove, dostojno sindikalnog borca za prava radnika.

    Cilj direktive, kako je naglasila, nije usklađivanje nivoa minimalnih plata unutar EU ni uspostavljanje jednoobraznog mehanizma za određivanje minimalnih plata u državama-članicama, već uspostavljanje uslova za određivanje adekvatne minimalne plate s jasnim i stabilnim kriterijumima.

    Da li je izvodljiva socijalna briga EU

    Kako je konstatovano, u većini zemalja-članica minimalne plate nisu odgovarajuće i Komisija ovim predlogom želi da osigura veću adekvatnost tih plata. Koliko je, međutim, taj naum o socijalnoj brizi EU izvodljiv, pogotovo kada se sagledaju brojke?

    Prema podacima Evrostata iz prve polovine prošle godine, u Luksemburgu je minimalna mesečna bruto plata iznosila oko 2.000 evra ili 11,55 evra po satu, u Irskoj i Belgiji oko 1.600 evra, Nemačkoj 1.500, a u Francuskoj nešto manje od toga. S druge strane, u Bugarskoj je minimalna zarada iznosila nepunih 300 evra ili 1,62 evra po satu, Letoniji 430, Rumuniji 450, a u Hrvatskoj 500 evra mesečno ili 2,89 evra po satu.

    Pandemija, kriza
    © CC0
    Nije svaki minimalac za "lečenje".Onaj u KLuksemburgu je veći od najveće plate u nekim zemljama EU.

    Za ekonomistu Miroslava Zdravkovića reč je o previše kompleksnom pitanju jer, kaže, Evrostat prikazuje statistiku prema 13 kategorija porodica, kada je u pitanju prosečna zarada, što je već samo po sebi dovoljno zamršeno. A kako se tek izboriti sa minimalcem.

    Kako bez jedinstvene poreske politike

    Evrozona je napravljena tako da ne postoje uslovi za monetarnu uniju. Sve zemlje imaju različite poreske sisteme i zbog toga što svaka zemlja ima svoje specifičnosti i kako oporezuje zarade i na koji način utvrđuje minimalnu zaradu, ne postoje, smatra on, elementarni preduslovi da bi se realizovao cilj Evropske komisije.

    „U Danskoj, na primer, samo na osnovu razlike u poreskom opterećenju, porodica sa dvoje dece koja ima prosečnu zaradu, indirektno dobija oko 30.000 evra godišnje kroz poresko rasterećenje u odnosu na bračni par koji nema decu“, slikovito je za Sputnjik objasnio Zdravković.

    Na minimalnu zaradu, zavisno od zemlje do zemlje, neko ima i dodatne beneficije, kaže naš sagovornik, koji je skeptičan po pitanju regulisanja ovog pitanja.

    Sve članice EU utvrđuju minimalnu cenu rada. U šest zemalja — Austriji, Kipru, Danskoj, Finskoj, Italiji i Švedskoj minimalne plate se dogovaraju i regulišu kolektivnim ugovorima, a u 21 ona se propisuje zakonom.

    Od te 21 države prošle godine je samo Portugalija osigurala da taj iznos ne bude ispod 50 odsto prosečne plate. U sedam zemalja minimalac je čak ispod 40 odsto prosečne plate.

    Minimalci nedovoljni za pristojan život, ali...

    Udeo radnika koji primaju minimalnu platu u EU jako varira — manje od pet odsto je to, na primer, u Belgiji i Malti, u Hrvatskoj je to gotovo 15 odsto, a oko 20 odsto u Portugaliji i Rumuniji.

    Prazni džepovi
    © Flickr / Dan Moyle
    Zaključak Evropske komisije, koja je predložila direktivu EU o minimalnim zaradama, je da su one u većini članica Unije nedovoljne za pristojan život.

    Zaključak do koga je Komisija došla predlažući direktivu, jeste da su u većini članica minimalne plate nedovoljne za pristojan život, ali i da pravo na njih ne ostvaruju svi radnici. Uz to, korona kriza je posebno udarila sektore s većim udelom radnika s niskim platama, kao što su trgovina i turizam, pa će, kako je ocenjeno, verovatno imati i jači uticaj na ionako ranjive radnike.

    Ekonomista Božo Drašković smatra da je reč o složenoj problematici.

    „Problem EU je generalno u tome što je ona slobodna sa stanovišta kretanja rada i kapitala, ali nije unificirana sa stanovišta poreske i fiskalne politike. A čim je različita poreska i fiskalna politika, odnosno budžetska politika pojedinih zemalja, onda je normalno da se otvara problem, na koji način servisirati minimalne zarade“, ističe on za Sputnjik.

    Postojeće razlike u razvijenosti članica EU su takve da je, po njegovoj oceni, teško uspostaviti čak i taj okvir za minimalne plate u EU, koje po oceni Evropske komisije u većini zemalja nisu odgovarajuće.

    Razlike od zemlje do zemlje

    „Sve dotle dok je Evropa podeljena na manje, srednje i više razvijene zemlje, razlike u nivou minimalnih zarada će postojati i one se neće moći rešiti na drugi način nego što je ujednačavanje ukupnog razvoja. Drugi model je da više razvijene zemlje preko zajedničkih fondova podstiču razvoj manje razvijenih zemalja, da bi dostigle određen nivo razvoja i smanjile razliku minimalne cene rada“, kaže Drašković.

    Minimalna cena rada je, kako ističe, plod pregovora između sindikata i poslodavaca, uz posredovanje države, a da li je moguće napraviti neki model kao što to preporučuje EK, veliko je pitanje.

    Da je, međutim, EK čvrsto na stanovištu da želi da osigura visinu minimalnih plata za koje smatra da nisu odgovarajuće, ukazuje i to što se umesto preporuke odlučila za direktivu. Reč je o zakonodavnom aktu koji, kada konačni tekst direktive ispregovaraju ministri u Savetu EU i usvoji ga evropski parlament, države-članice imaju dve godine da ga uključe u svoja zakonodavstva.

    Pitanje je samo da li će ministri u Savetu EU uspeti da ispregovaraju tekst direktive. Sumnja nije bez osnova s obzirom na sve razlike među članicama EU, koje je korona kriza dodatno ogolila.

    Tagovi:
    predlog, direktiva, minimalac
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga