22:09 20 Januar 2021
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    53043
    Pratite nas

    Rezolucije Generalne skupštine UN nisu isto što i rezolucije Saveta bezbednosti. Rezolucije SB uglavnom su obavezujućeg karaktera i proizvode posledice, mada su uvek tu i oni koji ih ne poštuju u celini ili delimično, a zbog spleta okolnosti i ograničenja nemoguće ih je sankcionisati.

    Rezolucije Generalne skupštine po pravilu predstavljaju samo „izraze volje“ i nisu obavezujućeg karaktera, osim kada se donose odluke o pitanjima od značaja za unutrašnje uređenje same organizacije.

    Dakle, ponekad mogu da proizvedu posredne političke posledice, mogu da iritiraju stranu koja ostaje u manjini, ali retko i više od toga. Zanimljivo je da se većina rezolucija Generalne skupštine donosi aklamacijom, pošto se dugo pripremaju i usaglašavaju na nižim nivoima.

    Neke su, poput onih sa „bliskoistočnom tematikom“, svake godine na dnevnom redu, svake godine se o istim stvarima ponovo glasa. Zanimljivo je i da se na izjašnjavanju broje samo glasovi za i protiv, uzdržani i oni koji ne glasaju ne ulaze u računicu.

    Zapadna rezolucija protiv Rusije

    Preglasavanje se odigralo i na izjašnjavanju za odluku A/RES/75/29 od 7. decembra, pod nazivom „Problem militarizacije Autonomne Republike Krim i grada Sevastopolja u Ukrajini, kao i delova Crnog i Azovskog mora“.

    Ovim dokumentom praktično se osuđuje ponašanje Rusije, a formalno se od zvanične Moskve zahteva da „prekine privremenu okupaciju teritoriju Ukrajine“, te da „odmah, potpuno i bezuslovno povuče svoje vojne snage sa Krima“.

    Motiv ukrajinske strane da lobira za dokument ovakve sadržine više je nego jasan, ali za donošenje zaključka o postavljanju Srbije trebalo bi pored sadržine, pogledati još i opredeljivanje drugih.

    Za predlog su glasale 63 zemlje, protiv je bilo 17, uzdržanih 62, nisu glasali predstavnici 51 države. Među onima „protiv“ našla se i Srbija, uz naravno Rusiju, te i Kinu, Iran, Venecuelu, Sudan, Siriju, Jermeniju, Kambodžu, Kirgiziju, Kubu, Laos, Severnu Koreju, Mjanmar, Nikaragvu, Kambodžu i Zimbabve.

    Za su glasale članice NATO-a — 30 država, plus još 5 iz EU koje nisu u NATO-u (Kipar, Irska, Malta, Finska, Švedska), plus još 6 evropskih zemalja koje su deo „zapadnog bloka“ (Švajcarska, Andora, San Marino, Lihtenštajn i Monako), plus Ukrajina, Moldavija i Gruzija. Zbir je — 43. Među preostalim podržavaocima nalaze se tradicionalni partneri potpisnika predloga — Australija, Novi Zeland, Japan, Izrael, zatim niz ostrvskih i centralnoameričkih malih i mikrodržava. Iznenađujuće, na listi je i Irak.

    Tanka podrška rezoluciji

    Sve u svemu, „tanka podrška“, imajući u vidu da je rezoluciju predložilo 40 članica UN, uključujući SAD, Veliku Britaniju, Francusku, Nemačku, Australiju, Kanadu, Tursku.

    Ako 40 potpisnika može da osigura još svega dvadesetak glasova, onda to govori o dramatičnom padu političke moći „zapadnog bloka“.

    Pri tome, nije bilo baš jednostavno izdejstvovati eksplicitno izjašnjavanje protiv, pošto se za većinu članica UN radi o složenom pitanju u koje ne bi da se mešaju ako nije neophodno. Glasanje to i pokazuje: blizu šezdeset odsto ostaje uzdržano ili se uopšte ne izjašnjava.

    Podrška Srbije nije bila opcija

    Da li je i predstavnik Srbije mogao da „zakasni na zasedanje“ ili ostane uzdržan? Opcija glasanja za, u ovoj situaciji jednostavno nije postojala. Ne zbog Ukrajine, već najviše zbog onih koji su dokument svojim potpisima i predložili. To su isti koji su zaobišli UN kako bi izvršili agresiju na Jugoslaviju, a zatim i pogazili obavezujuću rezoluciju Saveta bezbednosti i „pogurali“ kosovsko–metohijske Albance da „proglase nezavisnost“. Spoljna politika Srbije toliko je „opterećena“ kosovskom problematikom, da se svako glasanje u međunarodnim organizacijama posmatra kroz tu prizmu. Bez „zaleđine“ koju osigurava ruski (i kineski) veto, ne bi opstala ni Rezolucija 1244.

    Samim tim, stvari oko „kosovske problematike“ stajale bi sasvim drugačije, a da se ne bi sve završilo na Kosovu, predočili su Britanci nešto kasnije, stavljajući na dnevni red predlog o „srpskom genocidu“.

    Srbija nema interes da se pridružuje dokumentima u kojima se Rusija naziva „agresorom“, to je za Beograd političko pitanje, kao takvo se može i braniti (ako su građani Krima na referendumu iskazali stav, onda se ne može govoriti o agresiji!), bez obzira što će svaka odbrana uzrokovati brojne polemike. Srpska diplomatija nije u prilici da žrtvuje „zaleđinu“ ni zbog krupnijih pitanja, a kamoli neobavezujuće rezolucije Generalne skupštine UN. Svaka promena takvog karaktera uvod je u totalnu (geo)političku katastrofu sa dugoročnim posledicama.

    Ipak, to i nije jedini razlog glasanja protiv. Treba imati u vidu da ukrajinske vlasti sprovode vrlo agresivnu politiku opremanja i obuke vojnih snaga, što je u skladu i sa novom Strategijom nacionalne bezbednosti kojom se Rusija prepoznaje kao agresor. „Izrazi političke volje“ predstavljeni ovakvim rezolucijama mogu biti i najava nekih novih konflikata, sponzori bi to svakako podržali, oni su dugoročno opredeljeni da rat protiv Rusije vode do poslednjeg Ukrajinca.

    Takođe, baš zbog „kosovske problematike“, predstavnik Srbije nije mogao da „zakasni“ ili ostane uzdržan. Diferenciranje bi moralo biti dobro obrazloženo saveznicima protiv kojih je ovo upereno, a jedino ubedljivo u takvoj situaciji jeste da neku rezoluciju na povezanu temu predloži i Srbija, korišćenjem slične retorike, uz insistiranje na principijelnosti.

    Podržavaju Ukrajinu, a komadaju Srbiju

    Kako to da su neki ovoliko „zapeli“ u odbrani Ukrajine, a da u isto vreme tako grubo „komadaju“ Srbiju?

    Za akademsku, pa i širu javnost zanimljiva rasprava, skoro pa rijaliti, ali bi i uzrokovala određene političke posledice. Ne trpe baš u NATO-u i EU kada ih prozivate za nedoslednost. U svakom slučaju, u ovakvoj situaciji za Srbiju lakog izlaza nije bilo.

    Glasanjem protiv biće plaćena neka politička cena, najgore je što će se odnosi sa Ukrajinom dalje problematizovati, ali manja nego da je opredeljenje bilo drugačije. Uostalom, neprijatelji neće promeniti svoje stavove kako god da smo glasali, čak bi promenu stava Srbije upravo iskoristili za nove pritiske na Beograd.

    A prijatelje treba čuvati, ionako ih je malo.

    Pročitajte još:

    Tagovi:
    Dušan Proroković, Ukrajina, rezolucija, Srbija, Krim, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga